Казна за утају слугине зараде показала се на деци; крађа је и закидање на мери

 Једна паметна сељанка испричала је епископу Николају следеће: Ја сам рођена у селу Трбушанима, код Чачка. Отац ми је био по добру познати Вукоман Б. Био је то праведник Божји. Као дечко морао је да служи код других. Служио је 18 година, по један дукат на годину.

Све то време служио је код једног газде и уштедео 15 златних дуката.

Онда пређе код другог газде, опет по један дукат на годину.

Својих 15 дуката што је био зарадио и уштедео за 18 година да новом газди на чување.

Код новог газде остане три године.

Кад је прошло и ово време, он намисли да се ожени и своју кућу скући. Каже то газди и потражи свој ајлук, три дуката за три године, и оних 15 дуката које му је дао на чување.

Газда му да 3 дуката, зарађена код њега, а за оних 15 рекне да му је неко украо и да нема да му да.

Мој отац је много плакао због ове утаје и клео је неправедног газду, али се није хтео тужити нити судити.

Некако му пође за руком те сагради кућу, ожени се, прибави још имања, и још и још, те се добро заима.

Изродио нас десеторо деце, од којих смо сад нас петоро живи, два сина и три кћери. Сви смо, хвала Богу, здраво и добро.

А отац наш добри и мајка упокојили су се у старости.

Ето, такви су плодови правде.

Али су друкчији плодови неправде.

Онај што је утајио, управо украо, моме оцу 15 дуката оставио је пород, али какав?

 Једна му кћи рођена са руком без прстију, а један син слеп са искривљеним раменом

 (Епископ Николај, Жичка ризница за омладину, стр. 40-41).

Спомен чуда у Печерском манастиру

 Два друга, Јован и Сергије, побратиме се пред иконом пресвете Богородице у чувеном Печерском манастиру.

Јован беше богат човек и имаше петогодишњег сина Захарију.

Разболи се Јован и пред смрт препоручи свога сина старању Сергијевом и остави му доста сребра и злата с молбом, да овај то уручи Захарији, кад одрасте.

Но кад Захарија одрасте, Сергије одрече да је ишта примио од умрлог Јована.

Тада му рече Захарија нека се закуне пред оном истом иконом пресвете Богородице, пред којом је ухватио братство са његовим покојним оцем, да ништа није примио од Јована, па му ништа неће ни тражити.

Сергије пристане.

Кад се закле, хтеде прићи икони да је целива, али га нека невидљива сила задржа и не даде му да приђе.

Тада одједном почне бесомучно викати:

„Свети оци, Антоније и Теодосије, не дајте да ме погуби овај немилосрдни анђео!“

То га демон беше напао, по Божјем допуштењу.

Потом проказа сав новац што је Јован оставио. Но кад отворише, нађоше ону суму удвојену. Промислом Божјим удвоји се она сума.

 Примивши новац, Захарија га даде манастиру, а сам се ту постриже за монаха, проживе дуго, удостоји се великих дарова Божјих и пресели се мирно у вечност

(Епископ Николај, Охридски пролог, 24. март, стр. 224).

Крађа је и закидање на мери

И овај се грех свети човеку, што се види из речи Господњих: Каквом мером мерите, онаквом ће се вама мерити (Мат. 7, 2)

Крао муштеријама, а момци од њега.

Неког трговца поткрадали момци, један за другим, и сви редом.

Узимао момке са најбољим препорукама, као поштене и исправне, али и ови су се показали крадљивци.

То га је доводило понекад до беса а понекад до очајања.

Непрестано се жалио својим пријатељима у чаршији, али нико му није знао дати неки савет.

Обично би му говорили: „Шта ћеш, такав је свет данас“.

Најзад, Бог му је послао правог саветника.

У тај град дођу неки руски калуђери да просе милостињу за свој манастир.

Уђу једно јутро и у његов дућан. Дуго је он са њима разговарао. Напослетку, пожали се на своје момке.

Док се он жалио, стари калуђер је нетремице гледао у његово лице и ћутао.

Кад је трговац завршио своју жалопојку, старац му рекне:

„Има томе лека“.

— „Како? Где?“ запита зачуђено.

„Лек је у теби самом, одговори старац. Пази од сад како ти сам мериш муштеријама својим. Препуни меру. Увек препуни! И лопови ће престати да те краду“.

За трговца је то био гром из ведра неба. То му раније нико није ни наговестио, да њега краду зато што он краде. Он је нетачном мером крао од муштерија, зато су момци крали од њега.

Почео је одмах друкчије.

Препуњавао је меру свакоме.

Неколико парчета шећера преко мере, неколико зрна пиринча, или кафе, или друге неке робе. Баш онако како су стари трговци чинили.

И од тада се није више приметила крађа у његовом дућану.

Они исти момци, који су га раније поткрадали, сад раде поштено годинама.

 И цела радња кренула на боље.

Просто благослов Божји осећа се у радњи од онога дана кад му је стари калуђер отворио очи.

И он, као неки еванђељски проповедник, почео да
учи чаршију и даје савете другима. Још је на зиду у радњи ставио даску са натписом: Каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити

(Епископ Николај, 138. Мисионарско писмо. Једном бакалину: О правој мери. Битољ, 1933).