Зашто је судбина РПЦЗ (МП) осуђена на екуменизам

Увод

Унутар америчког православља (а и у осталим јурисдикцијама светског православља, прим. прир.), људи често немају довољно разумевања о томе ко су њихови епископи-јерарси и како су њихове јурисдикције организационо структуриране. Ово неразумевање и забуна углавном постоји унутар светског православља јер су многи индоктринирани идејом да све док неко има „традиционалистичког свештеника“ (у СПЦ их зову „старци“ или свештеници који служе по „старом“, прим. прир.), није битно ко им је епископ или у које активности је он стално укључен на хијерархијском нивоу.

Овај феномен, који представља нову, јеретичку еклисиологију која се укорењује унутар светског православља, а посебно међу онима у покрету „БОРБА ИЗНУТРА“, може се прикладно описати као „православни презвитеријанизам (протестантизам)“. Ово гледиште тврди да су старци или свештеници сада одговорни за управљање Црквом, а не епископат. Према многим круговима унутар светског православља, епископат је у потпуности пао у свејерес екуменизма, али пошто их Васељенски Сабор није „званично осудио“, верује се да се од њих не могу одвојити. Међу светским православним јурисдикцијама које су подлегле овом недостатку организационог разумевања и које су такође усвојиле растућу еклисиолошку јерес покрета „БОРБА ИЗНУТРА“, јесте Руска Православна Загранична Црква – Московска Патријаршија (РПЗЦ-МП). То је углавном због раније репутације РПЗЦ као Цркве православних исповедника, који су некада заступали истинско Православље током свог златног доба од 1964. до 2001. године.

Међутим, данас, РПЗЦ-МП је у великој мери подржана од наслеђа по којем више не живи, њиховог делимичног става против Ковида током пандемије и континуиране промоција од стране историјски неинформисаних „Ортоброса“ који делују унутар свог микроскопског утицаја на Јутјубу, објављујући лажне наративе.

Многи унутар РПЗЦ-МП верују да је њихова јурисдикција потпуно независна од Московске Патријаршије и да било какве подухвате које предузима московски патријарх, његов патријаршијски Синод или његово одељење за спољне црквене односе (ОСЦО) немају никакве везе са РПЗЦ-МП. Такође верују да синодске одлуке московске Патријаршије нису обавезујуће за РПЗЦ-МП. Међутим, ово је далеко од истине.

Акт о Канонском Општењу из 2007.

Прва ствар коју чланови РПЗЦ-МП треба пажљиво да проуче јесте одлука о канонском општењу из 2007. године , који су потписали митрополит Лавр из Руске Заграничне Цркве и представници Московске Патријаршије. У овом званично ратификованом документу, Руска Православна Загранична Црква се формално потчињава највишем ауторитету московске Патријаршије и пристаје да поништи сва претходна документа који противрече овој унији, укључујући и анатему против екуменизма из 1983. године. Као резултат тога, и московска Патријаршија и новооснована РПЗЦ-МП сада потпадају под импликације те анатеме. Одлука о канонском општењу у целости гласи:

„Ми, смирени Алексеј II, Божјом милошћу патријарх московски и све Русије, заједно са истакнутим члановима Светог Синода Руске Православне Цркве московске Патријаршије, сабравши се на заседању Светог Синода 3/16. маја 2007. године у Богом чуваном граду Москви; и смирени Лавр, митрополит Источноамерички и Њујоршки, првојерарх Руске Православне Заграничне Цркве, заједно са истакнутим епископима, члановима Архијерејског Синода Руске Православне Заграничне Цркве, сабравши се на заседању 5/18. априла 2007. године у Богом чуваном граду Њујорку;

Руководећи се напорима ка поновном успостављању благословеног мира, божански одређене љубави и братског јединства у заједничком раду на Божјој њиви у пуноћи Руске Православне Цркве и њених верника у отаџбини и иностранству, узимајући у обзир црквени живот руске дијаспоре ван канонских граница московске Патријаршије, како је то диктирала историја;

Узимајући у обзир да Руска Православна Загранична Црква обавља своју службу на територијама многих народа;

Овим Актом проглашавамо:

1. Да Руска Православна Загранична Црква, вршећи своју спасоносну службу у епархијама, парохијама, манастирима, братствима и другим црквеним телима која су се формирала кроз историју, остаје нераскидиви, самоуправни део помесне Руске Православне Цркве.

