Крајем новембра папа Лав XIV посетиће Никеју (данашњи Изник, Турска) поводом прославе 1700. годишњице Никејског сабора. Посета ће се одржати на позив патријарха Вартоломеја и биће плод његових вишегодишњих напора за зближавање са Римокатоличком црквом. Још за време понтификата папе Франциска, а и пре тога – папе Бенедикта XVI, поглавар Цариградске патријаршије – патријарх Вартоломеј – и присталице његовог екуменског курса више пута су изражавали своју жељу да постигну потпуно јединство са Западном црквом. Притом, прослава годишњице Никејског сабора 2025. године навођена је као одлучујућа етапа на том путу.

Истовремено, многи стручњаци указују на то да се јединство које Фанар промовише у сарадњи са Римом пре може назвати унијом него стварним уједињењем на бази православне саборне еклисиологије.

Тешко је рећи када су се тачно у свести патријарха Вартоломеја родили конкретни планови за уједињење Православља са Римокатоличком црквом. Међутим, с обзиром на то да је његова црквена каријера почела за време патријарха Атинагоре – познатог поборника екуменског дијалога са католицима – појава таквих идеја није изненађујућа. У сваком случају, видљив преокрет у екуменском дијалогу догодио се 2005. године, када је после дуге паузе обновљен рад Мешовите комисије за православно-католички дијалог под вођством митрополита пергамског Јована (Зизиуласа), који је постао, можда, главни идеолошки архитекта нове екуменистичке еклисиологије.

Разјаснимо контекст у којем се догодио овај преокрет – у априлу 2005. године умро је папа Јован Павле II. На његовој сахрани окупили су се поглавари и представници многих хришћанских конфесија, међу њима и патријарх Вартоломеј. Вероватно се тада догодио и његов први сусрет са будућим папом Бенедиктом XVI. Убрзо након тога, Фанар је иницирао обнављање дијалога са католицима у оквиру поменуте комисије. Месец дана касније, делегација Цариградске патријаршије – на челу са митрополитом пергамским – присуствовала је свечаној миси у Ватиканској базилици, коју је служио папа Бенедикт XVI поводом дана сећања на свете апостоле Петра и Павла.

У септембру исте године, патријарх Вартоломеј је упутио писмо Светој Гори са захтевом да се прекине пракса поновног крштавања католика који желе да пређу у Православље. Коначно, у новембру је цариградски патријарх позвао новоизабраног папу да посети Истанбул.

Као што видимо, густина догађаја не дозвољава да се они оцене као пуке случајности. Бенедикт XVI је позитивно реаговао на иницијативу Фанара. У децембру 2005. године обратио се члановима Мешовите теолошке комисије поводом обнављања православно-католичког дијалога и изразио наду у „кретање ка јединству“.

Папина посета Истанбулу одржана је 2006. године, а као резултат усвојена је заједничка декларација са жељама за обнову јединства: „Нека наш сусрет буде знак и подстицај за све нас, јер делимо иста осећања и исте ставове братства, сарадње и заједништва у љубави и истини. Свети Дух ће нас одвести ка припреми оног великог дана обнове потпуног јединства, када и како Бог буде желео.“

Уочи ове посете (у септембру) одржан је састанак Мешовите комисије у Београду, на којем се разматрао документ на тему „Еклисиолошке и канонске последице светотајинске природе Цркве“. Већ током тог састанка назрео се један идеолошки правац у којем је Фанар, у лику митрополита Јована (Зизиуласа), покушавао да води дијалог. Наиме, утврђивање посебне улоге Цариградске цркве у Православљу, сличне оној коју је имао папа у Западној цркви. Око ове и других спорних тврдњи које оправдавају „првенство јурисдикције“, избио је сукоб између руководства комисије и представника Руске православне цркве, која се противила таквим формулацијама. Поред тога, приговор РПЦ изазвао је механизам доношења одлука – гласањем, а не консензусом. То је, по мишљењу представника РПЦ, недопустиво у догматским и еклисиолошким питањима.

На основу ових чињеница може се поставити радна хипотеза о мотивацији Цариградске цркве у промовисању дијалога са католицима: прихватањем првенства папе у овом или оном облику, Фанар тиме покушава да учврсти сопствено првенство у православном свету. „Обнова јединства“ са Римом за представнике Цариградске патријаршије је у суштини додатни инструмент за легитимизацију свог првенства међу православним Помесним црквама, које далеко превазилази оквире „првенства по части“.

