У Јеванђељу је речено: „Каква је корист човеку ако сав свет придобије, а душу своју изгуби?“ (Марко 8:36). Ето, како је драгоцена душа човечија! Она је драгоценија од целог света са свим његовим ризницама и благом. Али страшно је помислити колико мало ми разумемо достојанство бесмртне душе своје. Све наше мисли обраћене су на тело, од јутра до вечери, док на бесмртну душу, на најдрагоценије и најљубљеније створење Божије, на образ Његове славе и величанства, једва се обраћа једна мисао на целу недељу.

Служењу телу посвећују се најбоље године нашег живота, а вечном спасењу душе посвећују се само последњи минути оронуле старости. Тело се свакодневно опија као на гозби богаташа, са пуним чашама и раскошним јелима; а душа једва сакупља мрвице Божанске речи на прагу Божијег дома. Ништавно тело се умива, облачи, чисти и украшава свим ризницама природе и уметности; а скупоцена душа, невеста Исуса Христа, наследница неба, лута уморним корацима, обучена у одећу убогог странца, лишена милостиње.

Тело не трпи ни једну мрљу на лицу, никакву нечистоћу на рукама, никакву закрпу на одећи; а душа, прекривена од главе до пете прљавштином, само то чини, да прелази из једног греховног блата у друго, и својим годишњим, али често лицемерним исповедањем само умножава закрпе на својој одећи, уместо да је обнавља. Ради благостања тела захтевају се разне забаве и задовољства; оно (тело) често исцрпљује читаве породице, ради њега су људи понекад спремни на свакакве трудове (напоре); а бедна душа једва да има један час времена недељом ради слушања Божанске литургије, једва неколико минута ради јутарње и вечерње молитве, једва скупља шаку бакарних новчића ради милостиње, и бива задовољна кад хладним уздахом изрази сећање на смрт.

Ради здравља и очувања тела мењају ваздух и станиште, позивају највештије и најудаљеније лекаре, уздржавају се од хране и пића, узимају најгорче лекове и дозвољавају да буду паљени и сечени по телу; а ради здравља душе, ради избегавања саблазни, ради удаљавања од греховне заразе не чине ни један корак, него остају у том истом ваздуху зараженом, у том истом лошем друштву, у том истом порочном дому, и не траже никаквог лекара за душу, или бирају непознатог и неискусног лекара и крију пред њим грехе оно, што је већ познато и небу и аду, и чиме се они сами хвале у друштву.

Кад умире тело, тада се чује туга и очај; а кад умире душа од смртног греха, тада често и не мисле о томе. Тако ми не знамо достојанство своје душе и, слично Адаму и Еви, продајемо своју душу за на изглед лепи плод. Па зашто ми бар не плачемо слично Адаму и Еви? Плач оних, који су изгубили душу, треба да буде горчи од плача Јеремије, који је, оплакујући беде отаџбине, викао: „Ко ће дати воду глави мојој и извор суза очима мојим?“ (Јеремија 9:1). А код нас је углавном брига о стицању блага, само, нажалост, већином земаљских и привремених, а не небеских блага. Ми заборављамо да су земаљска блага брзо пролазна и неодржива, док су небеска блага вечна, бескрајна и неотуђива.

Свеблаги Господе! Помози нам да презиремо све брзо пролазно и да се бринемо о једином, што је потребно, о спасењу душа наших.