Данас у лику фарисеја дато нам је упозорење на једног страшног непријатеља наравственог развоја (моралног, карактерног) и целокупног духовног живота човека: тај непријатељ је – уображеност (самомњење). Што је она искренија, такорећи, то јест што више човек верује у своја достојанства и заслуге, то је она опаснија и погубнија.

Посебно је корисно за младе људе нашег времена, који пате управо од уображености и самовеличања, сматрајући себе сољу земље, цветом интелигенције, обновитељима и вођама живота, и који су, по уображености, нетрпељиви према свима са њима несагласним, да размисле о овој страшној болести духа. Јер и у телу најопаснија болест је она, које човек није свестан и не примећује је, па стога не предузима против ње никакве мере.

Прича о царинику и фарисеју осликава пред нама уображеност у живом и видљивом образу. Послушајте како се фарисеј хвали пред Богом. Нисам као други људи! Да ли он лаже? Претвара се? Мало је вероватно. Јер заиста немогуће је мислити, да можеш преварити Бога. Не, како се види, он је искрено уверен и убеђен у своју безгрешност и беспрекорност.

Он набраја своје врлине са самозадовољством. Постим... Дајем десетак... И у томе, рекло би се, он опет не лаже; потпуно је могуће и потпуно вероватно, да је он постио два пута недељно и давао десетину од свог прихода.

Па ипак, после молитви, он је отишао кући осуђен. Зашто је таква казна? Зашто је осуда? Шта је лоше учинио фарисеј?

Наравно, он није прекршио закон, али нарав (морал, карактер) је, пре свега, духовна област, није попис или списак дела, већ пре свега и више од свега духовна област расположења, осећања и мисли, од којих происходе жеље и проистичу дела. Једно исто дело добија различит изглед (боју) и има различиту цену. Хлеб и вино на литургији, у светој чаши, на светом олтару – то је највећа тајна; а хлеб и вино код куће за столом – то је проста храна и обично гошћење.

Крвава и мучна операција лекара на болеснику изазива похвалу и благодарност; крваво дело разбојника, иако би он био наоружан истим ножем и наносио ране на истим местима на телу, остаје злочин и изазива проклетство. А дела побожности имају значај и признају се или не признају као таква у зависности од тог духовног стања, од тог духовног расположења, из којег произилазе. Фарисеј је дошао у то наравствено стање (морално), страшно и ужасно, које је положило крај његовог духовног живота и означило његову духовну смрт. Он ће и даље чинити та иста дела видљиве побожности, али и даље она, ослањајући се на гордост и уображеност, биће лишена наравствене цене моралне.

Замислите човека, који је не само сит, него пресићен: хоће ли он да једе? Замислите човека, који се до сита напио воде: хоће ли да пије? Сама помисао на храну је одвратна ситоме (човеку); сувишни гутљај воде је одвратан томе, ко не осећа жеђ. Примените ово речено на духовну област. Ето човек, који се диви себи, који је убеђен да је беспрекоран, да у њему нема никаквог недостатка (да је без мане), да је он испунио све што му је наложено као дужност, и још је поврх тога много додао (и више него што је дужан): фарисеј је био дужан да пости једном у години, а он је то чинио два пута недељно; био је дужан да даје десетину само са поља, са својих њива, а он је давао десетину од свега што је стекао, чак и од ништавног зеља – од нане, кима и аниса... Може ли такав човек да има жељу за даљим усавршавањем, и тежњу ка вишем звању (позиву)? Разуме се, не може бити такве жеље. Штавише, једна помисао о томе, да он треба да постане бољи, већ је за њега увреда.

Пред нама је познати образ (слика) лукавог и лењивог раба, који је добио од свог господара талант сребра и марљиво га сакрио, закопао у земљу, сачувао, није га расипао, сачувао га до доласка господара, и у тупом самозадовољству био је уверен, да је испунио дужност и заслужио награду. Па ипак, он је био сурово осуђен: „Узмите од њега талант“, речено је за њега, „и дајте ономе, који има десет талената... А непотребног раба баците у таму најкрајњу, где ће бити плач и шкргут зуба“... Таква је казна за слично бездушно, злобно и гордељиво испуњавање дужности.

