Сада многи Телеграм канали разматрају тему   љубљења папе Лава са патријарсима Вартоломејем и Теодором током Литургије (то је управо место „јединомислијем исповјеми“ и „Христос по среди нас“).

Неки тврде да је папа тако исповедао православну веру и никејско-цариградски Символ вере без Филиокве (даље у Литургији, Символ вере је читан на грчком, користећи православну верзију).

Други тврде да је све то лаж и да би папа, ако је одлучио да се уједини са православљем, требало да сазове највише колегијално тело Ватикана и одрекне се јереси Филиокве.

Хајде да објаснимо.

Католички теолози су још у средњем веку свели неслагања у Символу вере на чисто језичко питање: оригинал наспрам превода. Проблем лежи у разлици у значењу између термина ἐκπορεύω и procedo. Према овој теорији, сваки превод је тумачење. Грчки термин у суштини значи радњу („исходи“), док латински термин значи процес („проћи кроз“ — од „procedo“ долази добро познати термин „процедура“).

Нико не спори, кажу католички теолози, да Свети Дух првобитно (радња) исходи од Оца, али нам је дат (процес) од/кроз Сина.

 Другим речима, наводно имамо проблем са недоследном терминологијом у различитим језицима.

Католички теолози се овога хватају да некако оправдају своје уметање у Символ вере.

Међутим, проблем није настао због тумачења, већ управо зато што су се усудили да уметну Филиокве у текст Символа вере који је одобрио Други васељенски сабор.

Све док се ово у суштини полемичко уметање користило у говору на Западу (а то је било много пре његовог званичног усвајања), нису се јављали проблеми.

Штавише, уметање Филиоквеа је, заправо, био плод борбе Рима против новог аријанизма међу Францима. На тај начин, Оци хришћанског Запада покушали су да докажу божанство Сина. Неспретно, мора се рећи, али како су могли...

Шта све ово данас значи? Прво, католици су неискрени. На пример, у црквенословенском, а потом и у руском и украјинском, термин који се користи значи радњу, а не процес („исходящаго“, „исходит“, „походящаго“).

Па ипак, и руски и украјински католици читају Символ вере на својим матерњим језицима са уметањем.

Овде католици заузимају чисто језуитски приступ – да ли је забрањено уметати било шта у грчки текст Символа вере? Па, ми га не убацујемо у грчки...

Што се тиче покајања и догматског зближавања које од РКЦ очекују неки „ревнитељи“, морамо јасно разумети суштину католика под било којим папом, за које „није могућ корак назад“.

Могу да причају колико год желе о јединству у различитости, да прихвате у евхаристијску заједницу чак и отворено изражене монофизите или несторијанце (све док се признаје папски примат), али никада неће признати да су њихове папе и „сабори“ могли да направе грешке.

Штавише, ниједан папа, ма колико традиционалистички био, неће преиспитати католичко наслеђе и одлуке свих 21 васељенских сабора.

Све остало су дим и огледала, играње на сујету једног остарелог грчког деде из Гокчеаде, Турска.

Као постскриптум:

Ако ме сећање добро служи, историјски гледано, Папа никада није био ословљен са „најблаженији“.

Садашњи фанариоти су то први учинили, а то је нешто ново...