Грчки цар иконоборац Константин Копроним омрзне своју закониту жену Марију и почне да живи безаконо са неком Теодосијом, коју је чак хтео да учини царицом. Кад је за ово чуо патријарх цариградски, свети Тарасије, почне да одвраћа цара, говорећи му:

„Како ћеш ти оне који су под твојом влашћу учити поштењу и уздржању? Како ћеш друге кажњавати за грех прељубочинства, кад си сам постао прељубочинац? Ми одавно знамо за твоју страст према блудници са којом ти сад хоћеш јавно путем безаконог брака да грешиш. Како ћемо ми да поштујемо твоју породицу и царску круну, кад видимо тебе прељубочинца? Како ћеш при том греху смети да уђеш у свети олтар и приступиш светом престолу ради примања свете тајне причешћа? Како ћеш смети да се причестиш светим тајнама? Окани се, царе, тога греха, иначе тешко теби, јер ће те Господ страшно казнити“.

Цар није хтео да послуша патријарха, него је продужио да и даље греши.

Убрзо потом снашла га је казна: збачен је са престола и послат у изгнанство.

Тамо су му очи извађене и умро је у најстрашнијим мукама

(Житије светог Тарасија, Четиј минеј, 25. фебруар).

Против ове заповести греше и они који друге саблажњавају и на прељубу и разврат наводе, на пример: писци — својим развратним списима и позоришним комадима у којима се убија чедност и подстиче на сексуалне преступе; уметници својим развратним сликама које буде и изазивају сексуалне нагоне код гледалаца; филмски продуценти својим развратним филмовима итд.

Све ово најчешће се чини под заставом и етикетом „слободне уметности“, а то на пракси означава сушту порнографију или уметност ослобођену свих моралних обзира и регула, сатанску уметност убијања људских душа, у првом реду омладине.

Друштво људско има право и дужност да се брани од овакве „уметности“ и бори се против њеног разорног утицаја на
морал породице и друштва.

У многим земљама на Западу (Америци, Енглеској, Француској, Немачкој, Швајцарској и другим) некада су постојале приватне организације за борбу против порнографске уметности у сваком облику. Чланови ових организација, а то су најчешће дечји родитељи и јавни друштвени радници (учитељи, професори, судије, адвокати, лекари, свештеници итд.) позивали су на јавни бојкот и тиме мобилисали јавност против порнографске уметности.

Ма да је овај начин борбе показао извесне позитивне резултате, ипак он није био толико ефикасан да спречи и у корену сузбије овакву врсту „уметности“.

То могу да учине само строги државни закони и државна контрола.

 Зато друштво људско има право и треба да од својих управљача захтева такве законе против оних који руше морал и убијају људске душе тиме што их подстичу на разврат.

Такви акти по својим пагубним последицама нису ништа лакши од телесног убиства. Па кад се ово законима строго кажњава, треба на исти начин поступити и са онима који убијају душе.

Последице рђаве лектире

 Један младић, осуђен на 5 година робије, испричао је свештенику овај свој морални бродолом.

Моји родитељи били су прилично имућни и угледни људи. Они су ме са љубављу и великом пажњом однеговали, као и две моје сестре, које су удате, срећне и угледне.

У детињству ја сам испољио лепе таленте.

У школи сам био марљив и трудољубив и заслуживао одличне оцене.

Али последње године мога школовања у колеџу ја се упознам са једном породицом.

Она је имала лакомислену кћер и лењог сина, коме сам ја давао часове, али он није хтео нимало да се потруди.

 Он је говорио: кад човек има пара, нема потребе да буде учен.

У накнаду за то ја се заљубим у његову сестру.

 Она ми је позајмљивала романе и позоришне комаде који су ме залудели.

 Ја сам само мислио на љубавне авантуре.

Једног дана ја и девојка ишчезнемо.

Она је од родитеља украла новац, а ја понео месечну стипендију коју сам од оца био примао.

Трећег дана полиција је учинила крај нашем романтичном бекству.

Девојка је била кажњена од својих родитеља и покушала да се убије помоћу гаса, а ја сам истеран из колеџа.

Убрзо потом мати ми умре.

Кад је отац видео да сам се ја покварио и дрско одговарам на његове прекоре, ускратио ми је своју потпору, и ја сам ступио као шегрт у једну књижару.

 Тамо сам се одао читању многих романа и плетењу љубавних интрига и због тога избачен напоље.

Био сам исувише горд, да се вратим оцу.

Запослио сам се у једној фабрици, удружио са лоповима и постао њихов саучесник.

Ово је четврти пут како сам у затвору.

Оца више нисам видео, он је убрзо умро.

У последње време није хтео да чује за мене, нити је допуштао да неко пред њим изговори моје име.

За моје родитеље боље је што су помрли, да не виде до чега је доспео њихов син

(Фатингер, стр. 158160).