Људи који не разумеју духовне основе онога што се дешава у свету, веома површно суде о људским пословима. Они деле људске поступке на јасно грешне, зле и добре, хвале вредне, само по њиховим спољашњим манифестацијама, покушавајући да повуку неку приближну границу између једног и другог, користећи најфлексибилније критеријуме за добро и зло према законима света.

Истина која може открити праву вредност ствари није у свету. Само један закон јасно дефинише шта је грех, а шта добро - то је јеванђелски закон. Световни закони понекад, у неким тачкама, покушавају да личе на хришћанске законе, али то је само спољашње. У ствари, све у њима је другачије.

Након Адамовог пада, човек је био потпуно поробљен грехом и постао је деформисан, болестан и огорчен, али ипак су неки елементи природног добра које је Творац унео у стварање и даље остали, иако више нису били чисти и свети, помешани са отровом греха. Управо на тим жалосним остацима човек је почео да гради своја учења о доброти и моралу, о љубави и правди. Али таква оскврњена, нечиста људска „истина“ не може га научити истинској доброти, не може оживети и исцелити душу, већ је води у велику заблуду.

Неки неверујући људи такође чине многа лепа, чак и наизглед хвалевредна дела. Они чине многа врлинска дела, подвиге милосрђа, љубави и самопожртвовања, понекад дајући своје животе за свој народ или за свог ближњег, дајући последњи комад хлеба гладнима, помажући једни другима у невољи, жртвујући своју имовину за разна добра дела. Постоје невероватна, чак и херојска дела; може се навести таква примера да би многи били дирнути до дубине душе. Али све ове манифестације доброте, ако нису засноване на Јеванђељу, ако не расту из дубине верујуће хришћанске душе, све ово, тако хвале вредно наизглед, нечисто је, оскврњено падом и нема вредност пред Богом коју му људи приписују. Многи данас не могу да прихвате ову важну истину; многи су збуњени, увређени, неки чак падају у бес када ово чују.

И заиста, звучи чудно: човек чини велики подвиг, жртвује свој живот за ближњег, умире да би други могао срећно да живи - и како можемо сумњати да је душа таквог јунака спасена, помислити да га чак може чекати и пакао? Зар такав чин не спира све грехе човека? Звучи некако сурово. Али погледајмо то из другог угла: ако овај јунак није црпео снагу за свој подвиг ради Христа, не по јеванђеоском учењу, не из хришћанске вере; Ако ово саможртвовање није извршено силом Христовом, не у име Бога, онда се испоставља да чак и без вере и без Христовог искупљења човек може бити спасен, испоставља се да је у палом човеку сачувана та сила и чистота које су довољне за његово препород, довољне да се ослободи окова греха. Коме је онда била потребна страшна жртва Голготе, чему служи Христово учење, Јеванђеље, Црква? Шта су свете тајне, молитве, пост, хришћански подвизи? Тада би били довољни само наша жеља и напор воље, није потребна чак ни вера... Али како је то могуће?!

Ствар је у томе што чињење добрих, дивних, хвале вредних дела и чињење дела вере нису иста ствар. Добра дела учињена без вере, без Бога, посвећена свету, добијају своју награду од света: славу, част, поштовање. Она су страна вечној, небеској слави. А дела вере су унутрашње посвећена Богу, чине се са молитвом Богу, што је могуће тајније, тако да само Он зна. Споља, ова дела остављају слабији утисак, али их Господ прихвата и даје им славу у будућем животу.

Уопштено говорећи, погрешно је веровати да спасење душе и наслеђивање Царства Небеског директно зависе од наших добрих дела. Бог воли човека и спасава га не због његових добрих дела, већ због његовог верујућег, скрушеног и смиреног срца. Наравно, вера без дела не би требало и не може постојати, она ће се свакако отелотворити у конкретним делима, а та дела ће несумњиво бити најбоља и најсветија, будући да сам Господ учи верника њима.

Стога је погрешно проповедати људима апстрактно добро – волети ближњег свог, бити милосрдан, бити добар, а да се не помене да то не би могли да чине исправно, свето и на начин угодан Богу без јеванђелског учења, без Цркве, без благодати Светог Духа, коју могу примити само у храму кроз свете тајне. Ако се о овим стварима прећуткује, онда ће људи мислити да могу, ако желе, сами чудесно решити своје проблеме – без Цркве, без светих тајни, без благодати Светог Духа, без Христа.

