ПАПА И АТИНАГОРА СУ СЕ ДОГОВОРИЛИ ОКО ЈЕДИНСТВА 1965.

1) Јединство «Цркава» су зацртали паписти и папофили. Решено је то тајно и затворено већ 1965. од стране папе Павла VI и патријарха Атинагоре! И открива се данас мало, по мало!

Православни су преварени методом која се тада применила тако да нису разумели да се јединство већ догодило. Латинима из Ватикана и латинофилима са Фанара је преостало само да смире ситуацију и да спрече евентуалне немире од оних верника који су желели остати одани Православљу!

Православни су преварени методом која се тада применила тако да нису разумели да се јединство већ догодило. Латинима из Ватикана и латинофилима са Фанара је преостало само да смире ситуацију и да спрече евентуалне немире од оних верника који су желели остати одани Православљу!

а) 1965. папа Павле VI и патријарх Атинагора су се сагласили око јединства «Цркава». То усаглашавање је објављено као «Заједничка изјава» папе и патријарха 7.12.1965., уочи завршетка рада II Ватиканског сабора паписта, како у Ватикану тако и на Фанару. Заиста, уз «скидање анатема.»

Оригинални текст «Заједничке изјаве» писан је на француском језику. Објављен је и службени превод на грчки.

Објава скидања анатема истог дана употребила се као бацање прашине у очи да не би православни прихватили да је дошло до јединства. Верници Латина, види се, више су прихватили да се догодило јединство. То је био разлог да су многи похрлили у православне храмове да се причесте пречистим тајнама.

б) Оригинални француски текст сагласности из 1965. доносе папа Павле VI и патријарх Атинагора укидајући прекид општења (екскомуникације = одлучења) међу двема «Црквама».

Параграф 4.

б) према верном преводу јасно каже следеће:

„Такође да жале због одлука о екскомуникацији које су тада изречене и да из црквеног памћења уклањају сећање на те догађаје који све до данас делује као препрека зближавања у љубави, и да желе да их предају забораву.“

Ово значи да је укинут «прекид општења» између две «Цркве». Значи да је раскол престао постојати!

в) Претходно смо нагласили да је горњи превод «веран» и тачан у односу на исечак француског оригинала «Заједничке изјаве» из 1965. «Службени грчки превод» који је био дат у јавности намерно је измењен. Латини и латинофили у француском и грчком тексту се играју речима којима самовољно придају њихов смисао.

Сасвим јасно, у француском оригиналу налази се реч excommunication. Ова реч недвосмислено значи грчки не општење, изопштење. «Службени грчки превод» ту реч преводи речју анатема - проклетство. То је намерна грешка. Французи грчку реч анатема преводе речју «anathemea». Да је дакле, француски оригинал желео рећи да се повлаче анатеме, употребио би француску реч «anatheme» а не реч «excommunication»!

Дефиниција «анатема» - значи одлучење од Христа, предавање сатани и губљење спасења. Следи да дефиниције «не општење» (изопштење) и «анатема» (проклетство) нису идентичне. Кад је дакле у 4. параграфу «Заједничке изјаве» употребљена реч excommunicatin, то значи да је том сагласношћу укинут «прекид општења» - «раскол» међу двема «Црквама»!

2) Али требамо у наставку видети и одређене параметре овог укидања изопштења између две «Цркве».

У тексту ове «Заједничке изјаве» објашњава се да и након уклањања изопштења (excommunication) остају разлике у двема «Црквама». Наравно, може неки верник питати како је могуће да се укине «не општење» тј. раскол, а да разлике наставе постојати? О изопштењу и анатеми ћемо говорити касније.

а) Према православној традицији да би постојало јединство треба обавезно постојати апсолутно јединство између Православне Цркве и Латина по питањима вере.

Насупрот томе сусрећемо различите папске саборе који су се лажно сложили с православнима као Латерански (1215)(33), у Лиону (1274)(34), у Ферари – Фиренци (1439) (35) итд.

Такво усмерење усвојио је и II ватикански Сабор (1962-65) који је решио да се православни приме у папизам уз обично исповедање вере, да прихватају првенство папе, без излагања осталих догматских разлика! Јасно је речено:

«Од одвојених Источних који под утицајем Духа Светога прилазе јединству Католичке Цркве нека се не тражи ништа више од обичног исповедања католичке вере кроз признавање папе као пастира целе Цркве с највишом светском влашћу.

