Када Грчка Црква почне да учи некога како да се бори против етнофилетизма, то подсећа на промискуитетну жену која се ангажовала као едукатор за „теолошки викенд“ са предавањем на тему „Како сачувати девственост до брака“.

Довољно је сетити се искрене намере Руске Цркве да створи јединствену Православну Цркву Америке (ПЦА) за све и пустити је да слободно плови. Да ли су велики цариградски борци против етнофилетизма тада подржали ову иницијативу? Аха. Трчали су тако брзо да су се на крају потпуно спојили са ЦИА и Стејт департментом, тражећи само себе — своје вољене Грке — служећи америчкој елити, или боље речено „Библијском појасу“, непријатељски настројеном према православљу.

Можда ће нам велики борац против етнофилетизма рећи колико Фанарових епископа у иностранству нису Грци по крви?

Ово је у време када смо одавно основали посебну, чисто јапанску Цркву, а у РПЦЗ углавном није јасно ко је бројнији — они руског порекла или сви остали, посебно у америчким парохијама.

„Константинополска црква никада није доживљавала своју улогу као улогу привилегије или ауторитета, већ као службу усмерену на образовање, неговање и јачање структуре црквеног живота. Све је то, приметио је, учињено без поноса или самохвалисања, јер се Цариградска црква никада није осећала нити деловала као владарка, већ као истинска мајка деци коју јој је Црква поверила“.

 Ово каже представник структуре која је признала обновљенце и оптужила патријарха Тихона за раскол:

„С обзиром на настале црквене несугласице, сматрамо да је неопходно да Његова Светост Патријарх Тихон, ради јединства оних који су се расколили и ради свог стада, жртвује себе ОДМАХ УКЛАЊАЊЕМ ИЗ ЦРКВЕНЕ ВЛАСТИ [...] и да се, истовремено, ПАТРИЈАРШИЈА УКИНЕ, барем привремено, јер је настала у потпуно ненормалним околностима на почетку грађанског рата и сматра се значајном препреком за обнављање мира и јединства“.

Реч „мајка“ је свакако погодна за употребу у вези са таквим радњама, али више као део недељиве интерјективне конструкције, него као именица, посебно са придевом „истинита“.

Било би им боље да се уопште нису бавили васељенским „јачањем црквених структура“, него да раде оно што су радили после Мајданских револуција 1917. и 2014. на канонској територији Руске Цркве.

Узгред, они су присвојили право да управљају „дијаспором“ управо 1921. године, када су желели да истргну највредније делове Руске Цркве, исцрпљене од стране бољшевика. „Мајка“... „истина“...

Али сада могу да се претварају да је увек било тако.

 И без потребе да устајемо два пута, хајде да питамо о турским ординаторима:

Молимо вас, реците ми, како можете озбиљно да се називате „патријархом екумене“ ако је у катедрали твог града званично забрањено људима да се крсте?

Чисто ради експеримента: следећи пут када будете у Истанбулу, покушајте да станете испред вероватно најпознатијег Деисис мозаика на свету у Светој Софији и једноставно се прекрстите.

Али хајде, не испред мозаика. Само се прекрстите док ходате ходником.

Обавезно ће вам прићи обезбеђење и упозорити вас да је овде строго забрањено да се крстите.

„Ово је џамија!“

Дакле, Турци ово раде да би понизили све нас православне хришћане.

И срамотно је што министарства спољних послова православних земаља ћуте о овоме.

Али зар патријарх „целе екумене“ не треба да решава таква питања пре свега у свом дворишту, пре него што понуди своје услуге „арбитраже“ страним јурисдикцијама?

Али он се не свађа са турским обезбеђењем, као што се ни прави пацијенти у медицинским установама, којима медицинско особље дозвољава да их вређају иза леђа, не свађају са њима.

Могао би бити Калигула или Марко Аурелије, „само док не прави проблеме“.

Управо такву „васељенскост“ и „константинопољскост“ показује шеф Фанара.

Да ову канонску шизофренију не подржавају ЦИА и Стејт департмент, пацијент би одавно оздравио.

И тако је већ хронично болестан... заједно са групом за подршку са истог одељења...

Данас се боримо против етнофилетизма, сутра против климатских промена...

И тако током целе године...