Петар Андоновић, абаџија из Битоља, испричао је: За турске владе овим крајевима живео сам у селу Граешници. У селу Лажцу било је неколико старих црквишта. На једној од тих старих порушених цркава стајала су још два здрава мермерна стуба.

Полакоми се на њих неки Али-ага, па дође да их узме и од њих направи капију на својој авлији. Рекну му сељаци: „Море, Али-аго, није добро да узимаш ове вакуфске (црквене) стубове“.

— „Зашто није добро?“ викну Али-ага.

„Није добро, Али-аго, зато што је ово црквено, а црква је светог Атанасија“.

— „Ништа зато, одговори са подсмехом Турчин, ја и свети Атанасије смо браћа“.

 „Како то, аго?“ упитају сељаци.

„Ево тако, вели, Илија и Алија су браћа, а Илија (свети) и Атанасије (свети) су браћа; дакле ја и Атанасије свети смо браћа, па оно што је његово, и моје је“.

Сељаци се склоне пред силом, а Али-ага однесе мермерне стубове и направи капију на својој авлији.

Ускоро потом дође у Битољ на пазар, и ту погине у свађи са неким.

Прошло је тако неко време. кад једног дана дође у наше село, Граешницу, Амиш-ага, син Али-аге; дође поповој кући, где се беше скупило више сељака после службе Божје.

„Откуд ти к нама данас, Амиш-аго?“ упита га стари поп Димитрије.

— „Невоља ме нагнала“, рече ага.

„У мојој кући нема мира ни дању ни ноћу. Лупање и трчање по тавану и свуда по кући не да нам мира. Не можемо да спавамо. Не можемо да живимо у тој кући. Па дођох да те молим за мало зејтина из кандила да помажем зидове кућа“.

Поп се замисли, па му рече:

„Имаш ли субашицу?“ (слушкињу хришћанску).

Он рече да има.

Онда му поп препоручи ово:

„Подај јој нека набави икону светог Атанасија и метне у своју собу, па јој купи зејтина и кандило и нареди да стално гори под иконом“.

Амиш-ага се захвали и оде кући.

После неког времена дошао је да захвали попу и рекао му да му је у кући завладао мир, откако је кандило почело да гори пред иконом (Епископ Николај, Жичка ризница за омладину, стр. 58-59).

Крадљивац мотика у манастирском винограду

 Свети Исак Сирин Други био је велики прозорљивац и чудотворац.

Једном увече нареди братији да изнесу све мотике у виноград и тамо их оставе.

 Сутрадан пође с братијом у виноград и понесе ручак. Чудила се братија коме ће тај ручак, кад немају радника у винограду. Кад тамо, а оно неколико људи копа, колико је било мотика. Десило се да су ти људи као лопови дошли у виноград да украду мотике, али силом Божјом буду приморани да сву ноћ копају

(Епископ Николај, Охридски пролог, 12. април, стр. 277-278).

Насилно отета туђа имовина животом плаћена

 Израиљски цар Ахав бацио је око на виноград свога сиромашног поданика Навутеја и затражио да му га овај прода, да би га претворио у врт зеља, пошто је био близу његовог царског двора.

Али Навутеј није желео да прода, јер му је тај виноград од предака остао, па је хтео да га сачува.

Повређен у својој сујети, цар се толико ожалости, да хлеба није могао окусити.

Његова покварена жена Језавеља видећи га мрачна и жалосна, и сазнавши узрок томе, рекне му да ће она удесити, што он није могао да постигне.

У име царево она напише писмо на старешине општине којој је Навутеј припадао да огласе пост и нађу два покварена човека који ће пред скупом главара лажно посведочити, да је Навутеј хулио на Бога и цара, а то се по закону кажњава смрћу, па нека Навутеја изведу изван града и убију камењем.

Главари приме царево писмо, изврше што је од њих захтевао и известе царицу.

Кад је она примила извештај да је Навутеј погинуо, рекла је своме мужу да сад слободно оде у Навутејев виноград и присвоји га, пошто је Навутеј мртав.

И кад је цар отишао, Господ заповеди светом пророку Илији да оде цару и каже му:

„Ти си убио и присвојио. Као што пси лизаше крв Навутејеву, тако ће пси лизати и твоју крв... А твоју жену Језавељу појешће пси испод зидина Језраелских. Ко твој погине у граду, појешће га пси; а ко погине у пољу, изешће га птице небеске“.

Реч Господња испунила се (1. књ. о Царев., гл. 21).

Отео куму забран и изгубио сина

 У селу Т. живео је пре тридесет година на далеко чувени В. П. Био је председник општине и првак тада владајуће политичке партије.

У својој општини задавао је страх и трепет свима, јер је био на гласу као истакнути првак, коме и власт излази у сусрет.

Његова се реч није смела порећи, и свака његова жеља морала се испунити.

Занет својом славом, влашћу и богатством, није се обазирао да ли је право и поштено оно што чини, већ је за мерило у своме раду сматрао личну корист.

Иако је имао велико имање, био је толико грабљив и ненасит земље, да је свако парче имања које му се допало и било у близини његовог имања узимао милом или силом.