За папу Јована Павла II види се да разлике између две «Цркве» представљају «потешкоће» које спречавају заједничко слављење Божанске Евхаристије, а то су неспоразуми и несклад који још постоје (између две «Цркве»), ако не на пољу вере, а оно бар на пољу теолошког изражавања.

б) По папофилима са Фанара:

* Атинагора је сматрао догматске «разлике» међу двема Црквама у које укључују и Филиокве, првенство (примат) и непогрешивост папе, једноставно као обичаје.

По Атинагори ти га обичаји, тј. Филиокве, првенство и непогрешивост, не одељују од папе. Због тога је 1964. изјавио италијанској новинској агенцији: «Ништа нас не одваја од Католичке Цркве».

Због тога он 1965. не види никакву препреку за припремљено од њега и папе уједињење које су исте године и прогласили:

«Ми не видимо никакву саблазан на путу јединства Римске Цркве са Црквама Истока... Не видимо саблазан из једноставног разлога што такве саблазни нема.» «Никаква препрека јединству не постоји», каже. Због тога држи «папину страну у свим његовим изјавама и деловањима».

Једном другом приликом додаје:

«И од 1054. смо имали многе разлике. И у овоме и у другоме. Филикове је додато у «Символ Вере» у 6. веку. И то смо примили и толике друге разлике.

Али волели смо се. А када се људи воле, разлике не постоје. Али 1054. кад смо се престали волети, дошле су на видело све разлике. Волели смо се и имали исту Свету Тајну. Исто крштење, исте тајне и посебно исту свету Чашу.

Сада када смо се опет вратили у 1054. зашто да се не вратимо на свету Чашу?»

• Патријарх Димитрије утврђује тешкоће за пуно јединство са Римом и то више као «историјско и психолошко наслеђе прошлости.»

Он каже:

«Две Цркве су почеле чистити тешко историјско и психолошко наслеђе прошлости које је водило у дубоку подељеност, непријатељство и недостатак поверења»!!!

• Професор Ст. Пападопулос, који је имао учешћа у многим разговорима «Теолошког дијалога» са папистима, пише о «Заједничким текстовима» које су саставили Латини и латинофили , да се у њима нигде не може наћи да две Цркве имају догматске разлике. «Римокатолици сваки пут упорно одбијају да напишу тако нешто а православни то комотно прихватају... У садашњем дијалогу желе приказати да вековна размимоилажења међу Црквама нису последица догматских разлика него психолошких, политичких те разлика разних теолошких школа!»

в) Очигледно је дакле, да кад Латини и Латинофили са Фанара у тексту «Заједничке изјаве» о јединству Цркава из 1965. пишу о њиховим «разликама», схватају их као «обичаје», «неспоразуме», «несугласице» и остале њихове... «митове»!

Затим, иако текст «Заједничке изјаве» спомиње постојање «разлика», према главним делатницима јединства, то не спречава остварено укидање изопштења!

3) Ова сагласност из 1965. између папе Павла VI и патријарха Атинагора представља једну правну супротност. И по сваку цену жели ту остварену сагласност о јединству Цркава одржати скривену али је ипак открива на овакав неспретан начин, као што смо то видели.

4) Како објаснити све ово?

Заиста, за одржање тајновитости, разлог је јасан. Желели су предухитрити евентуалне реакције несагласних, док не отупе њихова чула за верске осећаје, и престану се занимати за питања Православља.

Тешкоћа постоји у оправдавању директног откривања да су папа и патријарх објавили «уклањање изопштења», тј. јединство «Цркава»!

Постоје само два објашњења која може дати један православац:

Или је у тренутку кад су папа Павле VI и патријарх Атинагора «закључили» сагласност о јединству Цркава, требало да о томе постоји писани текст , да се не би у будућности оспоравала та сагласност ни од којег њиховог наследника или од неког од њих двојице ако би мењао мишљење.

Или су два главна делатника ове сагласности хтели уградити своја имена у тај догађај да би заслужили аплауз мрачних кругова или њихових следбеника следећих генерација, по узору на паполатинофила Висариона!

