"Саборска осуда епископа јеретика није административно „одузимање благодати“, већ констатација да је он већ иступио из благодатног јединства са Црквом"

Претходна два дана имали смо полемику са једним читаоцем, па се дошло и до теме која оштро раздваја правоверне од оних који су то само по имену, а заправо су прикривени новотарци. Елем, он сматра да јеретици имају благодат све док не буду саборски осуђењи као јеретици и рашчињени.  С обзиром на значај теме, сматрали смо да наш став треба да буде јаван, и  у наставку дајемо нашу темељну канонску анализу покренутог питања.

Наш читалац каже:

„Господ је изнад граница, изнад патријарха и Синода. Јеретици несвесно сами себе избацују, а по канонима Петог васељенског сабора могу бити и постхумно осуђени. По канонима епископ мора бити јавно рашчињен за јерес и онда Тајне престају да буду Тајне, тј. валидне. До тада епископ је као службеник који још није јавно осуђен за корупцију“. 

Питали смо га:

„По којим канонима епископ јеретик не губи благодат све док не буде јавно рашчињен? Наведи нам конкретне каноне“.

Одговорио је:

„Не знам све каноне, нисам каноничар, питајте Ж. Которанина или било ког другог стручњака“. 

Такав одговор ћете добити од многих следбеника јеретичког епископата БГ патријаршије, који су измислили сопствену канонологију и еклисиологију (сопствену еклисиологију око помињања епископа измислили су и поједини "правоверни" духовници) да би оправдали своје општење са јеретицима и новотарцима, односно свој комформизам.

А шта је истина?

НЕ ПОСТОЈИ КАНОН КОЈИ ПОТВРЂУЈЕ ДА ЈЕРЕТИЦИ ИМАЈУ БЛАГОДАТ

Не постоји канон који изричито потврђује да јеретички епископ задржава благодат све док не буде осуђен на Сабору. Напротив, свети канони, попут Апостолског канона 45. и 65., забрањују свако општење са јеретицима (чак и заједничку молитву) и налажу рашчињење (одлучење) клирика који то чине. 

Према канонском предању и пракси Православне Цркве, епископ који јавно проповеда јерес „која је раније била осуђена“ или уводи ново погубно учење — сам себе одсеца од Цркве самим тим чином. Верници и клир могу и треба да прекину општење са њим пре формалне осуде, а канони их за то не кажњавају, него напротив — хвале.

Формулација да „има благодат до осуде“ није изричито канонска. Канони говоре о прекиду општења, одступању од истине и саборском утврђивању већ постојећег стања.

Штавише, 31. Апостолско правило индиректо допушта могућност одвајања од епископа уколико не стоји у правоверју:  „Ако неки презвитер, презревши свога епископа, сабере посебни збор (χωρὴς συναγάγῃ) и други жртвеник подигне, а ништа не окривљује епископа у Правоверју (ἐν εὐσεβείᾳ = у Благочешћу) и праведности, нека се свргне као властољубив, јер је насилник (τύραννος); исто тако и остали клирици, колико их уз њега пристане; а лаици нека буду одлучени. А све ово нека буде после прве и друге и треће опомене (παράκλησιν) од стране епископа“.

ПРАВИЛА 13.,14. И 15. ПРВОДРУГОГ ЦАРИГРАДСКОГ САБОРА (861.)

Но, како у Цркви не би наступили самовоља и безвлашће, где би свако могао да прави своју заједницу под изговором јереси епископа, Свети Сабори су прецизно дефинисали ту материју.

Брат полемичар се позвао и на 13. и 15. правило Цариградског Двократног сабора, из којих је извукао закључак да „све док траје суђење над осумњиченим епископом, макар био јеретик, епископ остаје у власти“. 

То, међутим, уопште није тачно. 13. правило је овде сасвим изван контекста.

