(Савремени) фарисеј дели свете тајне Божије свима редом, по свом нахођењу, не постављајући ни услов ни циљ прихватања ових светих тајни морално исправљање особе. Он крштава, причешћује, венчава и обавља сахрану за свакога ко му дође - обичног смртника - не марећи да ли особа која дође тражи Бога кроз ово његово деловање...

 Лик верског вође јеврејског народа појављује се тако често на страницама Јеванђеља да нам се то понекад може чинити неоправданим. Зашто јеванђелисти не приказују лик Христа једноставно, такорећи, у његовом чистом облику, не супротстављајући га фарисејима?

Можда разлог није само у томе што Јеванђеље не представља неки морални кодекс, већ приказује стварну историјску слику спасења људског рода од греха и смрти које се заиста догодило на земљи, већ и у томе што, стављајући тачку на Стари завет, оно завршава предизображену историју човечанства, која је попут сенке у односу на стварни предмет; историја написана (ако такав израз не делује смело) на нацрту, да би касније била написана, у Христу, на празном листу. Црква генерално заступа став да су многе ствари у Светом писму Старог завета типови будућности. Чини нам се да нећемо грешити против истине ако кажемо да се историја Цркве као народа Божијег, после Христа, у својим најосновнијим и најпринципијелнијим духовним тренуцима понавља; понавља се не као подобије конкретних историјских догађаја, већ као развој духовних тенденција.

Узгред, можемо рећи и да је Бог водио Свој народ кроз целу старозаветну историју и на крају времена се оваплотио да би Црква, живећи у ери спасења, могла да погледа у своју старозаветну сенку и не само да из ње извуче моралне поуке, већ и да дешифрује времена и рокове, да разуме начине и средства Божјег промисла за свет.

Заиста, уопште, зар није очигледно да је ера директне теократије под Мојсијем и судијама Израиља слична раној Цркви апостола и харизматика? Зар победе Исуса Навина не личе на победоносно апостолско проповедање, наравно разликујући физичко од духовног? Зар нема сличности између замене директне теократије теократијом делегираном од Бога (тј. царском влашћу), царства Израиља и хришћанског царства после Константина Великог? Зар нема сличности у промени начина богослужења у прелазу из једне епохе у другу? Зар падови народа Израиља у идолопоклонство нису слични јересима из Константиновог доба? И зар сам Господ не упоређује николаитанске јеретике са синовима Израиљевим који су били заведени да жртвују идолима (Откр. 2:14-15)? Зар нема сличности између Божје казне за зло у царском добу (старозаветног Израиља) – вавилонском ропству – и ропству Русије од стране комуниста? Зар чак ни нумеричка подударност два ропства – 70 година – не наводи на размишљање и не подстиче на поређење?

Видевши све ово, зар не би требало пажљивије да погледамо еру која је дошла након повратка из вавилонског ропства? И ту се веома приближавамо фарисејима.

Фарисејство је плод вавилонског ропства. Младићи и Данило — последњи верници старе, царске епохе — напустиће земаљски живот током ропства. Неће остати живи чувари живе црквене традиције. Наравно, биће и Јездра, Малахија и Макавеји, али уз њих ће доћи и други духовни вође који ће, кроз дуге компромисе са прогонитељима, успети да „спасу спољашњу црквену организацију“, или, тачније, своје водеће место у њој. И у себи и у својим потомцима неговаће потпуно нове квалитете и, пре свега, повећану виталност у дарвинистичкој борби за опстанак. Бог ће дозволити овим вођама новог типа да стану на чело религиозног елемента народа, који је практично изгубио живи континуитет са вером својих предака, и да воде овај народ сасвим другим путевима. Бог им је дозволио да скоро потпуно обнове црквене форме из времена пре ропства, али са радикалном променом самосвести и самоопредељења у вери већине чланова Цркве, који више не би почели да се удубљују у дух својих предака, који су држали исте обреде и празнике.

Назив „фарисеј“ се користи за означавање сваке горде особе, која захтева до ситнице обреде и каноне и очекује да за ту тачност добије Божју милост као награду за своју чистоту и презир према свим нечистим грешницима.

Међутим, ово није сасвим тачно. Горе поменуте особине можемо приписати и Есенима, а можда и Караитима или другим сектама „чистих“ Јевреја и хришћана сличних њима. Али сам есенизам је настао као реакција на фарисејство, и они се нису могли сложити око једне ствари. И заправо, главна карактеристика фарисеја је друга. Фарисеји нису секташи, нису нека елита „суперчистих ревнитеља“ — не, фарисеји су духовни вође целог народа. Они су увек вође које (у самокритичном изразу једног ватреног „руског“ револуционара) нису нимало погодне за споредне улоге. Оседлати душу Божјег народа — то је циљ, све остало је само средство. А тај циљ је, опет, проистекао из потпуно добре намере да се спољашња црквена организација спасе чисто људским средствима. Ово спасење је, током својих дугих година развоја, довело до такве ситуације да су спасени скоро само спасиоци, који сада сами чине Цркву и који у себи изједначавају будући народ.