Наравно, ниједан православац с нормалном и мирном савешћу никада не би хтео спојити своје име с том срамном сагласношћу! Међутим, за Атинагорину личност ништа није чудно ако имамо у виду све што је о њему написао тадашњи атински архиепископ Хризостом II који је истакао:

«Атинагора I ништа не заслужује, ни у шта не верује, само за себе ради, тежи да му се име као у хероја и после смрти слави, иако је уништио Цркву»!

Треба одговорити на једно питање које би се могло изродити у неком вернику:

Везују ли лична гледишта и дела једног патријарха или архиепископа Православну Цркву?

Да ли се догодило јединство «Цркава» само зато што патријарси у службама помињу папу или зато што се Атинагора сагласио са јединством?

Већ смо раније говорили о тој теми. Гледишта која има сваки православац па и патријарх, ако се изражавају јавно, морају се испитати јесу ли и колико сагласна са вером преданом од Пророка, Апостола и Светих Отаца. Ако су различита од ње, тај човек који их је изразио није православац, није члан Цркве. Са таквим човеком, па макар он био и патријарх или архиепископ или други клирик, православни су обавезни да прекину црквено – молитвено «општење». Зашто се дакле, неко ко с њим општи, с њим и саображава?

Један православац је обавезан не само да не општи (заједничари) с јеретичким клирицима, него и да осуди његове заблуде и јереси, да се не сматра да је својим ћутањем сагласан с њима. Цицерион је рекао да се истина издаје и ћутањем. Због тога, Јосиф Вриеније каже:
«Свако ко може рећи истину а не каже је, бива оптужен од Бога. На тај начин је у опасности вера која је основа целе Православне Цркве. Јер ако прећути истину, то је исто што и негација вере. Међутим ако је каже, онда је то искрена исповест.»

Очигледно је дакле, да ако један патријарх као Атинагора прихвати уједињење Цркава, само та чињеница може се пренети на све чланове Цркве због њиховог јединства с њим, и може се сматрати да је за све вернике дошло до јединства!

То је разлог да су Свети Оци посебно строги по питању «општења» верника с јеретичким епископом. Напоменућемо нешто мало од њихових ставова:

• Свети Марко Евгеник каже:

«Латиноверујући заједно са Латинима су оптужени и сматрају се прекршитељима вере.»

Такође овај свети каже:

«Сви без изузетка учитељи Цркве, сва Божанска Писма, подстичу нас да бежимо од кривоверних и да немамо општење с њима.»

И додаје излажући свој став о латиномислећем патријарху Митрофану:

«Нити желим нити прихватам јединство с њим, нити са онима који су са њим, и ништа више... као што је он и они са њим показао уједињење с латинским догмама.. Јер сам тачно уверен да што се више удаљавам од њега и оних са њим, то се више приближавам Богу и свима вернима и Светим Оцима. И управо одвојивши се од њега, сједињујем се са истином и са светоотачком теологијом Цркве.»

• Свети Максим Исповедник пише:

«Бог изабире и води апостоле, пророке и учитеље према савршенству светости, а ђаво лажне апостоле, лажне пророке и лажне учитеље, и одводи их од благочешћа да би ратовали против, како старог тако и новог (јеванђелског) закона. Лажне апостоле, лажне пророке и лажне учитеље сматрам за јеретике јер су њихове речи и мисли искривљене. Као што онога који прима истините апостоле, пророке и учитеље, Бог прима, тако и онога који прима лажне апостоле, лажне пророке и лажне учитеље, ђаво прима.»

• Атанасије Велики устаје против јеретика који мисле да настављају пребивати као чланови Цркве:

«Како то да могу бити у Саборној Цркви они који су одбацили апостолску веру и постали изумитељи зла, и који су речи Божијих Писама оставили, и примили име по Арију и обиљу његове «мудрости»?

• Свети Герман Нови, патријарх константинопољски писао је у својој посланици Кипранима 1229. када су Франци загосподарили њиховим острвом и протерали православне клирике:

«Заповедам свима на Кипру лаицима који су истинита деца Саборне Цркве (тј. Православне) да одмах и најбрже побегну од свештеника који су потпали под латинску подређеност, и да не иду у њихове цркве, и никакве благослове из њихових руку не примају. Јер боље је да се у вашим кућама молите Богу сами него да се окупљате у црквама латиномислећих, и да тако заједно с њима одете у пакао.»

