Неки медији су ових дана, са великим жалом, објавили вест да је отказан концерт Данице Црногорчевић који је требало да се одржи 7. децембра у Крагујевцу. Ово је одличан повод да посветимо пажњу једној теми коју већ дуго времена видимо као горућу.

НОВОТАРСТВО У ПОЈАЊУ

Елем, свима, који иоле прате црквена догађања, познато је да у СПЦ већ тридесет година делује новотарска пошаст, која попут губара, нагриза, изједа и сатире све предањско и светосавско.

Безмало, уништили су нам уставни поредак богослужења, канон фрескописа и иконостаса, фалсификовали Свето Писмо, Псалтир, Тропаре, Акатисте и многа молитвословља, али и нешто, чему нико, до сада, није посветио пажњу - појање.

ОСТРАШЋЕНИЦИ КАО РАЗОРИТЕЉИ ЦРКВЕНОГ ПОЈАЊА

Људи неправославног, хуманистичког, сентименталног и палог духа, острашћени, телесни, похлепни и морално деградирани, разорили су нам црквено појање.

Ако сте икад слушали службе које предводи Првослав Перић, чућете неартикулисане звуке, који уносе немир и душевно растројство... У питању је демоноподобно завијање, које они зову „византијско појање".

Но, овај пут се нећемо бавити тиме, већ ћемо посветити пажњу једном другом новотарском феномену, који тренутно оличава певачица Даница Црногорчевић.

ПЛАТОН О МУЗИЦИ

О моћи музике и њеном утицају на човека, његову душу и друштво говорио је још грчки филозоф Платон.

Платон је тврдио да је музика моћно оруђе за обликовање карактера и моралног ткива друштва. Веровао је да музичко васпитање, ако је правилно регулисано, има огроман утицај на душу појединца и да може подстицати врлине попут храбрости, дисциплине и умерености. 

Кључни аспекти Платоновог погледа на музику су:

Васпитна улога: Платон је музику ставио у сам врх образовања за класу чувара у својој идеалној држави, описаној у делу Држава (Република). Сматрао је да ритам и хармонија "проналазе свој пут до најскривенијих делова душе" и тамо се дубоко укорењују.

Морални закон: За Платона, музика је више од пуке забаве; она је "морални закон" који даје душу универзуму и крила уму.

Цензура и контрола: Због њеног моћног утицаја на емоције, Платон је заговарао строгу цензуру музике у држави. Био је опрезан у погледу одређених музичких модуса (врста мелодија и хармонија) који су, по његовом мишљењу, подстицали претеране страсти, мекоћу или емоционалну попустљивост, што је могло довести до моралног пропадања.

Укратко, Платон је видео музику као двосекли мач: са једне стране, неопходну за култивисање врлине и реда; са друге, потенцијално опасну силу која, ако се неконтролисано примењује, може да наруши друштвену и индивидуалну хармонију. 

НОВОТАРСКЕ "ДУХОВНЕ" ПЕСМЕ И МЕЛОДИЈЕ КАО ПОДСТИЦАЈ СТРАСТИ И  ГРЕХОВА

Платон је, дакле, посебно упозоравао на врсту мелодија и хармонија, јер се њима може манипулисати душом, распламсати у њој страсти и отупети јој неопходну бодрост, чиме се искључују моралне кочнице човека и изазива његово духовно пропадање.

Управо се са тиме суочавамо, већ дуже време, када су у питању и богомољачке и такозване духовне песме.

ЧИСТОТА УМА И СРЦА КАО УСЛОВ ЗА САДЕЈСТВО ДУХА СВЕТОГА

У Православној Цркви, химнографи, писци канона и уопште богослужбених текстова, били су подвижници, монаси који су, садејством Благодати Божије, најпре очистили своја срца од страсти и умове од житељских мисли и везаности за земљу и земаљско.