13. И 14. ПРАВИЛО ГОВОРЕ О ПРЕКИДАЊУ ОПШТЕЊА ЗБОГ ЛИЧНИХ ГРЕХОВА ЕПИСКОПА

13. Правило Прво-другог цариградског сабора:

О клирицима који се одељују од својих епископа

„Пошто је свезли (= ђаво) био посејао семена јеретичког кукоља у Цркви Христовој, па видећи да се иста мачем Духа из корена сасецају, пошао је другим путем лукавства (μεθοδείας = преваре), покушавајући да безумљем расколникâ раздели Тело Христово (= Цркву). Но и ту његову заверу сасвим спречавајући, Свети Сабор одреди: да надаље, ако неки презвитер или ђакон, као тобоже због неких преступа, презре (κατεγνωκὼς = осуди) свога епископа, пре Саборског разматрања и испитивања, и коначне осуде (истога), и усуди се прекинути општење с њим (τῆς αὐτοῦ κοινωνίας), и име његово у свештеним Литургијским молитвама, по Предању Цркве, не спомиње, такав да подлегне свргнућу и да се лиши сваке свештене части...“

14. правило је у вези са 13.:

„Ако неки епископ, изговарајући се (неким) преступом против свога митрополита, пре Саборског разматрања (и пресуде), одвоји се од општења са њиме (τῆς πρὸς αὐτὸν κοινωνίας) и не спомиње, по обичају, његово име у Божанственом Тајноводству (= Св. Евхаристији), — за таквога Свети Сабор одреди: да буде рашчињен, ако само, одступивши од свога митрополита, створи раскол. Јер сваки треба да познаје своје границе, те ни презвитер да не презире свога епископа, нити епископ свога митрополита“.

13. и 14. канон Двократног цариградског сабора забрањују стварање раскола (шизме) и налажу чекање саборске одлуке за дисциплинске преступе. Ова два канона уопште не говоре о јереси и поступању према јеретицима, већ о ЛИЧНИМ ГРЕСИМА КЛИРИКА.

15. ПРАВИЛО ДВОКРАТНОГ ЦАРИГРАДСКОГ САБОРА ДОЗВОЉАВА ПРЕКИД ОПШТЕЊА СА ЈЕРЕТИКОМ

За разлику од претходна два правила, која дефинишу однос према епископу због његових личних грехова, 15. правило се директно тиче питања прекидања општења са јеретичким патријархом или епископом. Следи други део овог правила, који се односи на тему:

Најважнији канон: 15. Прво–другог сабора (Цариград, 861)

Овај канон омогућава верницима и клиру да прекину општење са епископом који јавно проповеда јерес. Канон каже да они тиме не цепају Цркву, него је штите, и да су достојни части.

15. ...Јер они који се одвајају од општења са својим Предстојником због неке од Светих Сабора или Отаца осуђене јереси (δι’ αἵρεσίν τινα... κατεγνωσμένην), то јест кад он јавно проповеда јерес и откривеном главом (= неприкривено) то у Цркви учи, такви не само што неће (за то) подлећи канонској казни, зато што су се пре Саборског решења одвојили од општења са (тако) названим епископом, него ће бити удостојени части достојне Православних. Јер нису осудили епископе, него псевдоепископе и псевдоучитеље, и нису расколом нарушили јединство Цркве (τὴν ἕνωσιν τῆς Ἐκκλησίας), него су постарали се да Цркву избаве од раскола и раздељења“.

Наведено свештено правило треба да се тумачи у духу и међузависности са два претходна, 13. и 14. правилом, са којима сачињава једно тематско јединство. То јест, као и два горња правила (13. и 14.), тако и први део 15. оцењују неопходним саборско суђење и испитивање моралних грехова или других грешака епископа, пре прекида његовог помињања. Једина и кључна разлика у односу на два претходна свештена правила се састоји у томе да, када је узрок ограђивања пад у „осуђену“ јерес, онда се допушта ограђивање још и пре саборског суђења палога јеретичког епископа.

