Ћутање Москве и осталих Помесних Цркава у вези са демонстративно екуменистичком специјалном операцијом Ватикана и Фанара изгледа као сагласност и саучесништво.

+ + +

Како год то звучало, галама око прославе 1700. годишњице Никејског сабора је више алармантна него охрабрујућа. Наша Црква је установила покретни празник Светих Отаца Првог Васељенског сабора, и овај дан је сасвим довољан.

Сву ту халабуку око ове значајне годишњице подижу Ватикан, Фанар и наши „успавани“ екуменисти.

 Наравно, има оних који искрено не разумеју уз чију мелодију играју, али ова подврста је прилично ретка.

Сама чињеница заједничке посете и службе у Никеји поглавара паписта и цариградског патријарха не би требало да изазове узбуну, већ протест.

Ћутање Москве и осталих Помесних Цркава у вези са демонстративно екуменистичком специјалном операцијом Ватикана и Фанара изгледа као сагласност и саучесништво.

Зашто стално трубити о традиционалним вредностима свету ако, у тренуцима опасности по епицентар тих вредности – чисту православну веру – они који би требало да чувају ову чистоту једноставно ћуте?

На крају крајева, „папа“ не крије своје намере: (https://www.vatican.va/content/leo-xiv/en/apost_letters/documents/20251123-in-unitate-fidei.html) Никејски сабор је данас релевантан због свог огромног екуменистичког значаја.

Да ли вам је неко рекао да је наша прослава годишњице Никејског сабора некако повезана са унијом са Римом, коју толико желе католици и ОВЦС?

 А католицима је без изузетка речено да су сви који славе они који просто не могу да спавају, толико ватрено желе уједињење (сједињење) православља и католицизма.

 У суштини, имамо посла са истом специјалном операцијом као и долазак католичке екуменистичке снаге у Москву под маском поклоњења моштима Светог Николе, који је организовао тадашњи шеф Одељења за спољне црквене везе, митрополит Иларион.

Православцима се прослава 1700. годишњице Никејског сабора представља као тријумф православне вере, а католицима као доказ њиховог јединства са православнима: (https://www.vatican.va/)

Дакле, уз велику годишњицу Првог никејског сабора, славимо и годишњицу прве екуменистичке енциклике [„Ut Unum Sint“ (25. мај 1995)].

Она се може сматрати манифестом који ажурира исте екуменистичке темеље које је поставио Никејски сабор. Па, ово је очигледан фалсификат у чисто језуитском стилу.

Док се ми радујемо тријумфу истине над аријанском јереси, паписти трубе целом свету да је ово манифестација нашег „јединства“ – сједињења:

Хвала Богу, екуменски покрет је много постигао у последњих шездесет година. Истинско, пуно видљиво јединство са Православном и Источним Православним Црквама, као и са црквеним заједницама рођеним из Реформације, још увек није постигнуто. Ипак, екуменистички дијалог, заснован на заједничком крштењу и Никејско-Цариградском Символу Вере, довео нас је до тога да препознамо чланове других Цркава и црквених заједница као нашу браћу и сестре у Исусу Христу и до поновног рођења јединствене, универзалне заједнице Христових ученика широм света. Штавише, као део целог овог псеудо-никејског покрета, „папа“ путује на заштитну празник Фанара да тамо служи са патријарсима Вартоломејем и Теодором.

А код нас је тишина... Као да овде нема ничег абнормалног. Све је као и обично — редослед ствари... Ова заглушујућа тишина из ОВЦС-а и Патријаршије говори много више о њиховим ставовима него хиљаде изјава о „традиционалним вредностима“.

Ако „папа“ слави годишњицу Првог васељенског сабора да би нагласио јединство паписта са православљем, онда би било боље да се ове године забране све прославе посвећене Никеји, како се жртвама јереси не би дао никакав разлог или нада да ће им на крају све бити у реду ако остану у оквиру папизма.

Оци Никејског сабора не би се увредили нама. Стајали би и радовали се пред Престолом Божјим и молили се за нас...

У том смислу, не чини се случајно да је само место Никејског сабора потопљено након земљотреса 740. године (https://religions.unian.net/).

Боље је да се сакрије под водом него да буде оскрнављено од стране екумениста...

Извор: "Политправ"