Ниједан „чисти“ расколник не може и не покушава да личи на фарисеје, иако често копирају неке њихове спољашње црте. Није случајно што је у причи о винограду Господ упоредио фарисеје са лукавим радницима који желе да присвоје Божји виноград, да убију Наследника како би се дочепали Његовог наслеђа. „Чисти“ (катари) би презриво рекли слугама Господаревог Сина: шта радите са овим виноградом, он је одавно родио трње уместо грожђа. Наш виноград је друга ствар!

Фарисеји поступају другачије, пошто теже сасвим другом циљу. Они се директно не супротстављају самом Господару, не ломе Лозу, не ударају, не захтевају повећање плата. Када не могу – тихо, а када могу – отворено присвајају виноград. Ево суштине посла, а средства могу бити слична или мало другачија у различитим временима, у зависности од ситуације, пре свега, у зависности од самог Божјег винограда.

И тако, ако горди човек не изгледа као вођа огромне масе црквеног народа, он није фарисеј. Условно га назовимо „Есеном“. То је сасвим другачији духовни тип, који нам Јеванђеље не приказује у целини, већ нам представља само неке његове појединачне особине. На пример, парабола о царинику и фарисеју, у којој се под ликом фарисеја може крити и „Есен“.

Одатле, прва и најважнија особина фарисеја, њихова непоколебљива природна особина — то је човекоугађање, у најширем смислу те речи. Мора се угађати свима, без изузетка, чак и Грибоједовљевом псу чистача, али — као што је познато! — свакоме на свој начин. Постоје људи којима можете угодити чак и уздижући се пред њима, прождирући их, пљачкајући их и ударајући их у лице (2. Кор. 11:20), и упркос свему томе покоравате њихове душе, чините их својим следбеницима до те мере да обожавају свог господара готово као божанство.

Фарисеј добро зна са ким има посла и кога може, а кога не може прождрети, опљачкати или ударити у лице, и са каквом „љубављу“ и величанством то мора да учини, да би га поштовали чак и за шамаре.

Наравно, пред моћницима овога света, чак и фарисеји морају да поместе пут својим брадама, али циљ остаје исти. И резултат — што је задивљујуће! — остаје исти. Бивши лицемер једног дана, иако не у првој генерацији, ипак постаје свештеник и вођа над својим вођом у телу. Гле, колико човекоугађање може да учини!

Али како постиже такав успех? Помаже му стално глумљење, лицемерје и лажи. Није сваки глумац фарисеј, али сваки фарисеј је величанствен глумац. Он никада није свој, увек игра, осећајући савршено добро да публика од њега не очекује ништа више него какву ће им маску ставити у датом тренутку. Зато је старозаветни фарисеј био толико избирљив у погледу суптилности ритуала - јер је сам старозаветни закон био заснован на телесним заповестима. Материјална, а не духовна, дела су била у центру. Зато је Јеврејин претхришћанског времена, који је једва изборио слободу да испуни свој закон, био веома задовољан када су његови духовни вође у свим делима и ритуалима показали велику педантерију. С друге стране, фарисеј хришћанског времена, који је прогласио љубав према Богу и ближњему као прву заповест, савестан је до ситнице у вези са „ритуалима љубави“. Кајафу није коштало ништа да заборави своје свечане хаљине (што је, чини нам се, било једноставније него осудити Христа) када је публика то од њега очекивала. Као и њему, данашњим фарисејима су потребни разговори и гестови „љубави“ управо да би привукли масе, тј. за исту сврху за коју су Кајафи били потребни обреди. Једина разлика је у томе што се масовна публика, за коју се спектакл приређује, од тада донекле променила.

Кајафа је глумео Мојсија, седећи на Мојсијевој столици. Данашњи фарисеји глуме Христа.

Њихова глума је најочигледнија у ономе што фарисеји говоре народу и шта говоре Пилату. Ако су припремили све врсте патриотских слогана за народ, ако им обећавају сопственог месију или сопствени национални препород, онда за Пилата имају само једну реч: „Немамо цара осим Цезара“ (Јован 19:15). Слично томе, новозаветни фарисеји певају песме о препороду Отаџбине, али истовремено благосиљају и награђују њене извршиоце. У ствари, фарисејима није потребан сопствени Месија ради њега самог (иначе би препознали и прихватили Христа), а још мање им је потребан Цезар или национални препород. Они желе да владају душама Божјег народа, да Божје стадо претворе у своје стадо; све остало је потребно само као услов за постизање овог циља. И њихов сопствени месија је потребан, али само ако се усуди да посегне на ову њихову власт — они ће са њим поступити као што су поступили са Истински Месијом.

