Кад је Петар I Петровић Његош (свети Петар Цетињски), као теократски владар слободне Црне Горе, ишао по земљи, народ га је свуда називао светим владиком. И заиста његова дјела у народу: на подизању националне свијести, просвјети, правосуђу, култури, света су и достојна дивљења, признања и славе једном генијалном великану духа и родољубу племенитих осјећаја, као што је био овај ријетки примјер борбеног, а у исто вријеме богобојазног и правичног суверена.

Поред мучне непрекидне борбе са Турцима највећу су му бригу задавала завађена и закрвављена братства у појединим племенима свога народа, на чијем измирењу је неуморно радио. Гдје није могао успјети мирним паметним савјетима, молбом или пријетњом, употребљавао је, и против своје воље, - клетве, које су му се свакад остваривале. Свуда су се бојали и чували његове клетве као од ватре живе.

У почетку деветнаестог вијека била су крваво завађена два братства у Црмници, у селу Глухом Долу Ђурашићи и Мамутовићи, који су се међусобно невјероватно крвили и сатирали као најгори душмани. Дошао је владика у село једнога љета, у пратњи неколицине својих виђенијих доглавника, да измири ова завађена братства. Позвао је истакнутије братственике на договор и замолио их да се измире, како се не би и даље проливала братска крв. Ђурашићи пристадоше на измирење, а Мамутовићи, као са неким презрењем, одбише категорички молбу владичину и добацише му неколико погрдних ријечи, које нијесу приличиле ни обичном човјеку, а камо ли владару једне земље.

Владика се на ово страшно наљутио и проклео их са ријечима:

– Зашто ме не послушасте, Мамутовићи; да Бог да на вас ново чудо испало: мазга вам мазгу родила на Божић; а од вас не остало трага.

И гле чуда, исте године на Божић овом угледном домаћину, који је пркосио владици, родила је неплодна животиња мазга мало ждријебе, на једној ливадици у близини куће у мјесту зватом „Под Савом“. Радознали сељаци из обдижњих села долазили су свакодневно да виде овај ријетки феномен. Ждријебе је живјело и играло се десет дана, а затим угинуло.

Цио народ из околине предосјећао је да овој богатој и гласовитој кући неће бити добро у будућности. И није се преварио. Сврнуло се, и окренуло натрашке цијелом братству, како у имању тако и у породицама. Умирали су често релативно млади, а неки се исељавали у друге земље за бољом срећом; у ратовима били су несрећни пред пушком као зечеви и много гинули. Тако се читаво ово братство већ одавно истражило да од њега нема мушке главе ни у домовини ни у иностранству. На мјесту гдје су били њини богати дворови, данас се ћукови легу у развалинама обраслим копривом и бршљаном.

Није без интереса ако се изнесе овдје и освећење водице, које је владика овом приликом обавио близу малог језера Вељег Ока при врху Црмничког Поља, о чему се у народу и данас често говори.

Како је те године била велика суша преко цијелог љета, замолили су Црмничани владику, да заједнички учине молебствије Свемогућем Творцу и да закрсти водицу на језеру у нади да би пала жељно очекивана киша. Владика се радо одазвао њиховој жељи и наредио да се донесе виједро воде и да се на једној узораној њиви отпочну молитве (виједро – дрвена чабрица, каблић). Донијели су виједро на коме је владика метнуо крст, који је само једним дијелом додиривао воду. Јер, као што им је објаснио, пало би и сувише много кише кад би се цио крст ставио у воду. За вријеме читања молитава владика је често пута клечао голим кољенима на ужареним тврдим грудвама узоране земље и своје очи подизао к небу молећи Бога за кишу. Неко из близине гурнуо је мало крст који је моментално остао цио у води. Владика није проговорио ништа; а кад су се свршиле молитве и благослов уз кропљење освећеном водицом, пошао је у један хлад да се мало одмори и наредио да се остатак водице проспе на чисто мјесто на једном великом камену који је наднешен над језером, а нипошто да се вода не саспе у језеро, пошто би због тога било много кише. Узео је виједро један младић из Глухог Дола и цијелу воду из њега, по наговору присутних, изручио у језеро. Кад се вратио запитао га је владика, да ли га је послушао шта му је рекао, а овај је право казао све што је урадио и замолио за опроштај. Владика је одмах устао на ноге и казао:

– Зло сте учинили и због вашег маловјерства и непослушности имаћете много штете. Доведите ми брзо коња, а ви бјежите сваки својој кући и то што прије јер ће сада паднути велика киша.

Послије ових ријечи владичиних народ се разишао својим кућама како је ко могао, а владика се јашући свога коња, упутио журно к Сотонићима, најближем селу удаљеном само за пола сата од језера. Тек што су кренули почели су нагло да се са југа од Созине планине гомилају један за другим црни облаци. Још није био владика стигао до Сотонића, док је плаха киша, уз муклу грмљавину, почела да пада као из кабла. Од велике кише и набујалих потока нанешена је грдна штета усјевима, воћу и виноградима; а разваљене камене међе и ограде нијесу се за много година могле поправити.

Максим Л. Јововић, Котор

„Мисионар“, јул 1939.