Крађа приличи лисици и мишевима али не и човеку. Не чини оно што чине лисице и мишеви, ако себе сматраш бољим од њих. Лисица краде и не знајући за законе о крађи, и миш подгриза амбар не знајући да је то некоме штета.

 И лисица и миш знају само за своју корист, али не и за туђу штету. Њима није дато да то знају, а теби је дато. Зато се теби и не опрашта оно што је лисици и мишу опроштено. Твоја корист мора увек стајати ниже закона, и твоја корист не сме бити штета брату твоме.

 Само незналице иду у крађу; на име они који не знају две крупне ствари о овом животу: прво, да човек не може украсти, а да га нико не види; и друго, да се човек не може користити крађом. Како то? упитаће многи.

Ево како:

Ова васиона је многоочита. Она је сва начичкана очима, као шљива у пролеће белим цветом... Људи не виде и не осећају неизбројно мноштво очију виших бића, која их посматрају на сваком кораку њихова живота. Милиони многоочитих духова нетремице гледају шта се дешава на сваком сантиметру земље. Како онда лопов може украсти, а да се не види? Како — а да се не прокаже? Не можеш завући руку у свој џеп, а да милиони сведока то не виде. Још мање можеш завући руку у туђ џеп, а да се милиони виших сила не узбуне. Ко ово зна, тај тврди да човек не може украсти, а да не буде виђен и проказан.

То је једна ствар.

А друга је, да се човек не може користити крађом. Јер како ће се користити, кад је виђен од толиких очију и кад ће бити проказан. А кад буде проказан, биће застиђен и остаће му име лопов до смрти међу суседима његовим.

Има хиљаде начина како силе небеске проказују лопова (Епископ Николај, Први Божји закон... стр. 48-51).

Случај два рибара

Крај једне реке живљаху два рибара са својим фамилијама.

Један имађаше много деце, а други беше бездетан.

Обојица метаху увече кошеве у реку и иђаху спавати.

Но од неког времена догоди се да у кошу онога са фамилијом не беше никако више од две-три рибице, док у кошу оног бездетнога беше рибе изобилно.

И овај бездетни прављаше се милостив, па одвајаше неколико рибица из свога пуног коша и даваше своме суседу.

Тако се то понављаше кроз целу годину.

Један од њих се разбогати, тргујући рибом, док други не могаше ни хлеба довољно набавити за своју кућу.

Шта то може бити? вајкаше се сиромашни рибар.

Али му се једне ноћи откри истина у сну.

Дође му човек на сан, обучен у светлост као анђео Божји, и рекне му:

„Устани одмах и изађи на реку, па ћеш видети зашто си сиромашан. А кад видиш, буди уздржљив и хладан“.

Скочи рибар из постеље, прекрсти се, изађе на реку и виде како његов сусед преручиваше рибу из његовог коша у свој.

Узаври крв у сиромашног рибара, али се сети опомене у сну, па се уздржа од гњева и хладно рекне рибару лопову:

„Комшија, могу ли ти што помоћи, да се не мучиш сам?“

А онај премре од страха. И кад дође к себи, он клекне пред свога суседа и рекне му:

„Заиста, Бог ти је проказао моје недело. Тешко мени неправеднику!“

И дадне сиромашном рибару половину свога имања, да га овај не би људима проказао и на суд гонио (Тамо, стр. 51-52).

Крађа ће пре или после бити откривена

Неком сељаку једне ноћи нестане најбољи коњ из штале.

После неколико дана он се упути на пијац у оближњу варош да купи другог коња.

На своје велико изненађење, он на пијаци спази свога коња у рукама неког непознатог човека, џамбаса.

Он брзо шчепа узду свога коња и узвикне:

„Ово је мој коњ, који ми је украден пре три дана“.

Али џамбас који га је држао одговори му:

„Господине, ви се варате, то је мој коњ, он је код мене више од годину дана“.

Муњевитим покретом сељак рукама покрије очи коња и узвикне:

„Е добро, ако је то ваш коњ од пре годину дана, реците онда у које је око он ћорав?“

— „У лево, одговори џамбас, као из пушке.

Сељак открије лево око коња и рекне џамбасу: „Као што видите, преварили сте се, коњ није ћорав у лево око“.

— „Шта сам рекао: у лево око? Преварио сам се. Хтео сам рећи у десно“, одговорио је џамбас збуњено.

Тада сељак открије десно око коња и рекне: „Ухваћени сте, пријатељу! Као што видите, коњ није ћорав ни у десно око. То је мој коњ, ви сте га украли“.

 Маса света која се окупила и посматрала ову сцену прсла је у смех и живо поздравила досетљивог сељака, а збуњеног крадљивца склептала и предала органима власти (француска прича).