 Ова ненасита жећ за земљом толико му је помрачила савест, да је једног дана насрнуо на свог крштеног кума А. Ј.

Пошље свога пандура за кума, тобож ради неког важног посла. Кад је кум стигао, он му рекне како је купио два забрана који се граниче са његовим у средини, па би хтео да му кум прода свој, да би саставио уједно сва три.

Изненађен овим неочекиваним захтевом, кум му одговори:

„Ја, куме, имам повише деце, а мало имања, па ако и то продам, на чему ћу децу своју оставити? Ако би то мало забрана што имам продао, моја деца би ми кости у земљи проклела, јер не би имала где ни бадњак осећи. Покорно те молим, куме, да ми то не тражиш“.

 За бесног грабљивца то је био гром из ведрог неба, јер се није надао да се и то може десити да му се жеља не испуни. Скочио је и срдито узвикнуо

: „Ако нећеш да га продаш, ја га узимам и онако, и од данас да ниси крочио у онај забран. Од данас он је мој. А ти сад можеш ићи кући, па ако ти је воља, тужи ме“.

Овај сиромашак преклињао га је кумством и светим Јованом, молио га да не дира у његову сиротињу, али све то није могло да омекша ово окорело срце.

Кад му је кум — председник још једном рекао да је забран од данас његов, он је устао и са прекрштеним рукама на грудима рекао му:

 „Куме, Бог ти, а душа ти, па учини како знаш!“

 После тога отишао је.

Познавајући суровост овог тиранина, сиромашни кум није више смео ући у свој забран, нити га тужио суду за отмицу, већ је своју ствар предао у руке вечног и праведног Судије, ослонио се на Бога и Његову правду.

Тако је прошло 20 година.

За то време умро је отимач.

Наследио га је његов син Д., који је био сакат и болешљив. Једног дана овај отмичарев син позвао је за сутрадан раднике да секу дрва у том отетом од кума забрану.

Кад је сутрашњи дан освануо, отмичарев син исприча својој мајци како је те ноћи сањао да га је кум А. пољубио у чело. Мајку је то дирнуло у срце, слутила је неко зло, али сину ништа није рекла.

Кад је било време ручку, она рекне да је ручак готов и да га он однесе радницима у забран.

Он узме ручак и оде.

Дошавши у забран, он затекне раднике како седе.

Кад их је упитао зашто не раде, они му одговоре да су одсекли једно дрво, али оно није пало на земљу већ се наслонило на друго до њега.

Одсекли су и то друго, али се и оно наслонило на треће. Даље нису смели сећи, да не изгину.

Д. их прекори да су плашљивци, па узме секиру од једног радника и почне сећи дрво на које су се била наслонила она два одсечена дрвета.

Пошто је секиром ударио неколико пута, дрво се, под притиском она два одсечена дрвета, сломије и са великим праском сруче на њега и убију га.

Вест о овом страшном догађају брзо се рашчује по селу, па се народ искупи да види ово чудо.

Не потраје дуго, дође и стари чича А. Погледа мртвог кума, па се прекрсти и целива га у чело, рекавши:

„Куме, Бог да те прости! Тебе је твој отац убио! Он је крив за твоју смрт!“

Ово је испричао човек који је све ово очима својим видео (Рајко Недић, Отето — проклето. Мисионар, бр. 2, 1941, стр. 59-62).

Похлепа за туђим новцем одвела у страшан злочин

Предратни загребачки лист „Обзор“ објавио је до каквог је страшног злочина довела похлепа за новцем.

Неки сиромашни сељак из Лике отпутовао на рад у Америку, оставивши код куће оца, мајку, жену и два детета.

Како се годинама није јавио, његови су сматрали да није жив.

Али после низа година, он се врати са већом сумом уштеђеног новца.

Сврати прво у месну кафану и каже кафеџији ко је он, али га замоли да његовима ништа не јавља, јер хоће да их изненади.

Из кафане он се у први сутон упути својој кући и у њој затражи преноћиште, као страни путник, па да сутра продужи даље.

У кући га приме.

Видевши децу већ одраслу, он почне да се занима са њима и једном да на поклон златан сат са ланцем, а другоме неколико златника.

Кад су старији у кући видели да је овај страни путник богат, реше да га у току ноћи убију и опљачкају.

Кад је он увече заспао, они се пришуњају његову кревету и ударцем секире размрскају му главу, потом леш закопају у један угао баште.

Сутрадан његова жена пође у кафану да купи вина.

Кафеџија, не знајући шта се у току ноћи догодило, запита је да ли је задовољна што јој се муж вратио.

Кад је то чула, она запрепашћена потрчи кући, и исприча свекрви и свекру шта је од кафеџије чула.

Тада сви троје реше да одузму себи живот и сви, једно за другим, скоче у бунар.

Кад су их касније извукли из бунара, стари отац и мајка били су мртви, а жена је још била жива и могла да исприча страшну трагедију.

Потом је и она издахнула

(Оберхамер, стр. 218-219).