Закидао муштеријама на мери, а Бог закидао здравље његовој деци

 У једном арапском граду трговаше неправедни трговац Исмаил. Кад год мераше муштеријама робу, увек им закидаше по неколико драма. И богатство његово умножи се веома. Но његова деца беху болесна. И он трошаше много новца на лекаре и лекове.

И што год више издаваше, све више закидаше својим муштеријама.

Но што год више закидаше својим муштеријама, његова деца биваху све болеснија.

Једног дана, кад Исмаило беше сам у дућану, пун брига за своју децу, учини му се да се наједанпут отвори небо.

Он устреми своје очи да види шта се тамо ради.

И гле, анђели стајаху крај једног великог кантара, на коме мераху сва блага што Бог дељаше људима.

И кад дође на ред Исмаилова фамилија.

И Исмаил погледа и виде кад анђели дељаху здравље његовој деци, метнуше у тас мање здравља него што беше на кантару.

Разгњеви се Исмаил и хтеде викнути на анђеле, но у том часу један од њих окрете се лицем к њему и рече:

„Мера је права. Што се љутиш? Ми закидамо твојој деци таман онолико колико ти закидаш твојим муштеријама. И тако творимо правду Божју“.

Исмаил се трже, као ножем убоден.

 И поче се горко кајати за свој тешки грех.

И поче Исмаил од тога часа не само право мерити него увек додавати и преко мере.

 А деци његовој поврати се здравље

(Епископ Николај, Први Божји закон, стр. 52-53).

Украдена ствар непрестано подсећа човека да је украдена, да није његова

 Неки младић украде сат и носаше га на себи месец дана.

После месец дана он врати сат сопственику, признаде своје дело и рекне:

„Кад год сам извадио сат из џепа и погледао у њега, чуо сам како ми вели: ја нисам твој; ти си лопов!“

 Господ Бог је знао да ће крађа чинити двојицу несрећним: и онога ко украде, и онога коме се украде.

 И да не би људи, синови Његови, били несрећни, премудри Господ је и дао ову заповест:

Не укради

 (Исти, тамо, стр. 54).

Крадљивац почиње од ситних ствари

Један ученик основне школе, из добре и поштене куће, спазио је у рукама свога друга лепу оловку у боји и реши се да му је украде.

Што је наумио, то је и учинио, чим му се прилика за то указала.

Кад је отац његов, који је строго контролисао сав ђачки прибор свога сина, приметио ову оловку и запитао га откуда му је, син је почео да црвени и бледи и муца, као што чине деца која први пут згреше, и најзад призна да је украо своме другу из зависти.

Отац га оштро укори, строго казни и нагна да оловку врати своме другу и да му се извини.

Кад му је син кроз плач приметио да је престрого кажњен због једне тако ситне и безначајне ствари, отац му је одговорио:

„Зато да не би после ситних ствари прешао на крупније, него да ти то буде прва и последња крађа у животу твоме.“

Син је добро запамтио очеву поуку и о њој причао своме потомству

(Из мога наставничког дневника).

Разбојник на смрт осуђен и његова мајка

У предратним полицијским списима забележен је случај једног разбојника, који је за многа недела осуђен на смрт.

Пред стрељање на место погубљења стигла је његова мајка и почела да нариче за сином.

Видевши мајку, он онако у оковима јурне на њу да је задави, али му окови и стража то нису дозволили.

Тада се он у свом бесу обрати мајци овим страшним речима:

 „Кучко једна, а не мајко! Што сад плачеш, кад си ме ти до овога довела? Ја украдох јаје комшији, а ти рече: ако, сине, иди опет. Ја после украдох кокошку, а ти: ако, сине. Ја пређох на прасиће, јагњиће, овце; а ти: ако, сине. Ја пробих зграду и украдох девојачку спрему и дукате, а ти: ако, сине. Ја после почех да упадам у куће, отимам паре и печем људе који их добровољно не дају и тако дођох до овог степена. Ти си крива за сва моја
недела и моју смрт! Уместо да си ме казнила кад сам прву крађу извршио, ти си ми повлађивала и тиме на друге подстицала“.

После ових речи, окренуо се сакупљеном народу и рекао:

 „Запамти ово, народе, па учи децу своју да не иду мојим стопама. Јер ситне крађе одводе крупнијима и, најзад, у смрт“.

 Туђу имовину треба чувати као своју, и више него своју.

Имовина је дар Божји људима, она је Божја својина.

Ко краде или присваја туђу имовину краде је и отима од Бога.

 И да га нико од људи не види кад то чини, види га Бог.

И казниће га, ако се не покаје.

Војвода Степа и државна имовина

Прича се за војводу Степу Степановића да је у својој канцеларији имао посебну мастионицу, перо и хартију, све то купљено за свој новац.

Кад би коме приватно писао или одговарао на приватна писма, он није хтео да троши државни материјал, јер би то био грех према државној заједници.

Говорио је да се карактер и поштење човека познаје по томе како чува туђу имовину, јер је лако чувати своју.

Нађено туђе добро не треба затајити него вратити власнику.

Новац случајно нађен у хаљини

Једна сирота служавка у Берлину била је принуђена да одвоји и прода неколико својих хаљина, да би купила хлеба.

Тако, она једној сиротој удовици прода зимску хаљину коју је наследила од своје мајке.

После неколико дана удовица јој врати хаљину, рекавши:

„Ма да сам веома сиромашна и морам да храним троје деце, ја сам поштена жена. Ево вама ваша хаљина, вратите ми моја два талира, што сам вам дала за њу“.

Служавка се почне извињавати како тренутно нема новца да јој врати. Тада јој удовица рекне:

„У постави ваше хаљине ја сам нашла ушивених 100 марака, са писмом ваше мајке, у коме она вели да је ову суму за вас уштедела напорним радом, да би вам се она нашла у невољи“.

Сирота служавка веома се обрадовала колико овом поклону своје мајке, а још више поштењу ове сироте жене

(Спираго, 654, стр. 301).

Поштење бива награђено

Милионер у омнибусу.

Пре неколико година један милионер из Брисела (у Белгији) дошао је на идеју да провери поштење људи са којима се сретне.

Кад би путовао омниоусом, он би сео поред кондуктера и вршио његову дужност: примао новац и давао карте путницима.

Кад је неком путнику требало вратити кусур, он је враћао више него што треба и пажљиво посматрао како ће путници реаговати на тај вишак.

Сви су бројали враћени кусур, примећивали да су добили више него што треба, али су се правили невешти и трпали враћени им новац у џеп.

Нико није помишљао да је кондуктер слабо плаћени службеник и да би му требало вратити онај вишак који је он грешком исплатио.

Али једног дана нека млада девојка кад је примила кусур и приметила да је добила више него што треба, јавила се кондуктеру и рекла:

„Господине. ви сте ми вратили више него што треба“.

Милионера је гануло поштење ове девојке, распитао се о њој и сазнао да је она сиромашна шваља.

После тога он је усвоји и учини наследницом његове имовине.

Тако је поштење награђено и у овом животу

 (Спираго, 655, стр. 301-302).