Тумачења византијских канониста

1. Јован Зонара (12. век)

Зонара наглашава да је кључни разлог зашто се верници могу одвојити од епископа — чињеница да он јавно проповеда јерес. То „јавно“ (γυμνῇ τῇ κεφαλῇ) за Зонару подразумева:

• проповед са олтара,
• службено учење пред народом,
• као и јасно исповедање јереси без прикривања.

Зонара каже да такво лице већ престаје да буде истински епископ и да верници не чине раскол када се од њега ограде.

2. Теодор Валсамон (12. век)

Валсамон прави разлику између:

• незаконитог одвајања од епископа (на основу личних спорова или „привидних“ кривица), и
• канонски дозвољеног одвајања када епископ проповеда јерес.

Валсамон посебно истиче да прекид општења из канонског разлога не захтева претходну саборску пресуду, јер је у питању заштита вере.

3. Свети Никодим Агиорит (18. век)

Никодим у свом „Пидалиону“ наглашава:

Никодим закључује да они који прекидају општење са јеретишућим епископом „нису направили раскол, већ су се оградили од раскола“.

ИСТОРИЈСКИ ПРИМЕРИ ПРИМЕНЕ 15. ПРАВИЛА

1. Арсенити (Цариград, 13. век)

Након свргавања патријарха Арсенија Ауторејана, део клира и народа прекинуо је општење са цариградским двором и новим патријархом, сматрајући да је смењивање било неправедно и неканонско. Иако је овај покрет временом постао сложенији, почетна мотивација — отпор против онога што су сматрали нарушавањем догматско-канонског поретка — често се помиње у контексту 15. канона као пример када верници иступају ради заштите „истине Цркве“.

2. Унија у Фиренци (15. век)

Најјаснији историјски пример. После потписивања уније у Ферари–Фиренци (1439), већина православних верника и монаха у Константинопољу одмах је престала да помиње патријарха Методија II и касније патријарха Григорија Мамаса, који су подржавали унију. То је учињено без формалне саборске осуде, али је народ сматрао да унија представља одступање од православне вере (исти је случај и данас, после склапања Турске уније између поглавара Ватикана и Фанара).

Монаштво, нарочито на Атосу, изричито се позвало на принцип из 15. канона.

3. Свети Марко Ефески

Најугледнији исповедник тог доба. Његов став је био да је унија јерес и да је неопходно одвојити се од унијата као од лажних учитеља. Ово је био темељ за касније тумачење да се епископ који проповеда јерес сам одсеца од Цркве.

4. Совјетија и обновљенци (1920–1930)

Када је група „обновљенаца“ подржана од совјетске власти створила паралелну црквену структуру, народ и свештенство су масовно одбили да их признају. Иако обновљенци нису имали формалну саборску осуду у почетку, верници су их сматрали одступницима од предања, и према томе — лишеним канонске власти. Ово је пример практичне примене идеје да се верници могу оградити од оних који нарушавају учење Цркве.

5. Свети Јустин Поповић (20. век)

Отац Јустин је у својим делима о екуменизму називао овај покрет „свејерес“. Он није позивао на прекид општења, али је снажно учио да верник има право да се огради од јеретичког учења, и да је 15. канон кључан за разумевање црквене борбе против лажног учења.

6. Светогорски став у 20. и 21. веку

Поједини манастири Свете Горе, суочени са питањима екуменизма код појединих архијереја, привремено су прекидали помињање њихових имена на богослужењима. У својим писмима они се директно позивају на 15. канон, наглашавајући да се ради о привременом ограђивању, а не о расколу. Манастир Есфигмен већ више од пола века не помиње константинопољског патријарха.

РЕЗИМЕ - Кључни аспекти 15. канона:

·  Дозвољава прекид општења: За разлику од 13. и 14. канона који забрањују стварање раскола (схизме) и налажу чекање саборске одлуке за дисциплинске преступе, 15. канон прави изузетак за јерес.

