Наше доба је уморно. Закон јачег делује на сваком нивоу. Један настоји да потчини другог, а то умара, исцрпљује и умртвљује наш свет. Али најтужније је то што закон јачег покушава да се инфилтрира у Цркву нашег Христа и замени Закон Божији.

Да ли је узалуд што наши Оци узвикују да је „сав спокој гледање Сина Божијег“[1], то јест да се сви проблеми решавају само у личности нашег Христа. И само размишљање о Његовом богочовечанском лику је довољно. Још више је довољно проучавање Његовог живота и учења, што не оставља места сумњи о томе како тачно треба да поступамо.

Дакле, уместо да се окренемо Њему, прихватамо противречности света, лажи и фалсификате, тражећи победу силом, а не Истином. Христос и Његови ученици су нам, међутим, показали како треба да решавамо своје проблеме. Христос нам је обећао да ће се тамо где се двоје или троје окупе и сложе да Га нешто замоле, то и учинити. Није рекао да ће један од ове двојице или тројице бити виши! Штавише, рекао је да ко хоће да буде први, нека буде слуга свима, а не онај који доноси одлуке и наређује.

У истом духу, свети апостоли, први епископи наше Цркве, примењивали су упутства која су добили од свог Учитеља да би решили проблеме и спорове. На Апостолском сабору, који су апостоли сазвали да би решили хитна питања вере, иако је председавао Свети Јаков и био присутан апостол Петар, кога су паписти назвали „непогрешивим“, превладало је мишљење Светог Павла, који није био ни члан ужег круга Дванаесторице. Коначно, „захвалио је апостолима и старешинама са целом црквом“ (Дела апостолска 15:1-29). То јест, одржано је опште окупљање целе Цркве да „учи у љубави [...] по надахнућу Светог Духа“[2].

У историји, римски папа је први покушао да потчини Цркву свом ауторитету, износећи добро познату теорију о (непостојећем) примату апостола Петра. Данас, одређени кругови у православљу, чији ставови добијају све већи утицај, покушавају да наметну свог Папу Истока. Ако би се то догодило, било би катастрофално. Ако, како Свети Нектарије примећује, папа „обезчести Цркву Христову лишавајући је благодати Светог Духа“[3], шта онда желе да постигну они који покушавају да успоставе престо виши од других аутокефалних Цркава?

Знамо да је на Васељенским Саборима „исправност догми свих Цркава морала бити једногласно прихваћена“.[4] То подразумева да је свака Црква, велика или мала, морала имати једнак глас са свим осталима.[5] Како неки данас могу да сугеришу да мишљење већине, или још горе, мишљење једног, треба да превлада у васељенском поретку? Данас, у православљу, црквени вође имају радикално различите ставове о сваком важном питању, тако да је дијалог потребнији него икад, као и побожни повратак духу нашег Бога, како би наша Црква могла правилно да функционише.

С времена на време, изражавају се одређени ставови који индиректно, али јасно, покушавају, било из претераног поштовања или политичке сврсисходности, да уздигну часни престо наше Васељенске патријаршије са првог међу једнакима на првог без једнаких. Међутим, као што смо видели, овај концепт нисмо примили од Христа или Његових ученика.

Један такав нови став је следећи: свака помесна Црква је члан „једног Тела Христовог, распрострањеног по целом свету и сабраног у једну Цркву“, али увек „чији је центар Васељенска патријаршија“. Овај став, дакле стран патристичкој теологији, такође покреће логичка питања, јер нам мора објаснити шта се подразумева под речју „центар“. Ако ово подразумева да наша Васељенска патријаршија не само да игра координирајућу улогу између Цркава, већ је центар, или, такорећи, врховни представник Христа, онда се, према нашем Светом Предању, суочавамо са проблемом. Ако нисмо признали примат власти на Западу, да ли га признајемо на Истоку?

Чак и ако се сложимо да горња фраза „центар“ подразумева поштовање које све Цркве показују нашој Васељенској патријаршији, а не њихову безусловну и неограничену потчињеност, неопходно је разјаснити разлог и метод решавања одређених питања унутар Православне Цркве.