Присвајање туђе имовине на непоштен начин не пролази без Божје казне

 Једном је свети пророк Јелисеј исцелио од губе сирског војводу Неемана, који му је у знак захвалности понудио велике дарове, али је свети пророк са заклетвом то одбио, рекавши:

„Тако да је жив Господ, пред којим стојим, нећу узети!“

И није узео, иако је војвода наваљивао.

 А Јелисејев слуга Гијезије чуо је овај разговор између њих, па рече:

„Господар мој не хте примити из руку тога Сиријца што беше донео... Потрчаћу за њим и узећу што од њега“.

Потрчао је заиста и кад га је стигао, рекао му је, слагавши:

„Господар мој посла ме да ти кажем: ево сад баш дођоше к мени два младића, пророчки ученици, дај за њих једну меру сребра и две стајаће хаљине“.

Нееман је дао и више него што је тражио, а овај је све то сакрио и мишљаше да о томе нико не зна.

По повратку, он изађе пред светог пророка. А овај га запита откуда је дошао. На то Гијезије одговори да није никуд ишао. Али му свети пророк рече:

„Зар срце моје није ишло онамо, кад се човек врати с кола својих преда те? Зар је то било време узимати сребро и хаљине?... Зато губа Нееманова нека прионе за тебе и за семе твоје довека“.

И отиде од њега Гијезије губав, бео као снег... (2. књига о Царевима, гл. 5).

Крадљивац светиње одмах кажњен смрћу

Једном је у свету Кијевопечерску Лавру (у Русији) дошао неки непознат човек, ушао у велику саборну цркву и замолио ђакона Ливерија да му отвори ћивот са моштима свете мученице Јулијане ради целивања и молитве.

Ђакон му отвори и овај почне усрдно да се клања пред ћивотом.

Али чим се ђакон по својим пословима удаљио, овај је брзо пришао светим моштима и непримећено скинуо с руке свете мученице скупоцени прстен, сакрио га у недра и пожурио да изађе из цркве.

 Али код црквених врата пао је на праг, почео рикати као во, ударати се о камени под и бацати се на све стране. У тим страшним мукама испусти душу.

 Кад је ђакон Ливерије, који је одмах дотрчао, видео шта се са овим непознатим посетиоцима догодило, отрчао је и известио архимандрита.

Овоме је дошла на ум мисао да је умрли нешто украо, па га је Бог због тога казнио.

Нареди да се умрли претресе.

Кад су то учинили, нашли су му у недрима, под пазухом, скупоцени прстен, али нису знали чији је.

Тада се ђакон Ливерије сети да је тај прстен можда са моштију свете мученице Јулијане, чији му је ћивот он отворио.

Кад су се у то уверили, архимандрит нареди да се крадљивац свете ствари не опева, него без црквене молитве сахрани изван манастира.

Тим поводом, као поуку братству рекао им је:

 „Видите како је Бог, који зна скривене мисли и тајне намере, казнио крадљивца и објавио његово зло дело. Стога памтите да нема ништа тајно што неће бити јавно, и да се од Бога ништа не може сакрити“ (Житије свете Јулијане, 6. јула).

Крадљивац манастирског грожђа изобличен и приморан да плати украдено

Монах Рафаило, из манастира Светог Спаса, код Охрида, испричао је следеће.

Често је к нама долазио један жандармеријски поднаредник, пореклом Македонац.

И владао се увек пристојно.

Једне јесени дође он сав узрујан, уђе у цркву, целива иконе и остави на икони 10 динара.

Онда исприча шта му се догодило.

Пролазећи поред манастирског винограда, он виде грожђе зрело, па уђе и набере пуну мараму грожђа, чувајући се да га ко не угледа.

После оде у планину и седне у хлад.

Задрема му се и он легне и заспи.

На сну види човека који дође с кантаром у руци, па узме грожђе у марами и измери.

Кад измери, он рекне:

 „Равно 2 оке, по 5 динара — 10 динара“.

Онда страшно погледа на жандарма и рекне му:

„Ово је грожђе манастирско; ово је грожђе крађено; ово се грожђе не сме однети. Тешко оном ко овако чини!“

 Рекавши то, онај човек ишчезне, а жандарм се пробуди, сав дрхтећи од страха.

Па пошто добро размисли о ономе што му се јавило у сну, он се упути ка манастиру.

Грожђе врати и остави на икони у цркви 10 динара.

Пошто је све то испричао, поднаредник дигне руке у вис и викне:

„Никад више, никад! И не само нећу красти манастирско него ничије, ничије у свету!“

(Епископ Николај, Повест о крађи у винограду манастирском, Емануил, стр. 11-12).