...На тај начин, свештенослужитељ Светих Тајни постаје требоизвршитељ (типични занатлија, који врши требе за паре и у томе он види смисао властитог постојања - нап. "Борба за веру"). Прави свештенослужитељ се боји Бога и сугерише онима који му долазе да чак и ако им он сам даје светињу, Бог, који је Извор ове светиње може да и да им је не да; требослужитељ, напротив, служи свима који долазе; и у својим очима, а посебно у очима народа, он заузима место Извора. Они који иду свештенослужитељу кажу: удостојени смо Светог Причешћа. Они који иду требослужитељу кажу: дајте нам причешће. И управо то требораздавање савремени фарисеји-љубвисти називају „љубављу“.

Али ово је заправо потпуна супротност љубави – истинске еванђеоске љубави. Потоња се никоме не намеће, не привлачи људе к себи, за разлику од фарисејског ласкања пред паством, али с друге стране захтева крајње самоодрицање од оних који су је окусили, од оних који су видели колико је добра, од оних који су је прихватили. Христос нам је открио своју љубав кроз Крст и заповеда свима који желе да га следе да сами понесу крст са тежином коју је свакоме Бог одмерио. Овде Он опрашта Закхеју (Лк. 19:9), не тражи много речи - већ тражи потпуно безуслован и одлучан покрет срца. Исто важи и у случајевима Хананејке (Мт. 15:28), са оцем младића опседнутог демонима (Мт. 27:20), са блудницом којој је опроштено на фарисејевој вечери (Лк. 7:47). Вера, покајање, љубав, одлучност да се живи на радикално другачији начин - све то постаје изузетно неопходно, и иако је дато од Њега самог, дато је само онима који то прихвате целим својим бићем. Дакле, у својој милости према палим људима - милости без мере - Христос је истовремено и веома захтеван према њима. Он нимало не личи на данашње моралне минималисте, колико год то желели.

И тако, лако, плаћено или бесплатно дељење светиња само по себи поседује најнеопходнији квалитет за фарисеја - везује човека не за Бога, већ за онога ко извршава захтев. Овај други лако опрашта све прошле грехе и јасно ставља до знања да се не треба плашити ни будућих. Ако се некоме сви греси лако опросте, заступништвом фарисеја који опрашта, он ће хтети или не хтети бити послушан растерећујућим наредбама свог духовног вође, који његове грехе узима на себе. Зато се дешава да требослужитељи тајни готово присиљавају људе да се од њих крсте или да се причесте без припреме. Учинећи то једном или двапут, причесник као да губи стидљиву чедност своје душе, која се раније није усуђивала да на такав начин приђе светињи. После тога, таква душа готово никада неће напустити фарисеја. Човек ће се стидети покајања што се тако немарно причестио. Управо због тога требоизвршитељи тврдоглаво инсистирају на општој исповести. Ко год је крочио овим путем, у сигурним је рукама, нема где више да се обрати. Тако се циљ постиже - Божји виноград присвајају лукави радници.

Затим у винограду засаде закон послушности. Морална ограничења се не постављају у односу на Бога; али зато, драге овце, будите довољно љубазне да слушате свог пастира. И — не дај Боже! — немојте ни помислити да га осудите! Не судите му, да вас он не суди. Не брините се за Главног Пастира — ваш пастир боље познаје Његову вољу од вас и пастира који су живели пре њега. Погађате ли, читаоче, каква ће послушност бити врхунац? Да узвикнете: „Распни га!“

Фарисеје карактерише запањујуће слепило и глувоћа за знаке Божије, иако стално траже од Бога знаке — „Иако је толико чуда учинио пред њима, они ипак не вероваху у Њега“ (Јован 12:37). Такав став је тешко прекинути — ако нам Христос не покаже знаке, онда имамо оптужбу против Њега, барем пред народом. А ако нам покаже знак на захтев, онда га можда чак и сами себи потчињавамо.