• Генадије Схоларис, ученик и наследник Св. Марка Евгеника у борби против «уједињења» и први константинопољски патријарх после пада (под Турке), пише:

«Припазите да ли су ваши епископи православни и да не уче догме против православне вере. Да не саслужују са јеретицима или расколницима. У вези са осталим питањима, ако су учинили нешто у незнању, може им се опростити. Ако су учинили иако су знали, сами ће положити рачун Богу.»

• На крају, 7. Васељенски сабор је решио:

«Онима који са знањем молитвено опште са новотарима, анатема!»

5) Шта је грчка реч не општење (изопштење), а шта је анатема (проклетство)? Какво значење има ако у тексту «Заједничке изјаве» стоји реч «изопштење» а какво реч «анатема»?

а) Грчки – не општење - не заједничарење или изопштење је одсуство и прекид молитвеног општења између верника и неверника. Између православних и злославних – као што су латинопаписти.

Како Свети Оци тако и свети канони Цркве изричито забрањују једном православном да има духовно «јединство» (општење) с било којим јеретиком или с оним особама које «заједничаре» с јеретицима. Јеретик са којим се забрањује општење једном православном, може бити чак и његов епископ, архиепископ, патријарх или неки други клирик.

Када кажемо: не треба један православац да има «духовно јединство» с једним јеретиком епископом, подразумевамо да не може долазити ради молитве у цркве де служи тај епископ или други клирици који у службама помињу име тог епископа јеретика. Не може, другим речима, један верник примати тајне јеретичких клирика. Када, дакле, канон и Свети Оци позивају на «не општење», тиме се подразумева да су један или више верника или клирика обавезни да духовно не опште са јеретичким епископом, јер ће се иначе идентификовати с њим.

Али и цела Црква још више има исту обавезу. Ниједна помесна Црква не може имати «општење» с јеретичким особама као са епископима чак и онда ако они сачињавају неку помесну Цркву, тј. једну патријаршију. Таква патријаршија била је од 1009. г. Патријаршија Старог Рима, када је окупирана од Франачких јеретика и када су друге патријаршије прекинуле «општење» с њом.

«Прекид општења» је, наиме, наредила Црква, да би заштитила своје верне и православне чланове као и саму себе од јереси. Канони и Свети Оци заповедају обавезно устајање православних али и целокупне Православне Цркве против јеретика, пре свега против јеретичких епископа. Због тога «прекид општења» значи «раскол», који настаје на овакав начин између православних и јеретика

То значи и искључивање, одсецање, одељивање јеретика од Цркве.

б) Друго је пак грчка реч – анатема – «проклетство». Анатеми се предају непријатељи Цркве уопште као што су различити јеретици и кривоверна учења. Јеретици су престали бити живи чланови Цркве. Верници који престају бити живи чланови Цркве, опасни су за остале њене чланове. Дешава се исто што се дешава са трулом јабуком која се налази у корпи заједно са здравим јабукама, које у једном тренутку почињу и саме трулити. То је разлог због којег канони и Свети Оци «проклињу» - предају анатеми дотичне особе. Анатемишући, Црква одсеца ове особе од свог тела и предаје их сатани. Ово изгледа строга мера, али је нужна како за анатемисаног, који се још може ослободити свог проклетства и обратити се, тако и за верне који не могу више имати никакву заједницу са њим. Према томе, ниједан верник се не може изговорити да није прекинуо општење с таквима јер није сазнао да су те анатемисане особе јеретици и непријатељи Цркве.

Анатема се дакле баца на отпале чланове Цркве, као што су јеретици и остали непријатељи Цркве.

То је основна разлика између «не општења» (изопштења) и «анатема»

в) Ову разлику боље ћемо разумети ако имамо у виду историјски пут «не заједничарења» и «анатемисања» у животу Цркве, и то посебно што се тиче веза између Ромеја (православних) и Франака (јеретика). Због тога ћемо врло кратко рећи нешто на ту тему.

Када су у 8. веку Ромеји били обавештени да су Франци прихватили кривоверни додатак «Филиокве», прекинули су општење с њима. И заиста, када су 808. г. у Јерусалиму неки франачки монаси - ходочасници изрекли «Символ Вере» са додатком «Филиокве» у храму где су учествовали на служби, православни монаси (Ромеји) су их избацили из цркве. Фотије Велики је 867. године осудио јеретички додатак «Филиокве», а 8. Васељенски сабор 879. г је осудио Франке као јеретике. Ово показује како већ од 767. није постојало «општење» између православних и Франака.

