Ове године лета Господњег 2025, 7. септембра (25. август по старом календару) обележена је 495. годишњица рођења цара Ивана IV Васиљевича, првог руског цара и трудољубивог државника. По оцу он је из лозе Немањића и Дејановића, а по мајци је изданак такође знамените породице Јакшић.

Много је писано о овом периоду његове владавине, али не увек истинито. Многи списи садрже много апокрифног и тенденциозног. То је зато што су их писали разни опортунистички историографи, који су често били тајни или отворени непријатељи царске Русије и Православља, као што су језуита и папин изасланик Антонио Посевино, заклети непријатељ цара Ивана IV, и немачки агент Хајнрих фон Штаден. Стога је оправдано што историчарка Татјана Грачева тврди: „Да укорењени митови повезани са именом Ивана Грозног у јавној свести показују снажан утицај лажне историје на руски народ и колико активно антисистем ради на дискредитовању наше велике прошлости, колико се плаши наше историје“.

У сажетом есеју руског пуковника Сергеја Порохина покушаћемо да непристрасно осветлимо сложену, изванредну и вишеструку личност великог руског владара, Ивана IV Васиљевича. Затим ће читаоци имати прилике да прочитају истинити догађај - шта се догодило са руским глумцима, коју су играли (или требали) да играју улогу цара Ивана Силног.

+ + +

Иван Васиљевич IV, надимак Грозни[1], рођен је на царском имању у селу Коломенскo близу Москве. Када је Иван имао само три године, у децембру 1533. године, његов отац, велики кнез Василије III, преминуо је под чудним околностима. Стога је Иван од малих ногу проглашен великим кнезом Московским. Четрнаест година касније, 1547. године, млади Иван је проглашен за цара Русије. Међутим, тек је 1561. године патријарх Јоасаф Цариградски, у својој Саборској повељи, потврдио Ивана Васиљевића у чин цара због његових очигледних заслуга према држави. „Како је огромна, колико је вишеструка ова колосална фигура руског аутократе! Он је издржао не само непрестане спољне ратове — са Пољском, Кримским, Сибирским, Астраханским и Казанским краљевствима, Шведском и Литванијом — већ што је најважније, унутрашње ратове, повезане са великом прекретницом у односима између племићких бољара и великог кнеза — цара руског. Тако је научник и писац Владимир Мелник оценио огромност задатака који су стајали пред Иваном IV у предговору своје књиге „Цар Иван Грозни: Личност и судбина“.

Иванова владавина је почела у превирању. Његова мајка, Јелена Глинска, млада (удовица) странкиња „омраженог литванског порекла“, владала је Русијом пет година, спречавајући покушаје државног удара, склапајући мир и спроводећи финансијску реформу. Верује се да је отрована, а након њене смрти више није било спољних контрола дворјана. Избила је борба за власт – стављен је лични интерес изнад државног. Појавиле су се завађене фракције кнежева Шујског и Белског. Николај Михајлович Карамзин је на следећи начин описао новонасталу ситуацију у држави: „Русија је видела себе под жезлом новонастале олигархије, за коју је мучење најопасније и најнеподношљивије. Дворски немири и интриге заокупљали су Думу више него унутрашњи и спољни државни послови. Руски суседи су почели да узнемиравају Русију. Литванија је пљачкала руске градове. Кримски канови су стално држали Русију на ивици, покретајући пљачке. Били смо жртве и исмевање неверника: кримски кан нам је давао законе, казански цар нас је варао и пљачкао.“ (Журнал „Самиздат“)

Држава је била у расулу. Да ствар буде још гора, Москва је изгорела 1547. године, а након пожара је избила национална побуна. У недаћама које су задесиле Русију, адолесцентни цар Иван „видео је знак Божје руке, која кажњава земљу и народ због њиховог цара, њихових грехова и њихових пропуста... „Света тајна миропомазања открила је младом монарху дубину цареве мистичне везе са народом и величину његове верске одговорности која је из тога произилазила. Иван је себе препознао као игуман целе Русије“, написао је митрополит Јован (Сничев) Санктпетербуршки и Ладошки о активностима Ивана IV у књизи „Аутократија духа“. Пријатељ и ментор младог цара био је митрополит Макарије. Он је инспирисао Ивана IV да замисли универзални позив руског царства.