Фарисеји такође воле да улепшавају гробове пророка, да украшавају саркофаге праведника које су убили њихови очеви. Воле да славе свеце, који би, када би их видели, у ужасу бежали од такве „браће-пастира“, истих светаца као што су Свети Игњатије Брјанчанинов или Свети праведни Јован Кронштатски, који су највише од свега презирали лицемерје.

Фарисеји, након неког другог искуства, више не теже да уводе нова лажна учења, јереси, да новотаре у теологији или да „обнављају“ литургијске типике и предање. Не да се држе догми и традиција као драгоцене везе која их повезује са Богом и Његовом Црквом. У својој уметничкој пракси спасавања црквене организације, имали су поприлично случајева када су, из разлога глобалног човекоугађања, парафразирали један или други став у учењу Цркве у почетку - овако, а затим - другачије. Али то је било само на почетку, у годинама ропства. Временом им је постајало све профитабилније да се држе старих традиција и традиционалне старине. Друга ствар је што то није учињено ни најмање из оданости Господу и Његовој светој Цркви. Било који средњовековни фанатизам је дубоко стран фарисејском просветитељству. Али погледајте како средњовековне црквене старине привлаче људе!...

Фарисеји су глобалисти. Усамљени фарисеј је незамислив! Фарисеј је водећа и организујућа снага. Ниједан Есен не може формирати Синедрион у изгнанству нити подићи кнежеве у изгнанству. Ниједан караит не може да превазиђе фарисеје. Потребна је јака и строга организација, природно — на многим нивоима. А пошто су актери и лицемери окупљени на свим нивоима, разумљиво је да су интересовања и учења виших степена потпуно другачија од оних која се нуде на нижим нивоима. На најспољашњем, још неапсорбованом у организационе структуре, нуди се готово чисто православље. Једном речју, систем је класично једноставан. У било којој књизи о слободном зидарству може се прочитати много занимљивих детаља о томе како се такви системи граде и функционишу, али у овом случају то је за нас незанимљиво. Важно је нагласити да су фарисеји увек са народом; не заборавимо да је народ украден од Бога њихов циљ сам по себи. Најбољи успех новозаветног фарисејства постиже се када се повеже са старозаветним фарисејством не само духовном аналогијом, већ и живим континуитетом у традицији.

Иако су људи који су следили фарисеје волели да буду гледаоци у фарисејском позоришту, нису сви били погодни да буду глумци. А није ни потребно. Када би сви тамо били глумци, позориште би пропало. Потребни су и једноставни, скромни радници, мада не тако једноставни, да би осетили лицемерје и згрозили се њиме. Слично томе, зидови куће не би требало да буду изливени у потпуности од цемента, јер ће се ионако распасти. Цигле су потребне чак и у већим количинама него везивна маса, а оне су потпуно другачије природе. Па ипак, у свакој градњи, цемент остаје најважније везивно средство. Обратимо пажњу и на неке друге карактеристике ове градње - цигле се не додирују. Окружене су са свих страна цементом, који их држи на месту. Читава површина цигле је добро импрегнирана цементом, који је практично немогуће уклонити чак и ако избијете циглу. А кућа је грађена како је архитекта наредио, а не како је одлучила општа скупштина цигли.

Чини ми се да не треба да тумачим ове езоповске речи.

Ако сада разумемо како је овај народ подложан фарисејима, онда нас неће изненадити како се за пет дана народни поклич „осана“ претвара у „распни“. Поента није само у томе што народу није понуђено земаљско царство о коме су сви сањали, већ у томе што постоји нешто у људима чиме су заслужили своје духовне вође.

