Дакле, десило се. Помози Боже да веру сачувамо и утврдимо, помози немоћи нашој.

Код нас у Сокобањи речено је пре три-четири године, после литургије:

"Причешћујте се на свакој литургији, сада је пост (био Божићни тада), немојте чекати да се исповедате; ми свештеници смо сада заузети и немамо времена да  вас исповедамо, ви се само причешћујте а ми ћемо вас исповедити када будемо имали времена". 

Ми смо се последњи пут исповедили у манастиру Светога Романа у Ђунису 31. децембра 2022. године и тада смо се и последњи пут причестили. Игуман Јоцић је новотар, нисмо више ишли тамо, нисмо нигде више ишли...

Сваки пост држимо цео, молитвено правило, немамо телевизор па не загађујемо душе, стражимо и бдимо колико можемо. А код кога да се исповедимо? Где је духовник добар, правичан и строг, да нас одржи на уском путу?

Архимандрит Данило из манастира Дубрава, архимандрит Дамаскин из манастира Наупаре - да ли су још у овоме животу?

На манастирске телефоне се нико не јавља, ми смо у годинама, са нешто новца и са хроничним болесником како се упутити у манастир, како ће нас и ко тамо примити?  

Још у време корона лудила један јетки женски глас рекао је (из Покровског манастира у Ђунису): Нема наш духовник времена да вас исповеда, идите код свештеника па се тамо исповедајте.

Постимо, молимо се, трудимо се и бдимо. Може ли из цркве у којој се помиње митрополит тимочки, који помиње карловачког који помиње истамбулског, може ли свештеник из такве цркве да се позове у кућу да свети водицу, може ли се узети нафора у таквој цркви, а како се тамо мешају честице то Бог сам зна.

То се ни на литургију више не може ићи, а може ли бар на акатист или јутрење или вечерње, када се не помињу ови одступници?

Или нам остаје кућни свети угао, кандило и молитва у клети срца нашег?