На пример Свети Јован Дамаскин (око 676–око 750. године) - Сматра се најистакнутијом личношћу у химнографији Цркве. Његови канони су темељ православних богослужења.

 Свети Роман Слаткопојац (крај 5. века – после 555. године) - Један од највећих и најранијих химнографа, познат по развоју жанра контака (опширне поетске беседе).

Свети Андреј Критски (око 660–740. године) - Заслужан за развој канона као химнографског жанра и аутор Великог канона покајања који се пева током Великог поста.

Свети Козма Мелод (око 675–око 750. године) - Савременик и пријатељ Светог Јована Дамаскина, такође значајан аутор канона.

Свети Јосиф Химнограф (око 816–око 886. године) - Компоновао је близу 1.000 химни и био истакнути борац против иконоборства. 

Укратко, каквим је духом песма писана, такав дух у слушаоцу производи.

БОГОМОЉАЧКЕ ПЕСМЕ

Богомољачке песме настале су у оквиру  Богомољачког покрета, масовног народног црквено-просветног покрета у Србији и другим српским крајевима током 20. века, са циљем да се побожност приближи обичном народу. 

Кључну улогу у развоју и ширењу богомољачких песама имао је Свети Владика Николај Велимировић, који је и сам био аутор великог броја химни и молитава сабраних у збирци "Духовна лира". Он је подстицао овај вид народне побожности и допринео да песме добију и писани облик кроз различите збирке и песмарице.

СРПСКИ ЈЕЗИК И ЛИТУРГИЈСКА „РЕФОРМА“

Седамдесетих и осамдесетих година 20. века, у Српској Цркви је покренута такозвана „литургијска реформа“. У том периоду дошло је до масовног преласка са црквенословенског на српски језик у богослужењу.

Покојни епископ Сава Шумадијски је 1986. године, пред екуменистичким фондом Pro Oriente у Бечу, говорио:

„Најважније је било сада омогућити народу да, слушајући Литургију на народном језику, активно учествује у њој, јер је она до сада била неприступачна ширим народним слојевима. Морамо признати да нисмо водили рачуна о томе шта ће рећи присталице неразумљивог језика (мисли на црквенословенски – прим. „Борба за веру“). Важније је било омогућити Божијем народу да учествује у животу Светих Тајни“.

КАКО СУ ЦРКВЕНИ РЕФОРМАТОРИ ЗЛОУПОТРЕБИЛИ БОГОМОЉЦЕ

Сава шумадијски, у већ цитираном реферату још каже:

„Увођење народног језика у богослужење помогло је и то, што је у Крагујевцу била централа Хришћанске народне заједнице (Богомољачког покрета – нап. „Борба за веру“) за читаву Српску православну цркву. Овај покрет, покрет масовног враћања Богу и Цркви настао је у Банату још за време Аустроугарске, а после Првог светског рата проширио се у скоро све епархије. Он је заталасао верски живот у целој Цркви, а нарочито у Србији... Оно што је за нас, овог пута најважније, то је учествовање у богослужбеном животу. Наиме, они су први осетили да је црквенословенски језик велика сметња за њихов духовни живот, за њихово узрастање у Христу. После Литургије, они се нису одмах разилазили својим кућама,  већ су се ту, у црквеним или школским просторијама, задржавали и задовољавали, због неразумљивог језика, своје верске потребе.

„После присуствовања Светој Литургији на рускословенском језику“, каже митрополит загребачки Дамаскин, „окупе се поред цркве и почну певати на српском језику духовне песме, осећајући потребу за тим, осећајући да их богослужење на рускословенском језику није потпуно духовно задовољило, те га они сами допуњују на овај начин“¹

ЦРКВЕНИ РЕФОРМАТОРИ УБАЦУЈУ БОГОМОЉАЧКЕ ПЕСМЕ У ЛИТУРГИЈУ ДА БИ ПОТИСЛИ ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК

У циљу преласка на српски језик у богослужењу (по угледу на римокатолике који су то почели да чине после Другог ватиканског концила 1963. године), црквени реформатори су искористили, као што видимо, богомољце и увели духовне песме (на српском језику) у Литургију.