Једно такво питање тиче се „еклетона“ [6], које је поново доспело у први план црквених послова (у вези са невиђено неправедном осудом митрополита Тихика Пафоског од стране Кипарске Цркве и његовим апелом нашој Васељенској патријаршији). Начин његовог тумачења и покушаји његове примене критиковани су и од стране нас и од стране других колумниста православне штампе који настоје да ово питање поставе на одговарајућу основу, у складу са учењем наше Цркве. Упркос томе, неки су, не одговарајући на наша питања, говорили о „савременим еклисиолошким девијацијама и погрешним схватањима у вези са губитком „отказиве“ одговорности Престола“. Међутим, да би се нешто изгубило, прво се мора имати, а канони наше Цркве не предвиђају „отказиву“, како је неки схватају. У броју 2548 часописа „Orthodox Press“ представили смо следеће информације:

Свети Никодим Атонски, тумачећи 9. канон Четвртог васељенског сабора, тврди да паписти желе „да цариградски патријарх буде први судија свих, како би показали да ако је цариградски патријарх судија свих, пошто је римски патријарх први и цариградски патријарх према канонима, онда је римски патријарх коначни и заједнички судија свих“. Међутим, сви они који подржавају могућност „апелације“ цариградском патријарху као поглавару свих патријарха су „далеко од истине“. Он напомиње да је „само васељенски сабор коначни и општи Судија свих патријараха [...] и нико други“. […]

Блажени отац Епифаније Теодоропулос даје прецизно решење […]: „Само Васељенски сабор, као највиши ауторитет, може да се меша у унутрашње послове Помесне Православне Цркве и да регулише та питања по свом суду. На пример, клирик Помесне Цркве (или чак њен Предстојатељ), верујући да га је његова Црква осудила потпуно неправедно и супротно канонима, може да се обрати другим Помесним Православним Црквама и тражи повратак правде. Ако друге Цркве сматрају његове жалбе оправданим, могу чак сазвати и Велики Сабор, чија ће одлука бити обавезујућа за све. Једнострано мешање једне Помесне Цркве у унутрашње послове друге је неприхватљиво.“

По питању «ecclesiasticus», ​​као и уопштеније, у односима Патријарашког трона  са другим аутокефалним Црквама, посебно је поучан текст нашег духовног оца и учитеља, оца Василијаса Володакиса, под насловом „Истинска светлост (без) Фанара!“ Између осталих важних тачака, он помиње следеће у вези са „ecclesiasticus“:

Значајно је да синодално писмо Цариградске патријаршије папи Лаву XIII потврђује трајну независност и самоуправу аутокефалних Цркава Васељенске патријаршије: „Свака појединачна аутокефална Црква, како на Истоку тако и на Западу, била је потпуно независна и самоуправна током времена седам Васељенских Сабора; баш као што су епископи аутокефалних Цркава Истока, тако су и епископи Африке, Шпаније, Француске, Немачке и Британије управљали овим Црквама. Свака преко својих Помесних Сабора, без права интервенције Римског епископа, који је такође био потчињен и подређен одлукама Сабора. У важним питањима која се тичу ауторитета Васељенске Цркве, апеловано је Васељенском Сабору, који је једини био и остаје највиши критеријум у Васељенској Цркви.“[7]

Током османске окупације, султан је „укинуо све аутокефалне црквене функције на грчкој територији, дајући све привилегије патријарху.“[8] Међутим:

„Не смемо [...] сматрати ове промене као 'вечне црквене традиције' и историјским документима који треба да одређују живот Цркве, игноришући стварне интересе верника и игноришући опасности које оне носе.“[9]

Отац Василије је већ 2001. године указао на „очигледну ватиканизацију православља“.[10] Начин на који неки црквени кругови полажу право на црквени ауторитет појачава овај страх. Није у интересу Цркве да имитира паписте, који желе да виде Папу као врховног владара, врховног понтифекса и врховног судију.[11]

Православље је заинтересовано за повратак јаких, самосталних[12] Цркава способних да заједнички реше своје најозбиљније проблеме. Када свака Православна Црква може да се обрати Светом синоду наше Васељенске патријаршије путем „еклисиологије“, то је аутоматски уздиже на ранг врховног судије Васељенске патријаршије. Ово спречава Помесне Цркве да постану сличне Богу. Пошто је циљ сваког хришћанина у крајњој линији да постане сличан Богу, то неизбежно мора бити највиши циљ сваке Помесне Цркве. Шта тачно значи ово сличност са Богом и какве импликације има за православну еклисиологију?

„Сличност [...] са Богом значи бити сличан Њему по карактеру и у Његовим односима. Бог Отац се не такмичи са Богом Сином или Богом Светим Духом. Он не сматра једног нижим у односу на другог.“ Напротив, као што „нема превасходства или потчињености у Личностима Свете Тројице“, тако нема супериорности или инфериорности у Црквама Христовим. Морамо се коначно ослободити „опсесије 'супериорношћу' и 'инфериорношћу' у којој се спотичемо вековима.“[13] Они који истински воле нашу Васељенску патријаршију морају престати да се боре за њен примат. Цариградски трон ће постићи велике ствари све док стоји у Синодалној традицији коју смо примили од Христа, олакшавајући уздизање свих Православних Цркава до слободних слика Бога. Неопходно је, уз поштовање вековне традиције нашег Васељенског трона, неговати поштовање према Истини наше Цркве, према одсуству градација у Јерархији и према чињеници да је епископ са најмањом епархијом једнак епископу са највећом. Вредност која одликује особу је светост која обухвата њено постојање, а не западне представе о моћи, које на крају дегенеришу у тиранију. У том погледу, неопходно је преиспитивање савремених лажних тумачења појма „црквеног“, као и његове примене како га је описао блажени Отац наше Цркве, Отац Епифаније Теодоропулос, чијим посланицама се обраћамо, посебно данас, док се пишу ови редови (понедељак, 10. новембар 2025. године), јер је прошло 36 година од његовог одласка Господу.