·  Разлог: Прекид општења у случају јереси се не сматра расколом, већ чином очувања Цркве од јереси и заштите православне вере.

·  Услов: Јерес мора бити очигледна, јавно проповедана и саборски осуђена, не само приватно мишљење или предмет расправе.

ЗА ВЕРНИКЕ СПЦ КАНОНСКИ УСЛОВИ СУ ИСПУЊЕНИ

Што се тиче епископата Београдске патријаршије, сви услови за прекид општења са њима по 15. правилу су испуњени. Овде није реч о свејереси екуменизма, за коју су они измислили фарисејски софизам да  „екуменизам као јерес није саборски осуђен“ (мада јесте, јер га је осудила Руска Загранична Црква), па, стога, нема основа за прекид општења са екуменистима.

ЕПИСКОПАТ БГ ПАТРИЈАРШИЈЕ ЈЕ У ЈЕРЕСИ КОЈА ЈЕ САБОРСКИ ОСУЂЕНА

Као што смо писали већ неколико пута, проблем општења са епископатом БГ патријаршије није, примарно, због јереси екуменизма, већ то што читав Сабор исповеда Пелагијанску јерес ОСУЂЕНУ И АНАТЕМИСАНУ 123. правилом Картагинског помесног Сабора (овде: и овде:).

У Васкршњој посланици исповеђена је јерес о смртности творевине, (чиме се Творац оптужује као кривац, а не грех):

"...Сва творевина, укључујући и човека, будући да је створена ни из чега, смртна је по природи".

123. правило поменутог сабора гласи:

„Који каже, да је први човјек, Адам, створен смртним, тако да, сагријешио он, или не сагријешио, морао је опет умријети тијелом, то јест, изићи из тијела, не ради казне за гријех, него услијед природне неопходности, нека је анатема".

БЛАГОДАТ СВЕШТЕНСТВА

Православно богословље генерално сматра да онај ко падне у јерес престаје да буде део Цркве, и самим тим губи благодат свештенства. 15. канон имплицитно подржава ово становиште тиме што дозвољава вернима да се одмах ограде од јеретика без чекања на формални суд, јер јеретик више није истински епископ у пуном смислу. 

Да ли то значи да епископ губи благодат?

Канони не користе термин „губљење благодати“ у техничком смислу.

Они говоре о:

1. прекиду општења са јеретиком,

1. неважењу његовог учења,

1. одступању од Цркве,

1. или да је „сам себе лишио свештенства“ својим делима.

Канонска логика је следећа:

1. док је у јединству Цркве, епископ служи као законити епископ;

1. када јавно проповеда јерес — престаје да служи у духу истине и сам себе одваја од Цркве;

1. саборска осуда није административно „одузимање благодати“, већ констатација већ постојећег стања.

То је и став Светих Отаца (нпр. Свети Теодор Студит, Свети Максим Исповедник...):

1. јавно исповедање јереси иступање је из истине, а тиме и из благодатног јединства са Црквом.

ДА ЛИ СУ ВАЛИДНЕ СВЕТЕ ТАЈНЕ ЈЕРЕТИКА

Шта је са Светим Тајнама таквог епископа?

Канони нигде не гарантују да су тајне јеретика важеће; они једноставно на то не стављају акценат — акценат је на прекиду општења.

Зато је богословски језик опрезан:

Црква не суди о благодати ван свог јединства, него само о томе да ли је неко у или ван тог јединства.

Дакле, шта је исправно канонско становиште?

Може се ово сажети у три тачке:

1. Епископ који јавно проповеда јерес — тиме сам себе одваја од Цркве.

2. Клир и верници имају право, а понекад и дужност, да прекину општење са њим пре саборске осуде.

3. Саборска осуда није тренутак губљења благодати, већ званична потврда чињенице да је епископ већ отпадањем од истине испао из јединства Цркве.