Ко је крив што су деца гурнула низ степенице свога оца?

У једну болницу довели су неког старијег човека у жалосном стању: тело му је било покривено ранама и више ребара сломљено. Његова рођена деца, после жестоке свађе, избацила су га из стана и гурнула низа степенице.

Док је дежурни у пријемном одељењу болнице узимао потребне податке, повређени је проклињао своју децу и називао их лоповима и разбојницима.

Кад га је болнички чиновник запитао које је вере одговорио је:

„Ја сам без вере“.

— Ах, тако! С каквим онда правом, добри човече, захтевате од своје деце да поштују пету заповест Божју, кад ви не знате прву, другу и трећу заповест Божју?

С каквим правом ви се тужите да вас деца не поштују и не слушају, кад ви одричете поштовање и послушност своме Творцу? До кога је главна кривица за вашу несрећу?“ приметио му је службеник и тиме га подстакао да лежећи на постељи размишља и тражи кривца

(Оберхамер, стр. 191-192).

Син који нема за шта да захвали својим родитељима

Један свештеник позван је постељи умирућег.

„Оче рекао, је позвао сам вас да пренесете моју последњу жељу мојим родитељима, који станују далеко одавде.

Реците им да их не проклињем, али и да им не захваљујем.

Не проклињем их зато што ћу кроз пола сата бити на суду Божјем; али им и не захваљујем, јер немам на чему.

Не захваљујем им што су ме донели на свет, јер су ме под смртним грехом зачели и родили. Не захваљујем им за васпитање, јер ми га нису дали. Напротив, својим рђавим примером покварили су ми и душу и тело. Ах, родитељи моји, родитељи моји, њихов рђав пример узрок је моје мизерне и превремене смрти!“

 — Код ових речи крв му је покуљала на уста и учинила крај његову животу.

Заиста, требало би, клечећи на коленима, упутити молбу родитељима да сваког дана служе као жива фотографија доброг примера (Исти, стр. 192-193).

Кобне последице рђавог васпитања

Пре неколико година један инжењер из Прага убио је са једним метком из револвера свога оца при силаску из трамваја.

Убијени је био богат млинар који је своме јединцу сину чинио све по вољи.

Чим је син напунио 17 година, његови родитељи ставили су му на расположење засебан апартман, у коме је он могао да живи по својој вољи.

 Син се оженио, потом раздвојио од жене, сваљујући на оца одговорност за раскид.

 Због тога вребао је оца и једно вече хладнокрвно га убио на улици.

Тим поводом један дневни лист објавио је чланак из пера неког доброг познаваоца убичине породице.

Оцеубица је био маза своје мајке која се смејала свима његовим каприсима и још га подстицала да се ода уживањима.

Такво васпитање љуто се осветило (Исти, стр. 193).

Испуњена родитељска клетва

Један отац имао два сина.

Синови су често вређали оца, због чега их је он тешко проклињао.

Једнога јутра пођу синови у поље на рад.

Том приликом они толико наљуте оца, да им је он уместо благослова упутио ову клетву:

„Гром вас убио обадвојицу и да Бог да вас довече из њиве мртве донели!“

То после подне небо се наоблачи и почне киша.

Синови се са осталим радницима склоне под једно дрво. Није потрајало дуго, а гром удари у то дрво и оба сина убије.

Осталим радницима ништа се није догодило.

Кад је киша престала, радници натоваре погинулу браћу и мртве их кући дотерају.

Тако се испунила родитељска клетва.

Наш народ зна да се родитељска клетва скоро увек и брзо испуни, па зато и вели: „Тешка је родитељска клетва“!

(Игњат Милојевић, Тешка је родитељска клетва. Хришћанин, свеска 7, 1911. година, стр. 59-60).

Испуњена материнска клетва

 Неког разблудног сина карала мајка.

Син у гњеву наружи мајку.

 Мајка га и за то укори. Онда он удари своју родитељку мотком.

Заплаче мајка и закука, па у болу своме изрекне овакву клетву: „Сине и несине, како ја кукала, тако ти кукао на твој највеселији дан!“

 После неког времена умре мајка, а син остане непокајан и неопроштен.

На дан синовљеве свадбе — највеселији дан његов — пуцали сватови из пушака.

 Једно „залутало“ зрно погоди младожењу и он почне кукати.

Но смрт учини крај његовом кукању и — његовом животу

(Епископ Николај, 19. Мисионарско писмо. Битољ, 1932.).