Историчар Карамзин је написао: „Побуњеничка владавина бољара се рушила (...), уступајући место аутократији цара, страној тиранији и хировима. Да би свечаним чином вере потврдио благословену промену у власти и у свом срцу, цар се повукао на неколико дана на пост и молитву; позвао је светитеље, нежно се покајао за своје грехе и, опроштен и смирен у својој савести њима, примио је Свете Тајне (...) Наредио је да се изабрани људи сваког ранга и статуса пошаљу из свих градова у Москву ради важног државног питања. Окупили су се - и у недељу, после литургије, цар је напустио Кремљ са свештенством, са крстовима, са бољарима, са својом војном пратњом на предње место, где је народ стајао у дубокој тишини. Служена је молитва. Иван се окренуо митрополиту и рекао: „Свети владико! Знам твоју ревност за добро и твоју љубав према Отаџбини: буди мој заступник у мојим плановима. Бог ме је рано лишио оца и мајке, а племићи нису марили за мене: хтели су да буду деспоти, крали су чинове и почасти у моје име, богатили су се неправдом, угњетавали су народ – и нико им се није супротстављао. У свом јадном детињству, изгледао сам глув и нем: нисам се обазирао на јадиковања сиромашних, и на мојим уснама није било прекора! Ви, радили сте шта вам је воља, зли бунтовници, неправедне судије! Какав ћете нам одговор сада дати? Колико суза, колико крви сте пролили? Ја сам чист од ове крви! А ви чекате суд небески!“

Цар Иван је ревносно приступао питањима државне, друштвене и црквене организације. Царским декретом састављен је и ступио на снагу нови Законик, а успостављен је и систем локалне самоуправе. Створио је разне „приказе“ (одељења), посебно амбасадорске приказе. Иван IV је почео често да присуствује Думи, вршећи инспекцију пукова и „ватреног оружја“ (тј. лично прегледајући ватрено оружје). Сам цар је често предводио своје трупе у походе. Својом разумном политиком, поткрепљеном силом, успео је да освоји Казањ у октобру 1552. и коначно потчини Казанско, а затим и Астраханско царство Москви. Током Иванове владавине створена је редовна војска. Већ 1556. године издао је законик службе за земљопоседнике и патримонијалне земљопоседнике. Под његовом владавином, штампарство је основано у Москви 1563. године. Цар је био један од најобразованијих људи свог времена. Иван IV је водио немилосрдну борбу против јереси за чистоту Светог Православља.

Али није све у владавини Ивана IV ишло глатко. Тако се чак и током похода на Казањ у војсци коју је предводио цар јавило гунђање: „Новгородци, синови бојара, жалили су се да им цар не даје одмора (након похода на Кримљане), (...) да не могу да издрже дуг поход, за који немају ни снаге ни новца. „Иван је био веома узнемирен“, писао је Карамзин, „али је прикривао своју досаду и наредио попис ревносних ратника који су желели да служе Отаџбини, и оних који су, због лењости или неспособности, одбили славу учешћа у великом подвигу. 'Први', рекао је, 'биће ми драги као деца; желим да знам њихове потребе и све ћу поделити са њима. Други могу да остану. Не требају ми малодушни!' Ове речи су имале изванредан ефекат. Сви су у један глас рекли: 'Идемо куда год цар жели.' Поход се завршио потпуном победом и ослобођењем многих хиљада хришћанских заробљеника. Звучно име освајача краљевстава (Казањ 1552. и Астрахан 1556.) подарило је Ивану ненадмашну величину у очима савремених Руса и уздигло њихово национално достојанство“, приметио је Николај Михајлович Карамзин. Тада је цар Иван добио надимак Грозни.