То доказују и каснији догађаји. Годину дана након сусрета са Бенедиктом XVI, патријарх Вартоломеј је изразио спремност да „прихвати првенство Рима у облику у којем је оно тумачено и примењивано... у првом миленијуму“: „Ако, уз Божју помоћ, постигнемо сагласност са Католичком црквом о значењу термина 'првенство', какво је оно било у првом миленијуму, Васељенском патријарху неће бити тешко да призна првенство Римске катедре и заузме друго место – оно које је заузимао пре раскола“.

Ван контекста, изјава патријарха Вартоломеја може изгледати сасвим православно, међутим, узимајући у обзир којим садржајем грчки теолози покушавају да испуне појам „првенства“, постаје очигледно да је реч о признавању првенства Рима заједно са признавањем сасвим конкретних привилегија римског понтифекса. А то се ни по чему не разликује од уније.

О томе сведочи и састанак Мешовите комисије одржан исте године у Равени, где су спорне „београдске“ формулације (из 2006. године), користећи одсуство представника РПЦ, унете у завршни документ, носећи притом јасан печат теолошких идеја митрополита Јована (Зизиуласа).

Узгред, представници Католичке цркве су са задовољством прихватили овај документ, изразивши мишљење да он отвара пут ка признавању првенства Рима од стране Православних цркава. Са њихове тачке гледишта, најважнији моменат у самом тексту био је тај што је православна страна признала саму неопходност постојања „првог“ на васељенском нивоу.

Године 2013, као одговор на идеје изложене у Равени и на наредним састанцима комисије, Руска православна црква је објавила сопствени документ о питању првенства у Васељенској цркви, критикујући теорију првенства на васељенском нивоу као „првенства јурисдикције“, а не „првенства по части“. Са њене тачке гледишта, на сваком нивоу црквеног постојања – локалном, регионалном или васељенском, природа и извор првенства су различити. Сходно томе, на васељенском нивоу Цркви није потребан првојерарх који би стајао изнад свих осталих.

Овде треба истаћи још једну занимљиву чињеницу која потврђује нашу хипотезу – против става РПЦ није иступио католички теолог, већ утицајни фанарски јерарх – митрополит Елпидофор (Ламбринијадис) – у свом познатом чланку „Први без једнаких“, објављеном* на званичном сајту Цариградске патријаршије.

Идеје изложене у чланку и ситуација у којој је објављен доказују да Фанар нераскидиво повезује и промовише сопствено првенство паралелно са промовисањем првенства Рима – и то се јасно одражава у документима Мешовите комисије. Заступајући схватање првенства као „првенства јурисдикције“, Цариград истовремено потврђује и своје првенство и првенство Рима.

Иако је 2013. године изабран нови римски папа – Франциско, – импулс који су поставили патријарх Вартоломеј и Бенедикт XVI добио је још већу динамику. Довољну да 2014. године водећи фанарски теолог, митрополит Јован (Зизиулас), изјави да је уједињење католика и православаца могуће већ за време папе Франциска.

Као јасан пример жеље да се започето доведе до краја, постала су редовна заседања Мешовите комисије на тему односа синодалности (саборности) и првенства у првом миленијуму – 2014. и 2016. године.

Паралелно са овим догађајима, 2015. године, римски папа је дао веома громке изјаве, предлажући план за стварање такозване „синодалне цркве“ у католицизму. Конкретно, заложио се за проширење функција Синода бискупа.

У неку руку, Ватикан је пребацио лопту на своју страну – док је Фанар постепено покушавао да усади православним верницима мисао о нормалности власти једне личности  у Цркви, римски папа је симулирао тежњу Католичке цркве ка јачању саборних институција.

Може се рећи да је „синодални пут“, између осталог, мамац за православне. Католици, реализујући једну од фаза плана за промовисање уније, стварају привид саборности у својој структури. Тиме се православнима шаље сигнал – до 2025. године РКЦ приступа у новом обличју, без толико израженог примата папске власти и са наводним „саборним уређењем“, што „уклања још једну снажну препреку“ на путу повратка на ситуацију која је постојала пре 1054. године.

Године 2021. Франциско је спровео својеврсну „промоцију“ „обновљеног“ католицизма међу грчким Помесним Црквама, посетиши Кипар и Грчку. Тамо је изјавио да Католичка црква „поново открива за себе синодалну (саборну) димензију, која је неопходна да би била Црква“. Што индиректно доказује нашу претпоставку о коришћењу концепта „синодалности“ за зближавање са православнима.