2. Да је Руска Православна Загранична Црква независна у пастирским, образовним, административним, управљачким, имовинским и грађанским питањима, постојећи истовремено у канонском јединству са пуноћом Руске Православне Цркве.

3. Врховна црквена, законодавна, административна, судска и контролна власт у Руској Православној Заграничној Цркви је њен Архијерејски Сабор, који сазива њен предстојатељ (првојерарх), у складу са прописима Руске Православне Заграничне Цркве.

4. Првојерарха Руске Православне Заграничне Цркве бира њен Архијерејски Сабор. Овај избор потврђују, у складу са нормама канонског права, патријарх московски и све Русије и Свети Синод Руске Православне Цркве.

5. Име предстојатеља Руске Православне Цркве и име првојерарха Руске Православне Заграничне Цркве помињу се током богослужења у свим црквама Руске Православне Заграничне Цркве пре имена надлежног епископа по прописаном редоследу.

6. Одлуке о оснивању или ликвидацији епархија Руске Православне Заграничне Цркве доноси њен Архијерејски Сабор у сагласности са патријархом Московским и Све Русије и Светим Синодом Руске Православне Цркве.

7. Епископе Руске Православне Заграничне Цркве бира њен Архијерејски Сабор или, у случајевима предвиђеним правилником Руске Православне Заграничне Цркве, Архијерејски Синод. Такве изборе потврђују, у складу са канонским нормама, патријарх Московски и Све Русије и Свети Синод Руске Православне Цркве.

8. Епископи Руске Православне Заграничне Цркве су чланови помесног (локалног) Сабора и Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве и такође учествују на седницама Светог Синода по прописаном редоследу. Представници свештенства и лаика Руске Православне Заграничне Цркве учествују на помесном (локалном) Сабору Руске Православне Цркве на утврђени начин.

9. Највиши органи црквене власти за Руску Православну Заграничну Цркву су помесни (локални) Сабор и Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве (МП).

10. Одлуке Светог Синода Руске Православне Цркве (МП) обавезујуће су за Руску Православну Заграничну Цркву, узимајући у обзир посебности описане овом одлуком, правилником Руске Православне Заграничне Цркве и законодавством земаља у којима она обавља своју службу.

11. Жалбе на одлуке врховног црквеног суда Руске Православне Заграничне Цркве упућују се патријарху московском и све Русије.

12. Измене правилника Руске Православне Заграничне Цркве од стране њене врховне законодавне власти подлежу потврди патријарха московског и све Русије и Светог Синода Руске Православне Цркве (MП) у случају да те измене имају канонски карактер.

13. Руска Православна Загранична Црква прима своје свето миро од патријарха Московског и Све Русије.

Овoм Одлуком, канонско оштење унутар Помесне Руске Православне Цркве je успостављено. Раније донети акти који спречавају пуноћу канонског општења овим се сматрају неважећим или застарелим.

Поновно успостављање канонског општења послужиће, ако Бог да, јачању јединства Цркве Христове, њеног сведочења у савременом свету, промовишући испуњење воље Господње да „сабере у једно децу Божију која су расејана“ (Јован 11:52).

Захваљујемо Свемилостивом Богу, који нас је Својом свемоћном руком усмерио на пут исцељења рана подела и довео нас до жељеног јединства Руске Цркве у отаџбини и расејању, на славу Свог Светог Имена и на добро Своје Свете Цркве и Њене верне пастве. Молитвама Светих новомученика и исповедника руских, нека Господ подари Свој благослов једној Руској Цркви и њеној пастви и у отаџбини и у дијаспори.

