За време мога службовања у Лапову (1921—1928) дође ми једног дана мој парохијанин Никола Милић, колар, са завијеном левом руком, да му читам молитву ради исцељења.

Кад је на мој захтев одвио руку, ја сам се запрепастио: рука му је била сва отечена и поцрнела, као да га је црни пришт спопао.

На моје питање да ли је ишао лекару, он одговори да није и да не мисли ићи.

Хоће прво да се молитвом обрати Богу за исцељење.

Ја сам испунио његову жељу: очитао сам му молитву и на крају оболелу руку помазао уљем из кандила пред иконом пресвете Мајке Божје на иконостасу.

Пошто сам сумњао да је црни пришт, опако обољење од кога смрт брзо наступа, препоручио сам му да сутра дође до цркве и видимо какво је стање болести.

 Помишљао сам да га, ако не буде побољшања, упутим лекару. Кад је он сутрадан дошао и одвио руку, оток је био спласнуо, болови престали и бели печати показивали се на кожи, што је био знак да ће рука добити своју природну боју.

Тек тада ми је открио узрок болести.

„Прекјуче је, вели, био празник Мале Госпође.

,Ја сам журио да завршим кола једном нашем сељаку.

У то се зачу звоно са наше цркве, оглашава почетак свете литургије (кућа је близу цркве, око 300 метара у ваздушној линији).

 Кад моја мајка зачу звоно, она се појави на прагу, па ће ми рећи:

„Остави, сине, та кола, ватра их изгорела! Зар не чујеш звоно које позива на свету службу? Данас је велики празник“.

Уместо да је послушам, ја јој рекох једну тешку реч.

У том часу осетих страшан бол у левој руци, као да ме неко гвозденом шипком снажно удари по њој.

Ја испустих алатку коју сам у руци држао и почех да се превијам од болова.

За непуна два сата рука се наду и поцрне.

Тада ми дође у памет да ме Бог казни што увредих своју мајку, па похитах да јој се извиним и замолим опроштај, а потом пожурих да се обратим Богу и пресветој Мајци Његовој за исцељење.

И милостиви Бог и пресвета Мајка Његова смиловаше се и исцелише ме.

У знак своје захвалности ја сам обећао Господу да ћу убудуће боље поштовати и своју мајку и Божје празнике“.

Своје обећање испунио је.

Више на празнике није радио него је у цркву долазио.