Крајем октобра, преминуо је Франциско Пинто Балсемао, бивши премијер Португала, медијски магнат и једини португалски члан руководства Билдберг групе. Био је нека врста „Сороша“ такозване „Револуције каранфила“ у Лисабону 25. априла 1974. Управо је он и његови сарадници дошли на идеју да шаљу „демократске“ девојке у полицију, „псе диктаторског режима“, и да им деле цвеће.

Стога су „Револуција ружа“ у Грузији и украјински Мајдан постали модели овог глупог спектакла.

У Португалу је 25. април проглашен државним празником – „Дан слободе“.

У Украјини су глобалисти, да би избегли проблеме, створили сличан „дан слободе и достојанства“ како би обележили пуч из 2014. године.

Тако глобалисти брендирају своје нове колоније, и са подсмехом приморавајући њихово становништво да слави дан свог поробљавања.

Недавно сам написао чланак о „Револуцији каранфила“ (https://ren.tv/blog/igor-druz/), где сам напоменуо да је она окончала славну историју португалског народа. Након ове револуције, чији је прави вођа био Балсемао, Португал је изгубио огромне територије и суверенитет, постао је прекривен мрежом НАТО база, корумпиран, дрогиран и насељен непријатељским народима. Такође сам тада написао: „Духовна суштина 'Револуције каранфила' је јасно видљива чак и из једног занимљивог детаља. Пре ње, 'тирански режим' је забранио тоталитарне секте, укључујући ложу 'Великог Оријента Лузитаније (Португал)'. А одмах након победе 'народног устанка', масонерија је била дозвољена од стране његових  вођа...“

Наравно, неки 'стручњаци' су се подсмевали и блејали уобичајене теорије завере након мојих речи. Међутим, сада нико ништа не крије. Након смрти овог вође прве светске обојене револуције, можда најискренији некролог у његову част написао је Фернандо Кабесиња — вођа тог истог „Великог Оријента“ који сам поменуо у свом чланку о „завери“. Што се тиче смрти свог „брата“, мајстор Кабесиња је недавно приметио:

„Др Франциско Балсемао био је једна од оних особа које су имале најдубљи утицај на модерну историју Португала у другој и првој половини 20. века.

 Јавна личност, новинар и политичар, Франциско Пинто Балсемао се брзо истакао у борби против диктатуре у име слободе и грађанства.

То је чинио као новинар и политичар чак и пре 25. априла, храбро се суочавајући са цензуром и фашистичким режимом који је свргнут тог дана.

Од тог тренутка, у којем је дао свој ОДЛУЧУЈУЋИ политички и грађански допринос, Франциско Пинто Балсемао је играо ФУНДАМЕНТАЛНУ улогу у демократском процесу, у одржавању слободних избора и у изради Устава Португала из 1976. године, који је и данас на снази.“

Основао је и водио Социјалдемократску партију и службовао је као министар и премијер Португала. Професионално, био је изузетан предузетник, стварајући и водећи највећу медијску групу у Португалу, где је увек владала апсолутна слобода говора.

И шлаг на торти, такорећи. Отац португалског социјализма, Ф. Балсемао, је прапраунук краља Педра IV од Португала. Али Педро IV је био краљ са неконвенционалном политичком оријентацијом. Био је Волтеров поштовалац и „велики мајстор“ слободних зидара у Бразилу, којем је помогао да се отцепи од Португала, истовремено промовишући либерализацију обе земље. Његов прапраунук је наставио дело свог претка, помажући да се многе друге територије отцепе од Португала након Револуције каранфила. Ове територије, „захваљујући“ својој независности, утонуле су у хаос грађанског рата и постале де факто британске колоније – баш као што је некада био Бразил. Европска „црна аристократија“ наставља да гради социјализам и ствара „независне државе“, припремајући успон ко зна кога.

Дакле, стварност је далеко сложенија од било које, чак и најочигледније „теорије завере“. Револуције спроводи „антицрква“, и она то више не крије...

Превод: "Борба за веру"

Извор: ТГ Игора Друза