И већ око 50 година те песме се певају на Светој Литургији, у време када треба да се пева причастен. Та новотарија постоји и код свих клирика који служе на црквенословенском.

ПАПИСТИЧКА ОПЕРАЦИЈА - БОГОМОЉАЧКЕ ПЕСМЕ СЕ САДА ЗАМЕЊУЈУ НОВОТАРСКИМ

У систематском кварењу црквеног појања и скрнављењу Свете Литургије сада се стигло дотле да се као наводне богомољачке или духовне песме певају новотарске измишљотине.

Духовну лиру Светог Владике Николаја, богомољци су, иначе, певали мелодијама којима их је научио сам духоносни Владика, или стари богомољци, људи који су живели подвигом и црквеним предањем. Сада се те исте песме певају новотарским, посветовњаченим мелодијама, у чијим измишљањима предњачи Даница Црногорчевић.

ДАНИЦА ЦРНОГОРЧЕВИЋ

Даница Црногорчевић и њен муж, поп, следбеници су и поклоници водећих србопаписта, разоритеља вере и поретка (а како би јој другачије била отворена сва врата црквених домова и сала за наступе?).

Њихови Инстаграм профили препуни су фотографија са папистима - Амфилохијем, Првославом Перићем, Јоаникијем, Фотијем, Јованом Ћулибрком, умањивачем броја јасеновачких Мученика, водећим издајником Косова и Метохије Теодосијем, Арсенијем Јовановићем, Рафаилом Бољевићем и још многим другим осведоченим непријатељима Српске Цркве.

У одсуству светосавског духа и предања, мотивисана искључиво зарадом и сопственом промоцијом, Даница Црногорчевић бескрупулозно квари мелодије богомољачких песама, које се, потом, преко друштвених мрежа и њених обожаваоца увлаче у цркве и разарају и оно мало истинске побожности што је остало.

 (замислите да се "Марш на Дрину" пева, на пример, мелодијом "Свилен конац"?! То се исто дешава кад се промени мелодија духовне песме - уместо да слушаоца узводи ка Богу, она га погружава у страсти и низводи ка ђаволу)

Пре ње то је чинила Дивна Љубојевић, а на све се надовезују интелектуални и духовни пигмејац Фотије, који је умислио да је песник, затим Драгана Д. Мирковић и Маја Кадијевић, ауторке песме „Деца неба“, итд...

МОДЕРНИЗАМ "ПРАВОВЕРНИХ"

После шесдесетак година литургијског реформаторства, дошло се дотле да се и у црквама и манастирима који, тобож, држе предање, има итекако модернизма.

На пример, певају се новотарске „духовне“ песме, лира Светог Владике Николаја се пева по сладострасним мелодијама Данице Црногорчевић и других сличних, „диригенткиње“ се млате насред цркве за време Свете Литургије, тамо где и анђели Божији стоје са страхом и трепетом, певају „хорови“ одраслих па чак деце (чега није било у историји Цркве!), као да је у питању дечје забавиште, а не место свето, свира хармоника, па и читави оркестри о црквеним славама, а они који све то благосиљају  верују да „Богу службу чине“.

НЕКА БИ ИХ ГОСПОД ЗАУСТАВИО!

Без Промисла Господњег ништа се не бива. Тако треба посматрати и отказивање концерата Данице Црногорчевић, без обзира шта је непосредни повод. 

Зато се молимо Господу, да неиспитљивим путевима и начинима Својим заустави најезду свих духовних штеточина које разарају  светосавље, међу које спада и Даница Црногорчевић.

___________

¹Митрополит Д. Грданички, „О употреби српског језика у нашем богослужењу“, Гласник СПЦ, 1963, 7, стр. 259-264.