Према речима митрополита Јована (Сничева), владавина Ивана Васиљевича IV Грозног обележила је формирање руске религиозне самосвести. „Цар Иван IV посветио је све своје напоре“, написао је, „'штимовању' (...) класне структуре Русије, као што се штимује музички инструмент на виљушку православне доктрине. Опричница је постала инструмент за овај тежак задатак.“ Опричници су били корпус царских присталица у стварању државне структуре у складу са православним погледом на свет, тј. аутократске монархије. „Опричница је постала оруђе у рукама цара, којим је просејавао цео руски живот, цео његов поредак и начин живота, одвајајући добро семе руске православне саборности од плеве јеретичке мудрости, страног морала и занемаривања сопствене верске дужности“, тако је митрополит Јован Санктпетербуршки и Ладошки окарактерисао опричницу.

Успостављање опричнице била је прекретница у Ивановој владавини. Опричнински пукови су одиграли главну улогу у одбијању напада Дивлета Гираја 1571. и 1752. године. Пре тога, завере подстакнуте „јудаистичком јереси“ откривене су у Пскову и Новгороду, са циљем одвајања ових територија од Русије и стављања под литванску власт. Неуспеси Ливонског рата привремено су лишили Русију освојених земаља на Балтику. Међутим, 1579–1584. године, Сибир је анектиран. Русију и Православну цркву је организовао Иван, а народ је уведен у Цркву.

Иван је схватио да се цар не може разликовати само по кротости – он је веровао: „Цареви треба увек да буду испитивачи: понекад кротки, понекад жестоки; милост и кротост према добрима, али гнев према злима...“ „Верујем“, каже Иван Грозни, „да морам прихватити суд за све своје грехе, вољне и невољне, као роб, и дати одговор не само за своје, већ и за оне који су под мојом контролом, ако сагреше због моје непажње.“ Мора се напоменути да је током владавине Ивана IV погубљено око четири и по хиљаде људи. Током истог периода, „у Европи, која се сматра узором врлине и правде, погубљено је 378 хиљада људи, углавном невиних...“, наглашава историчарка Татјана Грачева.

Цар Иван IV је живео само 53 и по године. Преминуо је 18. марта 1854. у Москви. У последњим сатима, Иван је положио монашке завете. Скоро четрдесет година након његове смрти, у календару светаца у манастиру Корјажма направљен је запис за 10. јун 1624. Овај дан се тамо обележава као празник светог цара Ивана, који се залагао за чистоту православља против јереси јудаиста“. Штавише, цар се назива великим мучеником, што подржава теорију да је отрован. Ова теорија је додатно потврђена у 20. веку, када су совјетски стручњаци, испитујући посмртне остатке Ивана IV, сахрањеног у Московском Кремљу, открили нивое живе вишеструко веће од дозвољене границе.

Многи руски научници с правом сматрају Ивана IV најдаровитијим и најобразованијим човеком свог времена. За разлику од неких званичних историчара, народ је истински разумео свог цара и поштовао његово сећање. Како је написао митрополит Санктпетербурга и Ладоге Јован (Сничев), „све до револуције и каснијег уништења православних светиња Кремља, обични људи су долазили на гроб цара да служе парастосе, верујући да њихово поштовање Ивана IV тако привлачи Божју милост у случајеве који захтевају праведан и непристрасан суд“.

Чувена „Војна енциклопедија“, коју је објавио Т-в И.Д. Ситин, пишући 1911–1915. о владавини Ивана IV, рекла је: „Владавина Ивана Грозног припада значајној епохи у руској историји: коначна трансформација појединачних кнежевина и области у јединствено краљевство, проширење његових граница на исток, увођење Земске самоуправе, организација војске (...) – то су њене карактеристичне особине“.

Наша савременица, Татјана Грачова, изводи добро утемељен закључак: „...Иван Грозни је био заиста велики владар. Током његове владавине, раст становништва је био 30–50%. Поређења ради: за време владавине Петра I, пад становништва је био 40%. Па ипак, Иван Грозни се назива деспотом, док се Петар I назива Великим. Петров поглед је био усмерен првенствено ка Западу, поглед Ивана Грозног је био усмерен искључиво ка Русији (...). Он је отворио Русији сопствени пут изградње државе, што јој је обезбедило снагу и славу вековима.“

Сергеј Порохин, пуковник, др.