Франци су 1009. успели поставити на трон папе Старог Рима франкофилског папу Сергија IV који је одобравао Филиокве. Остали патријарси Истока сматрали су га јеретиком. Одбили су да с њим као таквим имају «општење». То је «не заједничарење» тј. «раскол»! Од тада је то «не заједничарење» - «раскол» између православних и Латина филиоквиста било на снази до 1965 г. и никада није било уклоњено.!

г) 1054. Латини су анатемисали православне из смешних и лажних разлога. У писму анатематизма званог «Либело», написали су између осталог да су Ромеји симонисти, дозвољавају други брак њиховим клирицима, да су избацили «Филикове» из Никејског Символа Вере (!), да пуштају браду и косу, да сматрају ваљанима само своје тајне, да не примају у општење клирике Латине итд.!

То што треба овде посебно запазити је да Латини у њиховом анатематизму препознају да православни (Ромеји) и пре 1054. г. (тј. од 1009.г) нису имали општење са њима!

д) 7. децембра 1965. папа Павле VI и Атинагора поништили су узајамне анатеме. Нећемо овде дотицати ту тему, да ли је и колико без сагласности осталих Патријаршија и помесних Цркава, Атинагора канонски имао право да то проведе у дело.

Овде нас занима шта се 1965. десило са «изопштењем» тј. са расколом.

Оригинал «Заједничке изјаве», која је писана на француском језику, изричито каже да се «уклања не општење», тј. раскол! Грчки текст превода, међутим, ништа не каже о «не општењу». Реч «excommunication» француског оригинала, латинофили са Фанара побринули су се да преведу неисправном речју – анатема.

Тако су православни Грчке до данас остали под утиском да су 1965. укинуте само анатеме, а латинофили објављују како смо се уклањањем поново вратили у период пре 1054. г. Али какав је био тај период?

Одговор даје баш тај исти текст «анатематизам» из 1054. Износи да су Латини анатемисали православне јер су ови сматрали ваљаним само своје свете Тајне и јер их (Латине) нису примали у «општење». Дакле, сами Латини исповедају да је са стране православних постојало «не општење». Постојао је раскол!

Искрени су били Франци 1054. г. када су исповедили да је и пре 1054. постојало «не општење».

6) Све у свему требамо истражити последице које се тичу Православне Цркве пошто оригинални француски текст наводи да су 1965. папа и патријарх уклонили не само анатеме него и «не општење», док «службени» грчки превод аутентичне сагласности каже да су уклонили само анатеме.

Латини верују да је 1054. анатема донела «не општење» две Цркве када сматрају да реч «не општење» и «анатема» теолошки имају исто значење. Језички наравно то није доследно, јер једно значи у француском језику реч «excommunication» а друго грчка реч «анатема», као што смо видели. Осим тога, нико није дужан истраживати шта имају на уму Латини о томе када су они прекинули «општење» с Православном Црквом када су их заиста, како ћемо видети у наставку, православни Ромеји већ у три претходна века сматрали «изопштенима»!

7) Када «Заједничка изјава» из 1965. каже да се «уклања изопштење», то значи да се укинуо раскол.

 а) Да је дошло до јединства «Цркава», прихватају неправославни теолози као Немац Куперс, професор на Старокатоличкој школи Бонског унивезиртета који је на конференцији на универзитету у Солуну 1971. између осталог истакао:

 «Данас је могуће сматрати стварним јединство Источног и Западног – Католичког и Православног хришћанства без обзира на увек присутни скептицизам.»

б) За намеру преваре православних од патријаршијских латинофила карактеристично је такође сведочење митрополита Елефтеропоља Амвросија који уз остале елементе (доказе) има у виду своју посланицу патријарху Димитрију (на коју није никада добио одговор), а у којој је писао:

 «7.12.1965. уклоњене анатеме од стране васељенског патријарха Константинопоља и уклањање изопштења од стране Рима проузроковали су конфузију.. Оно што такође захтева посебну пажњу је разлика израза у два текста у вези са уклањањем анатема. Тако латински текст говори о «уклањању изопштења» а грчки текст о «уклањању анатема» Ова разлика је изазвала невероватну збрку и наставља да и даље ствара велику штету.