Текст који следи је одговор брата под надимком Истинотражитељ брату Павлу, , који је правдао истинитост и православност једне црквене заједнице некварењем Богојављенске водице. Управо због побијања неисправног става да је некварање Богојављенске водице знак православности, преносимо овај текст из 2015. године, иако су неке друге ставове у тексту догађаји прегазили, посебно Турска унија.

+ + +

„За брата Павла:

Добро је постављено питање - где постоји благодат и како се испољава? Сви тврде да поседују благодат и чврсто су у то убеђени, али нико не објашњава - шта је ОСНОВНИ предуслов постојања благодати у једној заједници.

Нико озбиљан, макар и просечно упознат са основама Православне вере, неће узети као темељ и оправдање истинитости Православља, кварење или некварење Богојављенске водице. Није, ваљда, само то „доказ“ истинитости и исправности наше Свете вере. Ако нам је само то остало ради оправдања пред неправославнима, онда смо заиста јадни и бедни. Па зар нашу веру нису устројили Свети и Богоносни оци неким другим мерилима, неким другим средствима.

Темељ наше Свете вере пре свега чине свештени канони, свештени догмати и свештена правила; то је чврсти фундамент који су Свети оци вековима уобличавали, да би нама, предали као готов „продукт“ и оставили нам у аманет - да чувамо, и да ништа нити одузимамо нити додајемо. Само ОНАЈ (ОНА ЗАЈЕДНИЦА), који је то у потпуности сачувао (и чува) тај је -ПРАВОСЛАВАН!

Дакле, није православан онај који тврди да му се водица не квари, него је ПРАВОСЛАВАН онај који се СТРИКТНО придржава свих оних правила која поменусмо, а која чине ТЕМЕЉ Православља.

Свети Дух, као носилац ИСТИНЕ И ИЗВОР благодати је Онај који освештава Свете тајне. Када се врши освештавање воде, оно се обавља путем КРСТА који се урања у воду и која се њиме осењује. Као што знамо из вечерње Молитве часном Крсту, у којој се између осталог каже:

“Који прогониш ђаволе СИЛОМ распетог на теби Господа нашег Исуса Христа“, очигледно је да освештавање воде не врши достојни или недостојни свештеник, него то чини СИЛА која је садржана у ЧАСНОМ КРСТУ.

Може да се постави сасвим оправдано питање - а зашто се не освећује водица код католика, кад и они исто тако освећивање воде врше путем крста - одговор би могао да буде, отприлике овакав.

Мада користе крст, он нема ту силу код њих, јер су католици већ готово читавих хиљаду година у страшним јересима свих врста и којих ни не мисле да се одрекну (непокајани упорни хиљадугодишњи јеретици), тако да ни крст у њиховим рукама нема потребну силу нити моћ, обзиром да је у самом темељу њиховог вероисповедања хула на Духа Светога.

Одговор на оно друго питање, које је за нас интересантније, питање о некварењу Свете водице у СПЦ, би могао отприлике да гласи овако

- Господ БОГ због верног стада (народа) који је још увек у убеђењу и уверењу да је заједница у којој се налази - потпуно и чисто православна, и који је још увек убеђен да њени представници нису потпуно одступили од православља, СНИСХОДИ и ЧЕКА.

Екуменизам је, ипак релативно, нова јерес, у поређењу са јересима у којој се налази католичка организација, тако да још има места и, вероватно времена за већину СПЦ верника да сагледају стање и пут којим их воде њени представници, па да се освесте и препознају да је јерес увелико ушла и да је нико више ни не скрива.

Што се тиче свештеника који врше Свете тајне, ситуација је слична: они наступају у ИМЕ ПРАВОСЛАВЉА и сматрају да њихова лична вера чини пресудну улогу у освештавању водице и др. Светих тајни.

Господ, снисходи, чека, чека…

Вероватно, ни благодат на западу код католика, није одмах аутоматски престала 1054 г. тј.оне године када се читав западни свет определио за јерес. Као што неко рече - вероватно молитве Светог Саве и осталих наших Светитеља још увек не дозвољаваљу да се Светосавље потпуно угаси код Срба.