У свету се често чине добра дела, али још чешће лоша. Греси у свету су много суптилнији и разноврснији од добрих дела. Ови греси су толико уско повезани са добром да се чини да нема противречности између њих. Иста особа, коју сви хвале због добрих дела, истовремено чини многа одвратна дела, на која нико не обраћа пажњу. Светски јунак извршава неко изванредно самопожртвовано дело, али пре и после њега поступа најподлије и најниже. Такве су врлине овог света: овде љубав и мржња коегзистирају, овде постоји самопожртвовање, херојство, милосрђе, а поред њих - себичност, самољубље, охолост. У ствари, обоје почивају на разорним страстима. Добро овде као да постоји само да би нагласило и дало већу слаткоћу греху, да би ојачало његов укус. Корени овог добра пију загађену воду. Тајне мисли гордости и сујете одмах утишавају сваку искренију, мало узвишенију тежњу душе.

Епископ Игнатије (Брјанчанинов) каже: „Чинитељ људског добра испуњен је уображеношћу, охолошћу, самообманом; проповеда, труби о себи, о својим делима, не обраћајући пажњу на Господњу забрану (види Мт. 6:1-18); са мржњом и осветољубивошћу узвраћа онима који би се усудили да отворе уста за потпуно оправдан и добронамеран приговор његовој праведности; сматра себе достојним и заслужним земаљских и небеских награда. Насупрот томе, онај ко испуњава јеванђелске заповести увек је прожет смирењем; упоређујући узвишеност и чистоту свесветих заповести Божјих са начином на који их испуњава, види да је то испуњење крајње недовољно, недостојно Бога; сматра себе заслужним временских и вечних мука због својих грехова, због своје непрекидне заједнице са сатаном, због пада који је задесио све људе, због сопственог пребивалишта у греху и коначно због веома незадовољавајућег и често изопаченог испуњења (Божјих) заповести.“

„Ако ти дође добра мисао, стани, не жури да је испуниш брзоплето, непромишљено. Ако осетиш неку добру склоност у свом срцу, не усуђуј се да кренеш за њом. Упореди је са Јеванђељем. Провери да ли су твоја добра мисао и склоност твог срца у складу са свесветим учењем Господњим. Ускоро ћеш видети да нема подударности између јеванђеоског добра и добра пале људске природе. Добро пале природе је помешано са злом, стога је и само добро постало зло, као што се укусна и здрава храна претвара у отров када се помеша са отровом. Пази да не чиниш добро пале природе! Ако то чиниш, доприносиш свом паду, храниш уображеност и гордост у себи и постаћеш превише сличан демонима. И обрнуто, ако чиниш јеванђеоско добро као истински и верни ученик Богочовека, постаћеш сличан Богочовеку.“

И зато је важно у сваком делу да дубоко завиримо у своје срце, у тајне наших најдубљих мисли. Пре него што приступимо делу, оно се мери и процењује нашим унутрашњим силама; ту заседа нека врста тајног савета: срце каже своје „за“ и „против“, ум – своје, осећања, тело, наше страсти, склоности покушавају да кажу своје; и ако савет праведно суди, дело се одлучује по законима Христовим и биће учињено за спасење душе; ако се лукавство прикраде у корист неке страсти, са тајном мишљу да је храни, онда ће оно што се чини, ма колико племенито изгледало, донети души више штете него користи. И најмањи, једва приметан чин или корак увек је праћен овом унутрашњом посвећеношћу: у чије име се чини – ради земаљског или ради небеског, ради Бога или ради човечанства. И често посвећеност има већи значај од самог дела, јер садржи цену онога што се чини пред Богом.

Превод: „Борба за веру“

Извор: Архимандрит Лазар (Абашидзе) – О скривеним слабостима душе

Напомене:

1. Епископ Игнатије (Брјанчанинов). Сабрана дела. Том 5. Принос... Гл. 7, стр. 36.

2. Исто. стр. 35.