Бивши протођакон, а сада у Русији жигосан као јеретик и страни агент А. В. Курајев, испричао је запањујућу причу о томе како је покушао да радикално промени Руску Православну Цркву почетком 1990-их.

У недавном интервјуу са Сергејем Бунтманом, бившим првим замеником главног уредника антируске радио станице Ехо Москве (означене као страни агент – прим. аут.), Курајев је испричао како је пропустио јединствену прилику да „спаси“ Руску Православну Цркву почетком 1990-их.

Међутим, цена овог „спасења“ била би немогућност православних верника да читају дела Светих Игњатија (Брјанчанинова), Теофана Затворника, игумана Никона (Воробјова) и многих других теолога и светих подвижника побожности кроз хиљадугодишњу историју руског Православља, већ искључиво Антонија Блума, Александра Шмемана и Флоровског, управо оне лажне учитеље који се активно пропагирају у Српској Цркви преко издавачких кућа "Образ светачки" и "Очев дом", о чему смо писали у пар наврата.

Подсетимо се да је Андреј Курајев служио као помоћник Његове Светости Патријарха Алексија II од септембра 1990. до 1993. године, истовремено служећи као његов незванични секретар за штампу и писац говора.

Ево одломка из разговора између ова два лика у емисији «Живой гвоздь» емитованој 17. октобра 2025. (https://www.youtube.com/ од 49:36 до 56:47).

Бунтман:

 — Да ли је Православна Црква у Русији имала шансу да постане нешто другачије, рецимо, после касних 1980-их?

Курајев:

— Па, делимично, то је моја кривица.

Бунтман:

 — Зашто?

 Курајев:

— Ствар је у томе што сам 1990. године постао писац говора и секретар патријарха Алексија.

Имао сам ову луду идеју да предложим патријарху да апелује на совјетске власти да донесу закон којим се забрањује објављивање верске литературе — барем православне литературе — забрана свих световних издавача и црквени монопол.

 И у овом случају, црквени издавачи би били стављени под строгу контролу онога што се назива „просвећеним апсолутизмом“, објављујући милионе примерака само епископа Антонија Блума, оца Александра Шмемана, Флоровског и тако даље.

То јест, интелигентних, добрих књига о „православљу са људским лицем“.

Али ја ипак нисам могао да се натерам да приђем патријарху са овим пројектом и да му га наметнем.

Сходно томе, мноштво издавачких кућа, потпуно независних од црквених власти, отворило је и почело да копира све врсте савета стараца, Домостроја и тако даље.

Бунтман:

— О, да! А да ли би патријарх Алексије могао да пристане на ово, рецимо, да сте били упорнији?

Курајев:

— Једноставно нисам тада разматрао главни аргумент: морали су да ударе по новчаницима! Да је то био монопол који би обогатио издавача — у овом случају, патријаршију — могао сам да убедим Алексеја!

Бунтман:

— Да, то би била одлична образовна прилика!

+ + +

Дана 29. децембра 2020. године, Московски епархијски црквени суд је пресудио да архиђакон Андреј Курајев, пензионисани московски клирик, треба да буде рашчињен, посебно због „знакова богохуљења против Цркве“ у неколико својих изјава.

Дана 28. априла 2023. године, патријарх Кирил је издао указ о рашчињењу Курајева. У указу је наведено да од увођења патријаршког мораторијума на одлуку Московског епархијског суда против Курајева, он није показао „никакве знаке покајања, ни речима ни делима“ и да „није престао са својим деструктивним активностима“.

А у априлу 2024. године, бивши архиђакон Курајев је известио да је цариградски патријарх Вартоломеј вратио бившег архиђакона на његов чин 3. априла 2024. године. Тако, Цариградска патријаршија сада постаје депонија за све бивше свештенике и националне издајнике Русије који се не слажу са ставом Руске православне цркве.

Након пресуде Црквеног суда о рашчишћењу бившег архиђакона А. Курајева (означеног као страни агент у Руској Федерацији), он је у свом чланку „Позитиван дан“ изјавио:

„Суд ме није оптужио за јерес. То јест, није изнета најстрашнија оптужба за теолога, што није ситница, већ пријатно“.

Оптужбе које је подигао суд заиста делују апсурдно: тако гнусан проблематичан човек као што је Курајев требало је давно да буде рашчишћен због нечег озбиљнијег од „стилских несавршености“. Ударац је пао „не баш“ у мету. Из неког разлога, црквени суд је првенствено проценио његове дрске, грубе и непоштујуће речи упућене покојном протојереју Александру Агеикину.

Па ипак, нико није ни поменуо друге сличне, ништа мање богохулне, епизоде. Тако је, убрзо након убиства оца Данила Сисојева, Курајев изговорио гнусну, увредљиву реч против свештеника-мученика, свог дугогодишњег противника. Међутим, 40. дана након смрти креационистичког свештеника, што се поклопило са празником пророка Данила, сам Господ је казнио грубог еволуционистичког ђакона. Управо тог дана, 17. (30) децембра 2009. године, професор Курајев је једногласно са срамотом искључен са факултета Московске духовне академије (а убрзо затим и са Православног универзитета Светог Тихона).

Нажалост, догодила се једна жалосна грешка: ни тада ни сада није било званичне црквене осуде теолошког става бившег протођакона као јеретичког – иако су неки озбиљни аутори, попут протојереја Константина Буфејева и покојног протојереја Петра Андријевског, писали о његовим грешкама у то време.