+ Алексеј, патријарх московски и све Русије

+ Лавр, митрополит источноамерички и њујоршки,

Председник Архијерејског Синода Руске Православне Заграничне Цркве 

У граду Москви на дан Вазнесења Господњег 4/17. маја 2007. [1].“

Као што можемо видети у овом документу, Руска Православна Загранична Црква, потписивањем ове уније, постаје потпуно подређена свим важним одлукама московске Патријаршије и задржава свој статус самоуправне цркве само у погледу администрације и пастирских дужности. Из овог Акта можемо видети да тачке 4, 6, 9 и 10 посебно своде РПЗЦ-МП на канонску потчињеност московској Патријаршији. Тачка 10 овог Акта о канонској унији несумњиво јасно износи ову тачку наводећи да су све одлуке московске Патријаршије обавезујуће за РПЗЦ-МП [2].

Статут Руске Православне Цркве

Унутар структуре Руске Православне Цркве, однос РПЗЦ према московској Патријаршији дефинисан је не само Актом о канонском општењу, већ и статутом Руске Православне Цркве. У овом темељном документу московске Патријаршије, положај РПЗЦ-МП је јасно дефинисан у оквиру ширег организационог оквира Руске Православне Цркве. То је посебно јасно наведено у поглављу XII, под називом „Аутономне Цркве“, које наводи:

1. Аутономне Цркве, које су делови московске Патријаршије, обављају своју делатност на основу и у границама утврђеним патријаршијским Томосом издатим у складу са одлукама помесног или Архијерејског Сабора.

2. Одлуку о оснивању или укидању аутономне Цркве и о њеним територијалним границама доноси Архијерејски Сабор.

3. Савет и Синод, на челу са предстојатељем аутономне Цркве у чину митрополита или архиепископа, јесу органи црквене власти и управљања аутономном Црквом.

4. Предстојатеља аутономне Цркве бира Сабор из редова кандидата које одобри патријарх Московски и све Русије и Свети Синод.

5. Предстојатељ ступа на дужност након одобрења патријарха московског и Све Русије.

6. Предтојстељ је епископ своје епархије и руководи аутономном Црквом на основу канона, овог статута и статута аутономне Цркве.

7. Име предстојатеља помињаће се у свим црквама аутономне Цркве после имена патријарха Московског и све Русије.

8. Одлуке о оснивању или укидању епархија које чине аутономну Цркву и о њиховим територијалним границама доносе патријарх Московски и све Русије и Свети Синод, по предлогу Синода аутономне Цркве, уз накнадно одобрење Архијерејског Сабора.

9. Епископе аутономне Цркве бира Синод те Цркве из редова кандидата које одобри патријарх московски и све Русије и Свети Синод.

10. Епископи аутономне Цркве биће чланови помесних и Архијерејских Сабора и учествују у њиховим радовима у складу са одељцима II и III овог Статута, као и у седницама Светог Синода.

11. Одлуке помесних и Архијерејских Сабора и Светог Синода обавезујуће су за аутономне Цркве.

12. Врховни црквени Суд и Суд Архијерејског Сабора су црквени судови последње инстанце за аутономну Цркву.

13. Сабор аутономне Цркве доноси статут којим се регулише управљање овом Црквом на основу патријаршијског Томоса и у границама које он предвиђа. Статут подлеже одобрењу Светог Синода и потврђивању патријарха московског и све Русије.

14. Сабор и Синод Аутономне Цркве поступају у границама одређеним патријаршијским Томосом, овим статутом и статутом којим се регулише управљање аутономном Црквом.

15. Аутономна Црква прима Свето миро од патријарха московског и Све Русије.

16. Аутономне цркве су:

· Летонска Православна Црква;

· Православна Црква Молдавије;

· Естонска Православна Црква.

17. Руска Православна Загранична Црква са свим својим историјски успостављеним епархијама, парохијама и другим црквеним установама је аутономни део Руске Православне Цркве.

Норме овог Статута примењиваће се у њему узимајући у обзир Акт о канонском општењу од 17. маја 2007. године, као и правилник о Руској Православној Заграничној Цркви са изменама и допунама које је извршио Архијерејски Сабор Руске Заграничне Цркве 13. маја 2008. године [3].

