У једном од озбиљних америчких часописа недавно је објављен чланак који говори о томе како су Руси заменили представу о Америци низом слика створених сопственим комплексима ниже вредности, као што ни Американци до данас немају трезвену представу о Русији.

Јасно је да се у првом случају ради о мислећим људима, а не о Американцима који користе појмове попут „неокомунистички тоталитаристи“, а у другом — не о нашим сународницима убеђеним да су „САД створене од стране гангстера и каубоја који су земљу залили крвљу Индијанаца“.

Сада, међутим, неће бити речи о нашим митовима о Американцима, нити о америчким митовима о нама, већ о нашим митовима о нама самима.

За почетак, цитат из америчког месечника: „Разоткривање злочина совјетског режима (бар у време Лењина и Стаљина) одиграло је важну улогу у рушењу ауторитета Комунистичке партије након што је Горбачов објавио политику гласности. Али касније је спремност Русије да призна те злочине знатно ослабила, јер су снаге на Западу и у Источној Европи користиле сећање на те злочине као средство за изазивање русофобије. Њихов покушај да изједначе злочине совјетског режима са злочинима немачких нациста и да за совјетске злочине оптуже Русију и руски народ изазвао је широко национално негодовање — посебно имајући у виду да су многе жртве комунизма били Руси, а многи злочинци (укључујући и Стаљина) Руси нису били.“

Американци, дакле, разумеју да смо ми, Руси, у антикомунистичким испадима видели обичну осветољубивост бивше „млађе“ браће, што је изазвало предвидљиву реакцију коју су политички технолози очекивали — реакцију која нас је увела у идејну замку:
поистовећивање свега совјетског са својим, са руским.

У ту замку нисмо упали одмах.

Православни патриоти деведесетих стајали су на чврстом темељу целовитог погледа на свет који се данас исмева као „неофитски схематизам“, тобоже наметнут од „комплексашких представника првог таласа руске емиграције“.

Тај „схематизам“ леви модернисти нису могли да савладају, али, као што се често дешавало у историји руске мисли, избегавши „искушења слева“, нисмо избегли „искушења здесна“. Под тим не мислим на зилотство „ревнитеља не по разуму“, већ на искушење идејом „Москве као Трећег Рима“.

Тачније, специфичним тумачењима те идеје.

Првобитно је мисија Трећег Рима схватана јасно: испуњење државне функције „спољне ограде Цркве“. Под том оградом подразумевала се држава која својим правним и културним механизмима чува душе својих људи од пада у демонијаштво.

Данас, међутим, видимо супротно.

Поистоветивши све совјетско са руским, а Совјетску Русију са историјском формом Трећег Рима, наши саборци су створили нови контекст: сада држава више не треба да чува духовни простор, већ саму „ограду“ као структуру.

Испрва се то тумачило као „гвоздена завеса“ која штити од западног неолиберализма, али убрзо нам је предложено да на Стаљина гледамо као на „црвеног Бонапарту“.

Тако је настала идеја „православног стаљинизма“. Стаљин је „антибиотик“ који је очистио бољшевичку елиту од троцкиста, феминисткиња и безбожника, и створио научно-техничку елиту која је вратила Русији њен цивилизацијски потенцијал. По тој шеми, после њега је дошло до „лево-троцкистичког заокрета“, што је спречило обнову државности.

„Православни стаљинисти“ били су искрени. Није се тада маштало о „тајном монаху на црвеном престолу“ (то је савремени мит – да је Стљин био тајни монах, нап. прир.); Стаљин је деловао из инстинкта самозаштите унутар револуционарне хијерархије. Наш став је почивао на уверењу да је деловао против „завета Лењина“.

Тако је стаљинизам наједном постао реакција, контрареволуција која је изникла из саме револуције.

Када се либерална демократија у Русији показала као карикатура, народу је као алтернатива „американизацији“ понуђен повратак совјетским вредностима.

„СССР-носталгија“ је постала масовна, а патриотима је преостало да оправдају и „совок“ (епоху застоја) и „совдеп“ (рану совјетску епоху терора).

„Совок“ је лако романтизовати — фабрике су радиле, телевизија је била „морална“, постојала је „стабилност“. „Совдеп“ је било теже оправдати, па је створен нови контекст: бољшевици су проглашени „спасиоцима Русије“ јер су наводно спречили њено распарчавање после фебруара 1917.

Тако је пораз Белих проглашен дејством „Божјег промисла“, а победа црвених је постала „спасоносна“.

Али шта су они спасили – тело Русије или душу Русије?

Како год се „црвени патриоти“ ругали новомученицима, већина православних Руса ипак бира жртве, не џелате.

Зато Совјетија не може бити „Трећи Рим“.

Па ипак, „православни стаљинисти“ су изнели духовну софистику: без бољшевичких крвопролића, Црква би се наводно изродила у оно што су данас Фанар и Ватикан.

Убрзо ће, изгледа, наступити нова етапа романтизација самог Лењина.

Да подвучемо: стилизација било ког режима који чува територијалну целину Русије као „Трећег Рима“ води стању у коме се од саме духовне сржи празни појам хришћанске државе као оне која спречава појаву антихриста.

Да, бољшевици су испунили Промислом допуштену мисију, али као што су и Ирод, и Пилат, и Јуда испунили своје. То их не чини свецима.

Рехабилитација Стаљина може, у извесној мери, значити рехабилитацију државности, али покушај оправдања Лењина је идеолошка диверзија.

Стаљин, колико год спорна фигура, симболизује контрареволуционарни конзервативизам, док је Лењин – класични левичар.

И зато се „патриотски“, „православни“ „стаљинизам“ нужно завршава рехабилитацијом демона револуције.

Извор: https://naukaverakuljtura.com/

Преузето са: „Искра“