За све нас који смо забринути, како за своје лично спасење и наших најближих, али и за спасење читавог нашег светосавског народа, поставља се ОСНОВНО И СУДБОНОСНО питање:

“Ко је данас чувар Православља и Светосавља? Да ли они који парадно и службено помињу Светог Саву или они који се чврсто држе оног што је Свети учио, саветовао, опомињао, па чак некад и анатемисао? Да ли су верни следбеници Светог, они који су заборавили оно шта је Свети рекао везано за јеретике католике на Сабору у Жичи и када је изрекао страшне анатеме на све оне који имају БИЛО КАКАВ однос са јеретицима католицима, а камоли молитве и саслуживања са њима - као што је то случај у задњих двадесетак година.

Тешко и немогуће је побројати сва ова нарушавања аманета који нам је Св. Сава оставио за ВЕЧНО.

Сви они, који ово не виде, или се праве да не виде, као и сви они пастири који упорно ућуткују савест својих парохијана, говорећи како још није време, није ситуација и сл. - имаће велику одговорност пред Св. Савом.

Свети их сигурно неће оправдати чињеницом да су некварење Свете водице сматрали као доказ “истинитости“ Православља, и да је то оправдање и апологија њихове вере.

А сви они који се буду и даље тешили некварењем Свете воде као ЈЕДИНИМ и необоривим аргументом за истинитост своје вере, нека прочитају шта чини ТЕМЕЉ православне вере из књига које се данас вема лако и једноставно, чак и путем интернета, могу пронаћи.

Нека нам неко наведе бар ЈЕДАН ЈЕДИНИ пример из житија Светих где су Свети оци исповедници и мученици, некварење Свете воде наводили као основ одбране своје вере.

Господ од нас тражи храбро исповедање вере пред свима онима који је нарушавају, а мисле да су православни. Речено је да ће пред крај света бити јако мало оних који имају веру (ИСПРАВНУ!)

Треба веома бити обазрив у чијој смо заједници, да ли у оној која има ПУНОЋУ ИСТИНЕ, или у оној која МИСЛИ да има, а притом је нарушила сва она правила која ту заједницу чине спасоносном.

Господ је упозорио СВЕ да страже неуморно и да прате знаке времена, обзиром да је знао какве се све замке и преваре спремају свим Његовим верним следбеницима, којих ће бити до самог другог доласка. Дао нам је СВЕ што је потребно како бисмо знали где је ИСТИНА, и КО је чувар ИСТИНЕ.

За све оне који су још у недоумици око тога да ли је заједница у којој се налазе ИСТИНИТА И ИСПРАВНА, непходан је одређени труд.

Свети оци су нам СВЕ објаснили и протумачили, па чак и уобличили у књигама које се збирно називају ПРАВИЛА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ.

Оне су предате нама православнима да их поштујемо и примењујемо, а сачињавају их следећа издања: Апостолска правила, Одлуке светих седам васељенских сабора, Одлуке помесних сабора, Одлуке, савети и учења појединачних Светих отаца. То би отприлике била срж и суштина Православља.

За СВЕ оне који себе сматрају православним, а тиме и носиоцима Истине и Благодати, неопходан је тест којим ће себе проверити, да ли су „испоштована“ сва ова наведена Правила у ПРАКСИ, а не на РЕЧИМА, у заједници којој он припада.

Одговор на то питање није тако компликован као што се чини у први моменат, потребан је известан труд, али пре свега љубав ка ИСТИНИ, која је заправо и основни покретач тог спасоносног подухвата.

Да ли још увек имамо у себи љубав ка ИСТИНИ (ХРИСТУ И СВЕТИМ ОЦИМА) - то је одлучујуће за сваког човека!

Од те одлуке, зависи наш избор - дакле, да ли да будемо у заједници у којој су нарушена сва свештена правила и чији предстојници не маре за испуњавање истих (а на то су се обавезали под ЗАКЛЕТВОМ приликом рукополагања тј. хиротоније), или пак у заједници са онима који се чврсто држе предања и правила Светих свештених канона, па макар и по цену губљења власти, части, славе, комфора, уважавања од власти овога света, омаловажавања, видљивог и невидљивог прогона…“