Деца су скупоцени дар Божји родитељима, за који они одговарају пред Богом. Дужност родитеља не састоји се само у телесном одгоју (јер, гле, и животиње то знају и чине са својим подмлатком) него и у духовном награђивању; култивисању душе, оплемењавању срца, формирању моралне личности по узору на најбоље примере — свете Божје људе, на чијем је челу Богочовек Исус Христос.

Једном речи — у духовном васпитавању деце за грађане царства Божјег. А то није ни тако лак нити неважан задатак. Напротив, и тежак и судбоносан и веома одговоран. Тежак — јер је оплемењивање младе душе, по речима светог Григорија Богослова, наука над наукама и вештина над вештинама; судбоносан — Јер од тога зависи да ли ће дете наследити вечни живот и блаженство у царству Божјем; одговори — јер ће за судбину своје деце родитељи одговарати пред Богом, ако са своје стране нису употребили све што је у њиховој моћи да децу упуте добрим путем.

Деца су слична земљаном суду који упије и док траје одаје мирис течности којом се прво напуни. А од родитеља зависи каквом ће течношћу душа детиња прво бити напуњена.

Дете се васпитава од колевке и прима у себе све што види и чује од својих родитеља, било добро или зло. По речима блаженопочившег епископа Николаја, циљ хришћанског васпитања је: изградити праве људе. А то је циљ Еванђеља Христовог. Отуда је Еванђеље најбоља школа и средство васпитања.

Ако се васпитање одвоји од науке Христове, Еванђеља, не губи се наука Христова него се губи васпитање, и губе се прави људи. Ако се васпитање изгуби у школи, школа постаје опасна по људе и народе. Јер човек школован а бескарактеран куд и камо је опаснији по себе и по друге, него ли човек нешколован а бескарактеран по слабости, а онај по убеђењу. Пукотина у вери једнога човека изазива неизбежно и пукотину у карактеру. То тако сведочи и библијска историја и историја општа крштених народа.

Којигод је цар Израиљев одступао од Бога, одступао је и од морала. Јер као што је река везана са својим извором, и светлост са сунцем, тако је и моралан живот са вером. Ја сам пут, рекао је Христос, и: Ја сам вода жива, и: Ја сам светлост света.

Куда ћемо децу са тога Пута, сем у пропаст? Чиме ћемо напојити њихове жедне душе, ван те Воде Живе, сем мутљагом земљиним што и стока пије? Чиме ћемо их осветлити, ван те Светлости, сем варљивим призрацима? (Епископ Николај, 154. Мисионарско писмо: Једном наставнику о веронауци. Битољ, 1933).

Зле нагоне код деце треба одмалена исправљати и сузбијати

Многи родитељи, заслепљени својом љубављу према деци, исувише попуштају њиховим злим поривима, каприсима, јогунлуцима, уместо да их одмах исправљају. Младом детету, по речима старозаветног мудраца, безумље је привезано за срце; прут којим се кара уклониће га од њега (Приче Солом. 22, 15).

Зато он саветује: „Не украћуј кара детету; кад га бијеш прутом, неће умрети. Ти га бијеш прутом, и душу ћеш му избавити из пакла“ (Приче 23, 13-14).

Још лепше и опширније о овој теми говори други старозаветни мудрац:

„Ко воли сина свога, чешће ће га шибати, да би се на крају радовао.

Ко лепо васпитава сина свога имаће корист од њега, и поносиће се њиме међу својим познаницима.

Ко учи сина свога учиниће да му завиди непријатељ његов, и пред пријатељима својим због њега ће се радовати.

Умре ли отац његов? Као да није умро, јер после себе сличног себи остави. За време свога живота гледао га је и радовао се, и на самрти није нимало жалостан...

Ко мази сина свога завија његове ране, и на сваки његов крик узбуђује се утроба његова. Коњ неукроћен постаје арум, тако напуштен син постаје безобзиран.

Мази дете, и дрхтаћеш од њега; играј се са њим, и ожалостиће те.

Не смиј се са њим, да не плачеш са њим, и на крају не шкргућеш зубима.

Не дај му сву власт у младости, и не затварај очи према његовим лудостима.

Сагињи главу његову у младости, и умртвљуј слабине његове (зле нагоне) док је дете, из бојазни да не постане јогунаст и непослушан.

Поправљај сина свога и учи га да ради, из бојазни да не посрне због твоје срамежљиве слабости“

(Премудрости Исуса, сина Сирахова 30, 1-13).