Још једном ћемо нагласити да је добро развијена фарисејска организација нешто далеко горе од јереси. Ово је „Црква“, све тамо толико личи на ствари у Цркви да је немогуће разликовати истинито од лажног по њиховом изгледу. Латинизам је био нешто слично, али се прерано одао кроз своје разне јереси. А фарисејска Црква на све начине покушава да се заштити чак и од најнезнатнијег прекора јереси. По изгледу, све је потпуно православно. И може се десити да се цемент превише чврсто залепи за неке цигле, да се неки чланови Цркве коју су освојили фарисеји тешко придруже њиховом лукавом квасцу. Једног дана, ове цигле ће вероватно бити ишчупане из фарисејске структуре, напустиће фарисеје и следити апостоле. Али нажалост, њих је веома мало. Савлити су увек изузетак. Правило је пре оних који се обраћају од Самарјана и незнабожаца, од људи ван Цркве уопште, а посебно од фарисејске цркве.

И док још увек постоје људи који ће бити спасени Божјом милошћу и због свог не-зла, Господ видљиво брине о целом Својем Телу и о целокупној архитектури, иако је већ гради сасвим други архитекта, назван у одређеним круговима „велики“.

У новозаветна времена, црква фарисеја још увек се није појавила на историјској сцени. Очигледно, њено време још није било дошло, будући да је требало да се појави после царске Константинове ере и периода који је завршава вавилонским ропством. Сада сведочимо одређеној фази њене изградње. Карактеристично је да је чак и после вавилонског ропства спољашња слобода дата само релативно, окупација се наставила, и чак и ако је била у облику римског протектората - на овај или онај начин, власт је била у страним рукама. Али та власт је била у успешној међусобној сарадњи са црквом фарисеја.

И тако, спајање пастира новог типа са стадима новог типа, који верују у непогрешивост својих пастира без провере у односу на претходне генерације добрих пастира - заузима место не неког ванцрквеног друштва, већ наиме Цркве, која тежи јединству са свим претходно одвојеним заједницама.

У зависности од тока овог јединства, могућ је и нови тип екуменизма. Фарисејство обједињује све јереси у себи са формалним одрицањем од њихових грешака. Јеретици могу ревидирати неке контроверзне тачке овде и онде у својим теолошким теоријама у корист православних догми, али не због саме Истине, већ због користи свог сједињења са црквом фарисеја, која добија моћ и ауторитет у овом свету. На крају крајева, ни сами јеретици сада нису исти као пре — и неће бранити своје јереси до смрти. И сједињење ће се догодити. Формално — на чисто православној основи и традицији, — а догме могу остати неповређене. У ствари, основа за сједињење биће ледена равнодушност према овим споменицима прошлости, према овом оружју и оклопу у којима су наши оци живели и борили се. А покретачка снага за ово сједињење остаје жеља да се поседује цео виноград Божји.

Крај старозаветне цркве дошао је у време фарисеја. Немамо разлога да претпоставимо да би у новозаветно време могло бити другачије. Ниједан пророк, чак ни највећи међу рођенима од жена, ниједан знак не служи просветљењу, ниједан пут Божјег промисла за изабрани народ више није у функцији. Први пут је била неопходна ДИРЕКТНА Божја интервенција да би се виноград предао новим радницима, да би се створио нови Божји народ. Други пут, нема никога од кога би се створио други нови Божји народ. Сви су били просветљени, сви су горели вером и скоро сви су већ изумрли. Поново је потребна ДИРЕКТНА Божја интервенција, тј. Други Христов долазак и крај Историје.

Нема сумње да ће се фарисејска црква, након што се потпуно успостави, крунисати Антихристом, али споља ће сијати свом свечаношћу своје лажне православности. У Божјем винограду ће се успоставити нови идеалан поредак. Свако ће добро радити на свом месту, неће бити ни саботажа ни пљачке ни нехата - беспрекорна организација. Једино питање је ово - где је Господар? Али Њему је већ речено: „Не долази овде, остани горе, сами ћемо то средити овде!“ И Он и даље трпи такав третман. <...>

Свештеник Тимотеј Алферов: Црква фарисеја (1)