Хозроје, краљ персијски, није поред себе имао ни једног саветника који би му отворено рекао истину. Желећи да има некога који би му отворено и слободно говорио, био је одушевљен кад је чуо за неког старца Елаима, који је писао књиге и у њима приказивао голу истину.  Он одмах пошље по Елаима и позове још девет својих највернијих слугу и рекне им:

„Одговорите ми отворено шта мислите о мојој слави? Ономе који ми каже истину обећавам прстен са дијамантима“.

После овх речи он им покаже 10 прстена украшених дијамантима.

 Девет његових слугу, један за другим, дизали су га у небеса, као највећег владара и хероја историје.

Свакоме од њих краљ је дао по један прстен.

Само је стари Елаим ћутао.

Кад га је краљ запитао зашто ћути, зар не жели да добије прстен, старац је одговорио:

„Може се купити ласкање, али не истина. Истина се не продаје“.

 — „То ти је добро, али реци ми отворено шта ти мислиш о мени?“ запитао је краљ.

— Ево шта мислим. Ти си мој господар и мој краљ, али при свем том смртан човек, кога је Бог створио да усрећи своје поданике.

Ове речи испуниле су краља радошћу.

Он старцу није дао прстен, али га је замолио за његово пријатељство.

Сутрадан он је запитао своје службенике како им се допадају прстени.

— Прстени су нам дражи од живота, али морамо рећи Твоме Величанству да вам је трговац подвалио.

— Како то? запита краљ.

— Дијаманти су лажни, одговоре они.

— Мислите ли ви да ја то нисам знао? запита их краљ смешећи се. Ви сте ме обасули лажним хвалама, а ја сам вам платио лажним камењем. Вратио вам само истом мером.

— Од тога дана престало је ласкање на двору Хозројевом

(Спираго, 739, стр. 334-335).

Добро и зло од језика. Језик је мали уд, а много чини. Гле, мала ватра, а колике велике шуме сажеже. И језик је ватра... Живи међу нашим удима, поганећи све тело, и палећи путеве нашег живота, запаљујући се од пакла.

Све врсте четвороножних животиња, птица, гмизаваца и морских животиња могу се укротити, и укроћене су од човека.

Али језик нико од људи не може да укроти: то је напаст која се не може зауставити, пун једа смртоноснога.

Њим благосиљамо Бога и Оца нашега, и њим проклињемо људе који су створени по лику Божјем.

Из истих уста излази благослов и проклетство!

Не ваља, браћо моја, да овако бива.

Еда ли може извор из једне главе точити слатко и горко?

 Може ли, браћо моја, смоква маслине рађати, или винова лоза смокве?

Тако ни један слан извор не може дати слатку воду ...

Сви ми грешимо много пута. Али ко у речи не греши, то је савршен човек, способан да на узди држи све тело.

Јер гле, и коњима мећемо жвале у уста да нам се покоравају и свим телом њиховим управљамо.

 Погледајте још и лађе: ако су и велике и ма их силни ветрови гонили, окрећу се малом крмом по вољи крманоша који њима управља (Јаков гл. 3).

Буди брз да чујеш, а спор да одговориш.

Ако имаш разума (памети), одговори ближњему; у противном, стави шаку на уста.

Слава и срам су у речи, и језик човеков проузрокује губитак човека.

Боље је пасти на земљу него пасти језиком.

Многи су погинули од оштрице мача, али више су погинули од језика

(Премудрости Исуса, сина Сирахова 5, 11-13; 20, 17; 28, 18).