Као што смо видели, био је категоричан:

„Једнострано мешање једне Помесне Цркве у унутрашње послове друге је неприхватљиво.“

Превод: "Борба за веру"

Референце:

[1] Ἁγ. Ἰωάννου Χρυσοστόμου, Εἰς τό κατά Ἰωάννην, PG 59, 445.

[2] Ἁγ. Νεκταρίου Πενταπόλεως, Αἱ Οἰκουμενικαί Συνόδοι, ἐκδ. Ρηγοπούλου, Θεσσαλονίκη, 1972, σελ. 62.

 [3] Ἁγ. Νεκταρίου, ὅ.π., σελ. 70. 

[4] Ὅ.π. σελ. 68.

[5] Ἰωάννη Ν. Μαρκᾶ, Ὁ ὅρος «Ἐκκλησία» κατά τόν ἅγιο Νεκτάριο, διπλωματική ἐργασία στήν Θεολογική Σχολή τοῦ ΑΠΘ, Θεσσαλονίκη, 2018, σελ. 34, στό: tinyurl.com, αντλήθηκε στις 6/11/2025: «[…] ἐπιμένει ὁ ἅγιος Νεκτάριος, ὄχι τό πλῆθος, ἀλλά ἡ ὁμοφωνία τῶν Πατριαρχῶν, Ἐπισκόπων καί λοιπῶν μετεχόντων ἤ μή, κάνει μιά Σύν­οδο Οἰκουμενική […]».

[6] Ἔκκλητον: εἶναι ἡ δυνατότητα ἔφεσης πού μπορεῖ νά ἀσκήσει ὁποιοσδήποτε κληρικός ἤ μοναχός σέ ἀπόφαση ἐκκλησιαστικοῦ δικαστηρίου. Μερίδα Ἐκκλησιαστικῶν προσώπων διεκδικεῖ τήν δυνατότητα τοῦ Οἰκουμενικοῦ Πατριαρχείου νά ἐκδικάζει τίς ἐφέσεις ἁπανταχοῦ γῆς. Σκοπός τοῦ παρόντος ἄρθρου εἶναι νά ἀναδείξει ὅτι κάτι τέτοιο θά ἀποβεῖ ὀλέθριο γιά τήν Ἐκκλησία μας. 

[7] Πρωτ. Βασιλείου Ἐ. Βολουδάκη, Η ΑΛΗΘΕΙΑ ΦΩΣ (ΧΩΡΙΣ) ΦΑΝΑΡΙ!, Οἱ διεκδικήσεις τῆς Κωνσταντινουπόλεως διαψεύδονται ἀπό τήν ἱστορία, περιοδικό Ἐνοριακή Εὐλογία, ἀριθ. Φύλλου 15, σελ. 143.

[8] Ὅ.π., σελ. 143-144.

[9] Ὅ.π., σελ. 143.

[10] Ὅ.π., σελ. 150. Ὁ Διδάσκαλος μας, π. Βασίλειος Βολουδάκης, μᾶς τόνιζε ὅτι δέν τοῦ ἄρεσε ὁ ὅρος “αὐτοκέφαλος”, διότι κεφαλή κάθε Ἐκκλησίας εἶναι ὁ Χριστός, γι’ αὐτό καί προτιμοῦσε τόν ὅρο “αὐτοδιοίκητος”.

[11] Ἰωάννη Ν. Μαρκᾶ, ὅ.π., σελ. 51.

[12] Ὁ Διδάσκαλος μας, π. Βασίλειος Βολουδάκης, μᾶς τόνιζε ὅτι δέν τοῦ ἄρεσε ὁ ὅρος “αὐτοκέφαλος”, διότι κεφαλή κάθε Ἐκκλησίας εἶναι ὁ Χριστός, γι’ αὐτό προτιμοῦσε τόν ὅρο “αὐτοδιοίκητος”. 

 [13] Πρωτ. Βασιλείου Ἐ. Βολουδάκη, Ὁ Γάμος κατάργηση τῶν Φύλων, κατάδυση στήν ψυχοπαθολογία τῶν δύο φύλων, Γ΄ ἔκδοση, ἐκδόσεις «Ὑπακοή», Ἀθήνα, 2025, σελ. 19.