У Статуту Руске Православне Цркве , из тачака 8, 11 и 17 јасно је да је РПЗЦ подложна свим одлукама које донесе патријаршијски Синод у Москви. Као што је наведено у тачки 11 Статута, „Одлуке Помесних и Архијерејских Сабора и Светог Синода су обавезујуће за аутономне Цркве“ [4]. Стога су све одлуке московске Патријаршије обавезујуће и за јерархију и за лаике РПЗЦ. То укључује све одлуке које је донела московска Патријаршија у вези са својим учешћем у свејереси екуменизма, као и све заједничке споразуме и екуменске изјаве које је потписала или ће потписати московска Патријаршија.

Истовремено, све одлуке које је донела Руска Православна Загранична Црква пре акта о канонском општењу из 2007. године су ништавне. То укључује све одлуке РПЗЦ против свејереси екуменизма, сергијанизма и новог календара, пошто би сваки ауторитет које су те одлуке некада имале сада осудиле и Патријаршију којој се РПЗЦ потчинила.

Одељење за спољне црквене односе московске Патријаршије (ОСЦО)

Сада када смо прегледали управне документе Руске Православне Цркве и испитали како се они у потпуности примењују на Руску Православну Заграничну Цркву, морамо усмерити пажњу на одељење за спољне црквене односе (ОСЦО) Руске Православне Цркве. Важно је разумети шта је ово Одељење унутар московске Патријаршије, како његове активности и све споразуме или изјаве које оно издаје званично санкционише и подржава патријаршијски Синод, и како се ове одлуке и активности подједнако односе на РПЗЦ-МП, као што је показано у свим примарним документима Руске Православне Цркве.

Према веб-сајту Одељења за спољне црквене односе, ово одељење је основано 4. априла 1946. године. То је најстарија институција у оквиру московске Патријаршије и функционише као извршни орган под управом московског патријарха и патријаршијског Синода. Исти извор наводи да су „његов статус и задаци дефинисани статутом Руске Православне Цркве и статутом одељења. Одељење је одговорно његовој светости патријарху и Светом Синоду, који годишње одобравају програм његових активности“.

Такође се потврђује да је председник Одељења за спољне црквене односе, митрополит Волоколамски Антоније, „стални члан Светог Синода“ московске Патријаршије [5].

У статуту Руске Православне Цркве, „Поглавље VIII. Московска Патријаршија и Синодалне Институције“, описује институционалну улогу Одељења за спољне црквене односе која има искључиво право да званично представља и делује у име патријарха московског и патријаршијског Синода московске Патријаршије. У овом примарном документу Руске Православне Цркве експлицитно се наводи: „Московска Патријаршија и синодалне институције имају искључиво право да буду опуномоћени представници патријарха московског и све Русије и Светог Синода у оквиру својих активности и надлежности“ [6].

Ова реченица значи да московска Патријаршија и њене синодалне институције имају јединствено и ексклузивно овлашћење да делују у име и патријарха московског и све Русије и Светог Синода. Ова тела се описују као „опуномоћени представници“, термин који значи да имају пуно овлашћење да спроводе одлуке и представљају ауторитет оних који их именују – у овом случају, највиших управних тела Цркве. У практичном смислу, то значи да када ове институције делују, говоре или издају саопштења, то чине уз пуну подршку и ауторитет патријарха и Синода. На пример, када митрополит Волоколамски Антоније, као председник Одељења за спољне црквене односе, изда саопштење, потпише екуменски споразум или учествује у међуверским активностима, он то чини не само као појединачни епископ већ као овлашћени представник целе московске Патријаршије. Његови поступци, као и поступци било које синодалне институције, су обавезујуће и званично признате као воља централног руководства Руске Православне Цркве, укључујући све придружене јурисдикције као што је РПЗЦ-МП.

