Не судите, да вам се не суди. Јер каквим судом судите, онаквим ће се вама судити (Мат. 7, 1).

Лажан сведок неће остати без кара (Приче Солом. 19, 5).

Сатана је лаж и отац лажи (Јован 8, 44). Одбаците лаж, говорите истину ...

Не говорите лаж један на другога (Ефес. 4, 24; Кол. 3, 9).

У будући град Јерусалим неће ући који говори лаж (Открив. 21,27).

Лаж срамоти и унижава човека

Не буди лажан ни према себи ни према другом. Кад говориш лажно о себи, ти сам знаш да лажеш.

Кад говориш лажно о другом, тај други зна да лажно говориш о њему.

Кад преузносиш себе и хвалишеш се пред људима, људи не знају, но ти сам знаш да дајеш лажну сведоџбу о себи.

 А ако поновиш ту лажну сведоџбу о себи више пута, људи ће се временом уверити да их лажеш.

А ако непрекидно понављаш једну лаж о себи, људи ће сви знати да ти говориш лаж, но тада ћеш ти сам почети веровати у своју лаж, и тако ће лаж за тебе постати истина.

И привикнућеш се лажи, као што се слепац привикне тами.

А кад говориш лаж о другом човеку, тај човек зна да ти лажеш. То је један сведок против тебе. И ти знаш да лажеш против њега. Тако си ти други сведок против самог себе. А Бог је трећи сведок.

Кад год, дакле, искажеш једно лажно сведочанство против суседа свога, знај да су тројица сведока против тебе: Бог, твој сусед и ти.

И знај да ће те један од та три сведока проказати целом свету.

Ево како Бог проказује лажну сведоџбу против суседа.

У једном селу беху Лука и Илија суседи.

Лука омрзе на Илију, јер Илија беше бољи и уреднији човек од Луке, који беше пијаница и нерадник.

Гоњен мржњом, оде Лука суду и тужи Илију да је говорио погрдне речи против цара.

Илија се брањаше колико могаше, па се напослетку окрене Луки и рекне:

 „Да Бог да сам Бог открио твоју лаж против мене!“

— Но суд остави Илију у притвору, Лука се врати кући.

Кад бејаше близу куће, он чу кукњаву у кући и сва му се крв следи, јер се сети клетве Илијине.

Ушавши у кућу, он виде ужас. Његов стари отац беше пао у ватру и сагорео очи и цело лице.

Кад Лука то виде својим очима, он занеме, те не могаше ни говорити ни кукати.

Сутрадан рано он похита суду и призна да је лажно оптужио Илију, те суд одмах пусти Илију, а Луку казни за лажну сведоџбу.

И тако су Луку постигле две казне за један грех: и Божја и људска

(Епископ Николај, Први Божји закон, стр. 55-57).

Лажан сведок сам се одао

 У Ници живљаше неки касапин Анатол.

 Њега потплати један богат но неваљао трговац да сведочи лажно против свога суседа Емила, да је он, Анатол, видео Емила кад је овај посуо гасом и запалио кућу онога трговца.

И Анатол тако посведочи на суду и закуне се.

Емил буде осуђен.

Но кад издржи осуду, Емил се закуне да ће убудуће живети само зато, да докаже како је Анатол лажно сведочио.

Емил је био вредан човек и убрзо стекне 1.000 наполеона.

Он се реши да све то жртвује, само да наврати Анатола да призна пред сведоцима да је лажно сведочио.

 Зато Емил прво нађе људе, познанике Анатолове. и они онда изведу ствар.

 Они једно вече позову Анатола на вечеру, напију га добро, и онда му кажу како им је потребан један сведок који би на суду посведочио против неког кафеџије, да је овај јатаковао неким зликовцима.

Када су цео план изложили Анатолу, они изваде на сто 1.000 златних наполеона и упитају га да ли би он могао наћи једно подесно лице које би на суду тако и тако посведочило.

Анатолу се засветле очи, кад виде онолико злато пред собом, и одмах изјави да ће се он примити лажног сведочења.

Онда ови људи изјаве тобож своју сумњу да ће он то умети да изведе, а да се на суду не уплаши и не збуни.

Анатол је ватрено доказивао да је он способан. А они га запитају да ли је он икад тако нешто покушавао и вешто извео.

Не слутећи никакву замку, Анатол им призна да је раније једном приликом био потплаћен да сведочи лажно против Емила, и да је његова лажна сведоџба отерала Емила на робију.

Чим они људи то чују, устану, оду и кажу Емилу.

Сутрадан је Емил поднео тужбу суду, и Анатол буде осуђен на тешку робију.

Тако је гвоздена правда Божја постигла кривоклетника Анатола и опрала част и образ честитог Емила (Исти, тамо стр. 57-59).

Оклеветао невину девојку и — обесио се

У Ријеци живела су два добра друга, Ђорђе и Никола, обојица нежењени.

И обојица заволе једну исту девојку, кћер сиромашног занатлије Павла Ђовани, који је имао седам кћери неудатих.

Најстаријој беше име Флора.

И Ђорђе и Никола загледају се у Флору.

Но Ђорђе буде хитрији, те он испроси Флору и позове свога пријатеља да му деверује. Николу спопадне толика завист, те се реши да ствар поквари.

Једног јутра он почне одвраћати Ђорђа да не узима Флору, јер је она неваљала девојка, проводила је неваљао живот са многим људима.

Ђорђе се тргне, као од убода ножа, и почне уверавати Николу да то не може бити истина.

Онда му Никола каже како је и он имао нечисту везу са Флором.

Ђорђе то поверује, оде кући Флориној и откаже женидбу с њом.

 Цела ствар се сазна и у вароши.

Падне љага на целу фамилију Флориног оца.

Њене сестре почну је укоравати.

А она, да би се оправдала, скочи у море и удави се.

После годину дана Никола сврати у цркву на Велики четвртак и чује свештеника како позива верне да се причесте.

„Али нека не прилазе, рекне свештеник, лажови, лопови, кривоклетници, нити они који су завидели своме ближњему, нити они који су упрљали част невиној девојци.

Јер им је боље да узму огањ у себе него крв чистог и невиног Исуса Христа“.

Чувши ове речи, Никола сав уздрхти, као лист на јасици.

Одмах после службе он замоли свештеника да га исповеди.

На исповести Никола све каже и запита шта да ради, те да се спасе од нечисте савести, која га је гризла као гладна лавица.

Свештеник му је предлагао разне начине, али, наравно, покајање на првом месту.

Између осталога, свештеник му каже, ако се истински стиди свога греха, и не плаши казне, да своје недело објави преко новина. ж

Целу ту ноћ Никола није спавао, прибирајући храброст да учини ово последње.

Сутрадан он напише за новине све што је учинио, како је бацио љагу на поштену кућу поштеног занатлије, и како је слагао свога пријатеља Ђорђа.

Своју исповест заврши овим речима:

„Нећу да идем на суд, јер ме суд неће осудити на смрт, а ја сам смрт заслужио.

Зато ћу сам себе казнити смрћу“. Другог дана обесио се

(Исти, тамо стр. 59-61).