Духовна моћ!... О, ево све слаткоће, све поезије! Моћ владара или чак краља се уопште не може упоредити са њом. Пред њом бледи свака друга земаљска величина. Зарад ње могу се жртвовати древне црквене традиције, па чак и фундаментални принципи. „Нама, недостојнима, Бог је дао тако тежак и одговоран удео да оживимо духовност и морал у народу, да исцелимо њихове духовне ране. Наравно, слаби смо, али сада можемо рећи са Апостолом: Све могу у Христу, који ме јача...“ Тешко је обичном човеку да замисли ову слаткоћу. Она се појачава истовремено са успоном на хијерархијској лествици, свако зна бројност свог стада, као и степен обожења који његово стадо изражава према њему. Сходно томе, свако од њих иде испред своје рекламе, труби у своју трубу.

У свом рекламном постеру, један видовњак признаје: „Када исцељујем човека, не говорим му у мислима, већ његовој души, дрхтавој и нежној. Уз помоћ својих руку чистим душу и тело...“ Можда ће након читања ове исповести, неомеђене хришћанским фразама, свепревазилазно сладострашће духовног поседовања постати јасније.

У вези са чињеницом да је реч о духовној доминацији, о сладострасном поседовању душе пасомија, морамо нагласити да нису глума и лицемерје саме по себи оно што фарисеју осигурава тако колосални успех. Фарисеји су изабрали речи Светог Павла као вечни мото своје супериорности. „Све могу“, каже фарисеј, „у Исусу Христу који ми даје моћ (Фил. 4:13). Успех моје владавине над народом Божјим осигурао је, барем делимично, сам Бог.“ Како да ово разумемо? Ево га: фарисеј може бити само слуга Божје Цркве. Не само Кајафа, већ првосвештеник, не само надничар, већ земљорадник у Божјем винограду. Само човек који је седео на Мојсијевој столци и поставио себи циљ да народ води не Богу, већ себи. Да није свештеничких средстава, да није расподела Божје благодати, да није моћи да веже и одреши грехе других, ниједан фарисеј не би држао тако огромне гомиле људи под својим утицајем. Он не би био ништа више од Тевде или Јуде Галилејца са око три стотине следбеника, али ни у ком случају Кајафа. Само чврсто повезан хијерархијски, дисциплиновани колектив лукавих радника, од којих сваки добија свој део духовне моћи, може заиста да присвоји Божји виноград. Познато је, због грехова самог винограда, да је народ Божји изгубио живу заједницу са Богом и послушност Божјој вољи и да је више волео фарисејско ласкање него Божју праведност и љубав.

Управо тај став народа фарисеј брзо користи, управо у свом својству слуге Божјег. По својој првој дужности према људима, свештеник је морални вођа, живи пример морала. Он одржава неопходну разлику између моралних потенцијала Цркве и овог света, и пропуштајући кроз њу (разлику) струју Божје благодати, он дозвољава овој струји да чини корисно дело - да отргне човека од моралног утемељења у овом свету који лежи у злу, и да га уздигне у Цркви. Другим речима, да исправи палог човека. Нагласићемо да је за истинско исправљање ова разлика између моралних потенцијала апсолутно неопходна. Црква је једно, а свет је друго; улазећи у Цркву, отресите се бар мало онога што се прилепило за свет. Канони Цркве, који предвиђају дуге периоде исповести и дуга покајања за грехе, одмах су кроз ово наметнули веома високу моралну напетост. Сада, наравно, није јача од било кога и сведена је, али ни у ком случају на нулу, већ само на ниво стварне људске снаге. Под таквим условима, благодат Божија „делује“, оживљавајући човека који не иде свештенику, који се препушта грешним страстима, већ Богу, који га избавља од муке тих страсти. Онај који долази види да од Бога и само од Њега добија сву милост, и сходно томе почиње да служи Богу, не угађајући човеку-свештенику. На плећима овог другог, заузврат, лежи веома скромна помоћна улога, понекад чак и незахвална, ако онај који долази уопште не жели да ради на себи. А пошто је оних који искрено теже Богу на уском путу увек било мало, овде не може бити ни речи о освајању маса.

Али шта ради фарисеј, који није нимало задовољан тако мукотрпним распоредом посла? Он произвољно уништава разлику у моралним потенцијалима, пуштајући струју благодати да тече директно у тло грешног света, кратко спајајући, такорећи, Божји генератор. Као што је познато, у режиму кратког споја струја је максимална, а корисни рад једнак нули.

Рецимо исто не језиком електроинжењера - фарисеј дели свете тајне Божије свима редом, по свом нахођењу, не постављајући ни услов ни циљ прихватања ових светих тајни морално исправљање особе. Он крштава, причешћује се, венчава и обавља сахрану за свакога ко му дође - обичног смртника - не марећи да ли особа која дође тражи Бога кроз ово његово деловање. Наравно, фарисеји такође „читају морал“, али они уче вернике таквом свесном ставу, у којем је хришћански морал неоптерећујући и необавезни додатак тајнама. Тајне које су доступне свима. Заиста, фарисеј може и да веже терете спољашњих обреда и дела која је тешко поднети, намећући их човеку, али управо као покриће за још теже стање непокајања.

Наставиће се...