Узгред, акценат на грчке Цркве у својој црквеној дипломатији стављао је још Бенедикт XVI, који је посетио Кипар 2010. године, а пре тога се састао са поглаваром Грчке цркве 2006. године. То наводи на мисао да у Ватикану сматрају ове грчке Цркве најсклонијим прихватању нове уније – вероватно због њихове апсолутне лојалности Фанару и патријарху Вартоломеју. Због тога се неће противити било каквим договорима Цариградске цркве и Ватикана. Узгред, последњи догађаји у Кипарској цркви, који се тичу случаја митрополита Тихика, само потврђују ову тезу.

Враћајући се анализи католичког концепта „синодалности“, може се извести недвосмислен закључак: овај теолошки концепт нема ништа заједничко са православном идејом саборности. Папска власт се ни на који начин не умањује, пошто Синод епископа, позван да оличева идеју „синодалности“, има само саветодавни статус, а његове одлуке нису обавезујуће и могу ступити на снагу тек након одобрења римског папе.

Штавише, начин спровођења тзв. „синодалности“ у католичанству пре учвршћује власт римског папе слабљењем средње административне карике – епископске власти – увођењем лаика и световних лица у различите црквене структуре, почев од римске курије и самог Синода епископа, у коме су лаици добили право гласа. Као и наметањем „демократске“ идеологије, према којој епископи морају да се прилагођавају захтевима друштва. Апелујући на глас лаика (чији садржај одређује сам папа), римски понтифекс је добио инструмент за вршење притиска на католички епископат. Може се рећи да је то и био главни циљ тзв. „синодалног пута“.

Реконструишући целовиту слику деловања Цариградске патријаршије на путу ка уједињењу са католицима, не може се не поменути још један догађај – Критски сабор 2016. године.

На овом сабору је усвојен важан документ, са становишта унапређења екуменског дијалога – "Односи Православне Цркве са остатком хришћанског света"**, који је изазвао највише спорова међу православним јерарсима и лаицима. Постоје сви разлози да се верује да је овај документ припремљен и усвојен са циљем стварања идеолошке основе за још веће зближавање са католицима. На то, посебно, указује чланак архиепископа Јова (Гече), написан у одбрану поменутог документа, уочи одржавања сабора на Криту. У њему се, између осталог, тврди да су се „Црква Рима и Црква Цариграда сада налазе у стању прекида општења (akoinonesia)“, а не у стању раскола. То је, наравно, револуционарна изјава, пошто статус односа са Римокатоличком црквом своди на ниво обичног прекида евхаристијског општења између Помесних Цркава. И на тај начин се све догматске разлике једноставно одбацују као небитне.

Осим тога, у критском документу се налази веома спорна идеја да је дијалог са инославнима априорни императив, па чак и у случају да нека Помесна Црква иступи из тог дијалога, он ће се ипак наставити. То је у очигледној супротности са принципом консензуса у расправи о озбиљним теолошким питањима. Међутим, у документу је ова тачка изврнута тако да се консензус наводно не нарушава. Напротив, тврди се да га крше оне Помесне Цркве које иступају из дијалога! Ово подсећа на механизам доношења одлука на Критском сабору, који је својевремено критиковао јерарх Бугарске цркве, митрополит ловчански Гаврил – документи сабора су сматрани датошћу, а измене у њима су се могле унети само консензусом.

Подсетимо, архиепископ телмиски Јов (Геча) заменио је митрополита Јована (Зизиуласа) на месту копреседавајућег мешовите комисије и постао још активнији заговорник уједињења са католицима. О томе сведоче његови бројни интервјуи и чланци у којима брани првенство власти Фанара у оквиру православног света и тврди да у признавању првенства Рима нема никаквог проблема, ако се Фанар и Рим договоре о конкретном садржају тог првенства.

Узимајући у обзир колико се често представници Цариградске патријаршије позивају на 28. правило Халкидонског сабора, може се изнети још једна претпоставка – о жељи патријарха Вартоломеја да „подели“ хришћански свет између римског понтифекса и поглавара Фанара на основу поменутог правила, према којем је Цариградска катедра својевремено добила „једнаке предности“ са римском катедром.

Сумирајући екуменски дијалог између православних и католика у последњих 20 година, добијамо следећу слику: православна страна, коју представља Фанар, улаже све напоре да потврди идеју „првенства јурисдикције" и трансформише богословље саборности које је традиционално за Православље, док католичка страна ствара привид прихватања идеје саборности у католицизму, не одричући се притом свог учења о папству. Дакле, ако Цариградска црква обнови евхаристијско општење са Римом, то ће заправо бити унија.