Управо ови статути Руске Православне Цркве су заиста проблематични за оне у Руској Православној Заграничној Цркви, како за свештенство тако и за лаике, јер су у стварној пракси потпуно неутралисали синод РПЗЦ-МП од јавног одбацивања било каквог учешћа у јереси екуменизма од стране било ког клирика московске Патријаршије, управо због активности које су званично одобрене од стране московског патријарха и Светог Синода.

Недавни пример који илуструје како званично одобрени екуменизам московске Патријаршије директно подразумева РПЦЗ-МП може се видети на веома медијски пропраћеном међуверском догађају који се одржао у Риму под вођством папе Лава XIV и Римокатоличке „Цркве“ 28. октобра 2025. године. Током овог окупљања, представници више нехришћанских религија, укључујући јудаизам, ислам, будизам и хиндуизам, придружили су се римокатоличком свештенству, митрополиту Антонију Волоколамском, председнику Одбора за спољне црквене односе и званичном представнику московске Патријаршије, заједно са грчким православним патријархом Александријским и другим православним епископима из непознатих јурисдикција на заједничкој служби са римским папом, где су се молили „Оче наш“ и читали одломке из других верских текстова, у присуству протестантских ЛГБТ пастора [7].

Ове верске личности нису само посматрали једни друге са поштованим размаком, него су учествовали у оркестрираном чину истовремене и међусобне молитве, јавно представљајући јединствени духовни фронт. Ово учешће, без обзира на намеру, строго је осуђено Светим канонима и сведочанством Светих отаца, који забрањују сваки облик заједничке молитве или литургијског заједничарења са јеретицима или нехришћанима. Па ипак, овај догађај се продужио без икаквог јавног противљења Синода РПЗЦ-МП, јер све такве активности одобрава и спроводи Одељење за спољне црквене односе, чији су поступци обавезујући за сваког епископа, свештеника и парохију под влашћу московске Патријаршије.

Овај догађај није био изолован случај, већ наставак дугогодишњег обрасца унутар московске Патријаршије, обрасца који сада укључује и РПЗЦ-МП. Ћутање РПЗЦ-МП пред таквом екуменском активношћу није случајно и не може се приписати незнању. То је директан резултат Акта о канонском општењу из 2007. године  и статута Руске Православне Цркве, који захтевају потпуно покоравање одлукама патријарха и Светог Синода МП. Све док РПЗЦ-МП остаје под овом структуром, она не може да осуди или да се одупре свејереси екуменизма и стога је у потпуности саучесник у њој. Ово је отрежњујућа реалност за свакога онога који себе сматра истинским православним а да притом остане у јурисдикцији московске Патријаршије (такође и у осталим јурисдикцијама светског Православља прим. преводиоца).

Оно што није само стално проблематично, већ и дубоко иронично, јесте то што многи свештеници и лаици унутар РПЗЦ-МП редовно проповедају против папе, римокатолицизма, екуменизма и других јеретичких религија, док су њихови епископи на највишим нивоима московске Патријаршије активно укључени у заједничке молитве, екуменска богослужења, међуверске дијалоге, текуће екуменске конференције, заједничке изјаве о сарадњи и фотографисане сусрете са вођама лажних религија, а све се то отворено дели на званичним црквеним веб-сајтовима и платформама друштвених медија.

На пример, у видеу који је направио Мојсије Мекферсон, један од утицајних, али лажно учећих Јутјуб гуруа РПЗЦ-МП, он оцењује антихристове карактеристике римског архијеретика, папе Лава XIV [8]. У видеу, он наводи неколико разлога зашто овај псеудо-епископ Рима показује особине повезане са антихристом, представљајући се као бранилац Православља од познатих јеретичких претњи. Мекферсон користи овај садржај да појача своју тврдњу да папа Лав XIV испуњава пророчанства и патристичка упозорења о доласку антихриста. Његова публика је позвана да поверује да папа није само у грешци већ представља духовну опасност за целокупно хришћанство, укључујући и православне вернике.

