ПОСЛЕДИЦЕ „ЗАЈЕДНИЧКЕ ИЗЈАВЕ“ ИЗ 1965 ГОДИНЕ
ЗА ПРАВОСЛАВЉЕ

1) Након свега требамо истражити које су последице за Православну Цркву како од оригинала француског текста који каже да су 1965. папа и патријарх уклонили не само анатеме, него и „изопштења“, тако и од „службеног“ грчког превода оригиналне „Заједничке изјаве“, који каже да су уклонили само „анатеме“.

2) У првом случају француског оригинала „Заједничке изјаве“ који обавезује обе стране, паписте и тзв. Православне (тј. паполатинофиле) наводи се да је дошло од уклањања „изопштења“:

Усаглашавајући се о „уклањању изопштења“ значи да су папа Павле VI и патријарх Атинагора били сагласни о укидању раскола. Тај раскол је постојао између Ромеја и Франака од 767. г, а од 1009. између четири Патријаршије источних Ромеја (Константинопољског, Александријског, Антиохијског и Јерусалимског) и Патријаршије старог Рима који је тада пао у руке Франака. То значи са се догодило јединство „Цркава“! Оно што још недостаје је да православни чланови Цркве поверују у то, да прихвате то јединство и да не протестују. Због тога се то јединство открива и остварује поступно, да се не изазвао протест православних.

Остваривање „Заједничке изјаве“ из 1965. о јединству Цркава одвија се методички и врши се на више начина као што су:

• дијалог љубави

• теолошки дијалог

• узајамне посете предводника паполатина и папофила

• заједничке молитве и литургијска саслуживања

• неправославне изјаве

• давање причешћа папистима

• екуменистичке литургије уз учествовања православних и папистичких клирика

• лажи и искривљивања историјских чињеница

• међухришћански и међурелигијски конгреси, симпозијуми, кружна путовања и други трикови којима архитекте јединства мењају и кваре православне осећаје народа да се не супротставе прихватању јединства.

Једино што преостаје за остварење рођеног јединства је „заједничка Чаша“. То значи да се папа и патријарх причесте из исте чаше.

Не знамо да ле се то већ тајно догађа. Познати грчки теолог о. Јован Романидис је то сматрао врло вероватним. „Не сумњам“, рекао је „да се папа и патријарх тајно причешћују из исте чаше“! Када се то догоди јавно, тада ће створено јединство бити потпуно. Због тога сада и паписти и папофили кажу да јединство још није „савршено“.

б) У другом случају, ако се претпостави да „Заједничка изјава“ из 1965. говори само о уклањању анатема из 1054., опет треба сматрати да се догодило јединство, како признају многи.

Игуман свештеног манастира Григоријата на Светој Гори о. Георгије Капсанис је писао: „... Треба бити упознат да се план Ватикана за јединство православних са Римом састоји у томе да се преко узајамних добрих дела и добрих веза, контаката, симпозијума, заједничких молитава и практикујући светотајинско јединство у ограниченом степену – у почетку, отупи осећај за православност код самих православних, и то дотле да православни почну да практикују да се причешћују у римокатоличким црквама.

Кад се то догоди, догодиће се и јединство.

Јер шта је друго (видљиво) јединство, него да се узајамно причешћујемо у црквама једних и других. То је тзв. Лаички екуменизам, јер (видљиво) јединство неће настати од епископа и теолога него од народа који ће се путем свих ових средстава психолошки припремити да не протестује или чак да инсистира на јединству...“

Другом приликом о. Георгије Капсанис је објавио:“Информисани из новина, да су епископи Крита, при последњој посети кардинала Вилебранта, примили дотичног радосном звоњавом звона и славословљем и допустили му да благосиља народ са (другог) трона за време служења Свете Литургије и да служи мали помен у манастиру Аркаиди и да су појали многољетије за папу, осећамо велики бол и одлучили смо написати мало писмо како бисмо изразили наш дубоки немир због тих недозвољених деловања, те тражимо интервенцију Светог Синода Цркве Грчке ради заштите пастве Грчке Цркве у којој се таквим деловањем ствара утисак да је јединство већ постигнуто или у најмању руку да се између нас и инославних не постављају суштинске разлике.“

И у још једном објављивању о. Георгије је писао:

„Због тога што је надолазеће славље помена Светог славног апостола Андреја престолни празник Константинопољске Патријаршије, врло је вероватно, као што се и догађало до данас и успоставило као обичај, да се појави папска делегација на овом као заједничком слављу, да присуствује Св. Литургији, да на „Љубимо једни друге“ изменимо пољубац мира... и да се изговори Господња молитва од стране паписта. Понизно сматрам да требам хитно написати часној Васељенској Патријаршији да се без обзира на све могуће последице спрече таква деловања као неканонска, као она која изврћу православне догме и православну еклисиологију, као она која изазивају тешке скандале међу временима православним хришћанима, због штете за власт часног Васељенског трона у смислу повећања тешке ране у погледу јединства Цркве.

Чињеница је да та деловања нису настала случајно, нити као формални чин, него имају еклисиолошко и канонско значење и гледају да створе претпоставке напредовања светотајинског општења с папистима без претходне сагласности у питању вере. У то су уверени и то говоре и сами предводници такве праксе.