За католике ће именитељ екуменског дијалога увек бити папство и потчињавање православних власти римског папе. Њихов задатак (у савезу са Фанаром) је само да ублаже то потчињавање и формулишу унију на такав начин да не изазове директно одбацивање код православних.

Преносећи спољној „публици" изјаве о усвајању искуства саборности и гласне речи о потреби хришћанског јединства, унутрашњом комуникацијом са својом паством Рим негира било какве уступке и промене у католичком вероучењу.

На пример, документ који је објавила католичка Конгрегација за доктрину вере 2007. године (односно, у исто време када и Равенски документ) као појашњење недоумица верујућих католика не оставља никакву сумњу у то да Католичка црква и даље сматра православне шизматицима, који могу да се врате у Цркву само кроз „општење са римском столицом".

Уосталом, можемо се присетити многих сличних изјава у којима су католички функционери директно говорили да првенство римског папе претпоставља конкретне привилегије и правне елементе. На пример, о томе је говорио кардинал Курт Кох 2020. године. Као и то да су наговештавали да управо поглавар католика треба да сазове „Васељенски сабор", заједнички за католике и православне.

У том контексту, изјава Мешовите комисије из 2024. године о завршетку разматрања питања првенства римске катедре у првом миленијуму не звучи нимало лепо, јер богословске противречности између православних и католика у вези са устројством Цркве нису отклоњене. Може се рећи да озбиљан богословски дијалог није ни започет.

Стиче се утисак да су чланови ове комисије, под притиском Фанара, једноставно журили да „испуне рок" до 2025. године, како би патријарху Вартоломеју дали идеолошку основу за гласне екуменске изјаве и делања. Што су директно и изјавили у свом коминикеу: „Чланови (комисије) се радују предстојећој прослави 1700. годишњице Првог Васељенског Сабора, који је одржан у Никеји 325. године, 2025. године и моле се да овај догађај послужи као инспирација на путу ка обнављању пуног општења."

Ето како је некако, сасвим обично објављено да је питање првенства у Цркви – најконтраверзније богословско питање последњег миленијума – наводно већ решено! Иронично, али исте године Ватикан је објавио свој документ, под називом „Епископ Римски: првенство и синодалност (саборност) у екуменском дијалогу и одговори на енциклику Ut Unum Sint". У којем је још једном позвао друге хришћанске конфесије да признају првенство римског папе!

Коначно, долазимо до питања како тачно може да се реализује унија између Цариградске патријаршије (укључујући и њене сателите) и римокатолика.

То неће нужно бити унија по узору на претходне – Лионску или Фирентинску. Највероватније неће бити потписани никакви конкретни документи којима се оцртавају услови уједињења. Уместо тога, нова „унија" ће се спроводити „по реду појављивања". У правној пракси овај термин значи „без претходног одобрења и бирократских процедура". У нашем случају то ће значити – без стварног и коначног решења богословских проблема и сагласности Помесних Цркава. На пример, поглавар Фанара и римски папа могу створити преседан заједничког причешћа, игноришући могуће приговоре Помесних цркава. На такав сценарио већ је наговестио архиепископ Јов (Геча) изјавивши да између православних и католика постоји само прекид евхаристијског општења

У сваком случају, документ Критског сабора који смо поменули (тачке 14 и 15) даје патријарху Вартоломеју право да прогласи завршетак теолошког дијалога и обнову општења са другим хришћанским конфесијама: „након успешног завршетка рада било ког теолошког дијалога на свеправославном нивоу, доноси се одлука о обнови црквеног општења, која мора бити заснована на консензусу свих Помесних Православних Цркава“. И иако се овде помиње консензус – узимајући у обзир како фанариоти тумаче механизам дијалога и доношења одлука, може се испоставити да су се Православне Цркве (учествујући у раду Мешовите комисије) већ аутоматски са свиме сложиле.

Притом, ступајући у евхаристијско општење са патријархом Вартоломејем, римски папа га може позиционирати као поглавара „источне Цркве“, тумачећи ступање Цариградске патријаршије у јединство са Римом као пристанак свих православних на унију. Након тога, слични преседани се могу умножавати као лавина. Након Цариграда могу уследити Кипарска, Јеладска и Александријска црква, које би на сличан начин ступиле у евхаристијско општење са католицима.

У сваком случају, тек ће сусрет папе Лава XIV и патријарха Вартоломеја у Изнику разјаснити да ли су спремни да направе коначан корак на путу ка унији.

Извор: "Живот Цркве"