Па ипак, оно што је заиста иронично јесте да је само неколико месеци касније, митрополит Антоније Волоколамски, представљајући Одељење за спољне црквене односе московске Патријаршије, заједно са јерарсима из Грчке православне Патријаршије Александрије, приказан како се моли и обавља богослужење са истим тим папом. Ова заједничка молитвена служба укључивала је не само папу већ и верске вође из различитих нехришћанских традиција. Догађај је представљен као покушај међуверске сарадње, иако су таква окупљања историјски осуђивана од стране православне канонске традиције. Упркос томе, московска Патријаршија је дала видљиво одобрење окупљању кроз присуство свог званичног представника.

Ово ствара јасну контрадикцију у Макферсоновом ставу. Он тврди да разоткрива папу као антихриста, а ипак остаје у пуном литургијском и црквеном општењу са патријаршијом која се отворено моли са овом наводном антихристовом фигуром. Помињући московског патријарха и остајајући веран РПЗЦ-МП, он логично признаје да је у заједништву са оним кога осуђује као непријатеља Христовог.

Недоследност открива дубоку ману у његовом приступу, јер показује спремност да ОСУДИ ЈЕРЕС РЕЧИМА, док ОСТАЈЕ САУЧЕСНИК у ДЕЛИМА (слично многим тзв. „антиекуменистима“ унутар јурисдикција светског Православља, прим. преводиоца). Према црквеним оцима, ова врста КОМПРОМИТОВАНОГ заједништва никада не би била толерисана, јер поткопава сведочанство саме православне вере.

У светлу свих изнетих доказа, неоспорно је да Руска Православна Загранична Црква, од свог потчињавања московској Патријаршији 2007. године, више не функционише као независни сведок истинског Православља, већ као подређени продужетак дубоке уплетености московске Патријаршије у свејерес екуменизма. Управни документи Руске Православне Цркве, заједно са јавним деловањем Одељења за спољне црквене односе, откривају да је РПЗЦ-МП везана за одлуке и духовно вођство вођа који отворено учествују у заједничким молитвама, међуверским службама и екуменској сарадњи која директно крши Свете каноне и једногласно сведочанство православних отаца.

Континуирано ћутање и сарадња РПЗЦ-МП пред овим издајама није трагична несрећа, већ предвидљив резултат јурисдикције која је предала свој глас, своју слободу и свој исповеднички идентитет. Они који и даље тврде да РПЗЦ-МП представља православну веру мученика и исповедника сада морају да се суоче са трезвеном истином да идеја „БОРБА ИЗНУТРА“ никада није била одржив пут сведочења, већ еклисиолошка заблуда која је само послужила да оправда заједништво са јересју. Једини православни одговор је одвајање од отпадништва Москве и од сваке друге такозване „званичне Патријаршије“ која је члан светског савета цркава и отворено практикује јерес екуменизма. Само повратком бескомпромисној еклисиологији Светих отаца, који су учили да не може бити општења са јересју и јединства без истине, може се истински остати у Цркви Христовој.

Референце:

[1]. „Чин канонског општења“, Епархија Велике Британије и западне Европе – Руска Православна Загранична Црква, приступљено 3. новембра 2025, https://orthodox-europe.org

[2]. Исто.

[3]. „XII. аутономне Цркве“, Руска Православна Црква – Одељење за спољне црквене односе – Руска Православна Црква, приступљено 3. новембра 2025, https://mospat.ru

[4]. Исто.

[5]. „Одељење“, Одељење за спољне црквене односе – Руска Православна Црква, приступљено 3. новембра 2025, https://mospat.ru/en/department/

[6]. „VIII. московска Патријаршија и синодалне институције“, Одељење за спољне црквене односе – Руска Православна Црква, приступљено 3. новембра 2025, https://mospat.ru/en/

[7]. „Папа Лав XIV: Мир је свет, а не рат“, Vatican News, приступљено 3. новембра 2025, https://www.vaticannews.va/

https://www.youtube.com/li

[8]. „Свештеник рангира антихриста Аура“, званични Јутјуб канал оца Мојсија Мекферсона, приступљено 3. новембра 2025, https://www.youtube.com/

Извор: https://www.orthodoxtraditionalist.com/