Тако је преосвећени епископ Халкидонски за празник Петра и Павла у Риму молитвено заједничарио у слављу заједно с папистима и изменивши целив мира на Литургији, рекао следеће:
„Ово заједничко славље није пред светом формалност. То је заједничко црквено славље, које се одржава уз црквено присуство наше скромности као представника Константинопоља.“

У заједничком плану за почетак дијалога који није дат у јавност, пише између осталог следеће:

„Намеће се међутим, да се историјски развој прошлости посматра у светлу како новијег теолошког развоја, тако и недавне црквене праксе у Римокатоличкој Цркви. У том светлу је могуће исто тако да се различита дешавања у нашим Црквама суоче на нови начин деловања. Надамо се да ће на овај начин поступно и редом нестати одређене препреке заједничког живота међу двема Црквама.“

Горе речено значи да сва антиканонска дела, која се дешавају у последње време, а посебно од времена патријарха Атинагоре, без претходног одобрења свеопштег Православља, као што су заједничке молитве, заједничка прославе Цркава Рима и Константинопоља као „сестринских Цркава“, постају обичај, постала су као света правила и као таква требају имати разрешавајуће значење и утврђујући карактер у везама две Цркве. На тај начин укидају се они свети канони Цркве који спречавају заједничарење са јеретицима...

Превиђање светих канона који изражавају православну еклисиологију и који спречавају уступке према папистима препоручио је и папа кад је посетио патријаршиски храм на Фанару:

„Не требамо се плашити преиспитивања и заједничког расуђивања о канонском поретку који је био на снази у појединим временима када је наше јединство било већ блиско али не још и савршено и кад је наша свест још била помрачена. Ти поретци не помажу више да дијалог може имати резултате и да се створе нове могућности.

За вернике обе стране је важно да узајамно разумеју да је дошло до напретка и дај Боже да се надлежни у дијалогу побрину да изведу закључке корисне за будући напредак у животу верника.“

Карактеристично је да препоручујући такву праксу у истој својој проповеди, папа не само да не даје ниједан уступак у погледу канонског правног положаја папе, него отворено и без срама и оклевања прокламира у најузвишенијем центру Православља своју упорност у расколу коју је изазвао, у антихришћанским „догмама“ о примату и непогрешивости, које се по њему темеље на тобожњем примату апостола Петра: „Петар, брат Андреја, је поглавар апостола. Захваљујући надахнућу Оца препознао је у потпуности Христа као Сина Бога живога у лицу Исуса (Мт. 16,16), због те своје вере добио је име Петар јер је Црква учвршћена на тој стени (Петрос – стена) (Мт.16,18).

С друге стране њему је дато да осигура склад апостолске проповеди. Брат међу браћом, примио је послање да их утврди у вери (Јуд. 3. погл). У том духу и надахнут таквим осећајима наследник Петров, желео је на данашњи дан посетити Цркву која има за свог патрона св. Андреја...“

Жалосно је да је на конференцији на Родосу у дијалогу и православна делегација заједно са папистима заобилазно усвојила заједничке литургијске молитве и пољупце. Погледајмо конкретно део заједничке изјаве:

„За време рада, владао је дух окупљања и слободног разговора. Сви чланови мешовите комисије били су уверени да ће свако приљубљивање размишљања о духовном наслеђу Цркве остати неплодно, ако не иде заједно са живим искуством тог наслеђа, и стога су дали већи нагласак на молитву.

Велики прикладни храмови на Родосу били су простор једне свечане римокатоличке литургије у суботу навече и једне свечане православне литургије у недељу ујутро. Те литургије вршили су заједно уз највеће уважавање чланови комисије уз присуство браће с обе стране.“

По мом скромном мишљењу, оправдан је најозбиљнији немир из ових разлога:
С обзиром на то како се проводи дијалог и приликом тога, одређују се литургијске праксе, које стварају канонске последице промовишући de facto јединство.

Православни представници, осим хвале вредног протеста представника Грчке Цркве, нису одбацили ставове одговорних по тим питањима.

Паписти су натерали на то да присусутвују и унијати. Млитаво негодовање православних, од паписта уопште није узето у обзир. Сада разговарамо с унијатима, издајицама Правосалавља.

Дијалог се проводи без присуства свеукупности јерархије и правосалвне пастве. Као што је писало у штампи, резултати ће остати у тајности.

Теме дијалога не изгледају на први поглед антиправославно. Али је нечувено у историји Цркве да се разговара о ономе што уједињује православне и паписте, а не и иноме што их раздваја, а то су јереси.“

2) Нећемо више дужити, иако постоје још многи други начини посматрања теме уједињавања „Цркава“ које бисмо могли дотаћи.

  Након свега горе реченог може се рећи да се јединство „Цркава“ догодило 1965. а остварење тога се открива поступно, због тога што још постоје неке препреке. Те препреке утврдио је и навео митрополит Егеја Амвросије и редом их набројао:

 „Негативан став манастира на Светој Гори и уопште монаха, дела клира, универзитетских професора и верних Цркве Грчке, које надопуњавају и они који следе стари календар – они су кочничари нашег друштва.“

Упитали бисмо, зашто митрополит Егеја Амвросије није између осталих препрека за остварење јединства навео и архијереје Цркве Грчке?

Наставиће се...