Извор: „Слово“, 2010.

+ + +

Не дирајте помазанике моје

Цар Иван Силни (Грозни) и умало не умрли народни глумац

Александар Михајлов није хтео да игра Ивана Грозног на сцени Малог театра (позоришта) због лошег предосећаја. Глумца је плашило то, што су колеге, које су играле ту улогу, трагично завршиле живот. Страхови Михајлова су били оправдани и после премијере представе он је пао у болницу са откинутим тромбом (крвним угрушком).

Главна улога на сцени Малог театра (позоришта) је крајњи сан већине глумаца, али Александар Михајлов, који је требао да се преоваплоти у цара Ивана Грозног, уместо радости осећао је страх. Глумац се није бојао неуспеха.

Међу глумцима кружи легенда, да се Иван Грозни свети онима, који се усуде да играју њега. Оно што се догодило са другим глумцима, који су преузели улогу најмистичнијег руског цара, уносило је у Михајлова ужас. Тако Јевгениј Јевстигнејев, који је играо Грознога у филму „Јермак“, није доживео крај снимања.

За Сергеја Бојарског, оца Михаила Бојарског, ова улога је такође била кобна. Његово срце је стало после генералне пробе за представу „Смрт Ивана Грозног“. Под таквим истим околностима је умро и глумац Николај Хмељов.

Без обзира на страхове и сумње, Михајлов је ипак ризиковао да одигра улогу цара. Међутим, лош предосећај није остављао глумца од тренутка, кад је почео да увежбава главну улогу у представи „Смрт Ивана Грозног“.

Кад сам ја отишао у управу (театра) и замолио да уклоне реч „смрт“ (из наслова представе), тамо су ме исмевали, смејући се нада мном, као да је звездана болест наступила у мени (тј. болест филмске звезде). Ја сам чак клекао на колена и молио Јурија Соломина (уметничког управника Малог театра – „Москва доверије (фонд)“, и Виктора Ивановича Коршунова (директора Малог театра – „Москва доверије (фонд)“, да уклоне „смрт“ из наслова. Али они су ми рекли: „То је ипак класика, шта значи – уклонити?“

Управа позоришта није прихватала молбе глумца, и представу су пустили под насловом, који је толико плашио Михајлова. Сваки излазак на сцену са улогом Ивана 4-ог био је све тежи за глумца: Александар је осећао пад снаге и требало му је дуго да се опорави.

Убрзо после премијере глумца је задесила несрећа. Пошто је одиграо шесту представу, Михајлов је пошао у викендицу у селу Вороново. Неочекивано, тамо је отишао и његов сусед и позоришни колега, Александар Потапов.

Крајње мистична историја (догађај). После пола године ја сам питао Потапова): „Зашто си ти дошао? Никога другог није било тамо; ја сам био практично сам.“ Он је рекао: „Пришла ми је жена и рекла: Иди одмах тамо, у своју кућу ван града.“

Саша Потапов је стигао, а наше куће су биле одмах једна поред друге, и како је он (Потапов) касније причао: „Ја нисам видео Сашу Михајлова, крупног и високог 190 центиметара, него малог старчића. Мислим, пијан је. Ја сам подигао тебе и видео, да је крв пошла (откинуо се тромб).“

Сусед, који се случајно нашао у близини, спасао је живот глумцу. Михајлова су брзо одвели у болницу. Показало се, да се код глумца откинуо тромб (крвни угрушак) и одбројавање је ишло на часове. Александар је провео скоро пола године у болници и, пре него што се потпуно опоравио, њега је чекала нова болница. Овог пута код њега су била заплетена црева, глумац је поднео још једну операцију испирања црева и пао је у кому на два месеца.

Оно што се догодило са глумцем, који је играо улогу Ивана Грозног, убедило је управу театра да промени наслов представе, као што је и молио Михаилов.

 Приредио: Милан Старчевић