Јер хришћанство је религија духа, а не тела, област унутрашњег, а не спољашњег делања – спољашње ће неизбежно доћи кад буде одговарајуће унутрашње расположење (са одговарајућим унутрашњим расположењем); јер хришћанство је бескрајно наравствено усавршавање (морално), а не застој, тако да ко се заустави на путу наравственог усхођења (моралног успона), тај је неизбежно пошао назад, јер хришћанство је религија живота, а не смрти. Истинско и живо хришћанство је непрестана жеђ за све већим и већим савршенством... Јер блажени су гладни и жедни правде: јер они ће се наситити; јер нема таквог доброг дела, које не би могло бити боље; јер нема таквог високог наравственог стања (моралног), које не би могло бити још више... Јер образ (идеал) савршенства, који је указан хришћанину је образ вечни, безгранични, увек недостижни: будите савршени као што је савршен Отац ваш небески.

И са ове тачке гледишта, са таквом проценом понашања човека, зар је могућа, зар је дозвољена или пристојна било каква гордиња или уображеност? Напротив, осећај дубоког смирења, најскромније мишљење о себи, о својим особинама, достојанствима и силама, о својим делима и заслугама, постојана свест о својој недостојности и малим успесима у наравственом животу (моралном) – ето шта се природно јавља у човеку, ето шта карактерише истинског хришћанина и показује у њему истински духовни укус и широко схватање наравственог савршенства (моралног). Он не гледа на то, колико је прошао, већ колико испред остаје да иде. А испред је гора Господња, гора духовног усхођења (успона) до самог неба; испред је образ савршенства Самог Бога, Коме хришћанин треба да се уподоби. Кад видиш тај бесконачно високи образ, зар не осећаш да си ти бесконачно мали? Али ти упоређујеш себе са другим сличним теби људима... Зрно песка и огромна стена, у поређењу са земаљским кругом, зар се толико разликују по значају? Зар ћеш ти сместити њих чак и на карту земље?

Али ти имаш дар и достојанство... И зар си ти спреман да се дивиш њима? То је сигуран знак да таквих достојанства код тебе и у теби заиста нема. „Достојанства су као мириси (парфем)“, примећује епископ Теофан Затворник: ко се намирисао, тај не примећује мирисе. Чак и у животу тела ми налазимо нешто слично. Ја сада говорим, а ви слушате. А зна се, у ово време у сваком од вас без прекида одвијају се најважнији процеси у телу: крв циркулише, раде мозак, нерви и мишићи, прихвата се светлост и звук, врши се тајанствено усвајање хране и њено претварање у крв, маст, у ткиво и мишиће, ваздух улази у плућа и даје им кисеоник, крв поприма једну боју, па другу... Сви ови процеси су најважнији за тело; ако они престану и на тренутак, телу прети смрт. А међутим, ви их не примећујете. Тако је и са највишим духовним савршенствима у човеку. Ко их има, тај их не примећује.

Али код тебе је истинско достојанство ума, памћења, мисли и маште? И ти кажеш: „Не могу ја да их не примећујем у себи.“ И шта, примећуј их и буди свестан, али размисли: шта ти имаш? И чиме ти имаш да се хвалиш? Јер ти сам не можеш да промениш ни своју висину, ни пол, ни године. И хвалиш се туђим, а не својим. Зар све то није исто, као кад би неко захтевао славу и награду зато што он правилно ради плућима и непрекидно дише ваздух? Чак и ако си ти испунио сву своју дужност, што је у суштини немогуће, и тада теби Господ говори: „Кад испуните све што вам је заповеђено, говорите, да сте непотребни раби (слуге), јер сте учинили само оно, што сте били дужни учинити“ (Лука 17:10). То само, што ти видиш крај своје дужности и не представљаш себи њену бесконачност, већ сведочи о твојој духовној грубости. А ако се предајеш уображености (самомњењу), ти си потпуно наравствено ништавило морално.

Један генијални писац даје овакво прикладно запажање: достојанства и дарови код човека – то су његов бројилац (разломка), док су самољубље и самомњење његов именилац (разломка). И сами знате да што је већи именилац (разломка), то је број мањи и ништавнији...

До сада смо говорили о уображености у наравственој области (у моралној), у односу човека према самом себи. Али она улази у живот на безброј и разноврсних начина и облика, и свуда доноси плодове по својој врсти — свуда доноси штету и погибељ. Ученици високо-мерно осуђују учитеље и, сматрајући себе умним, спремни су да поучавају своје учитеље; млади људи са чудном лакоћом, дрскошћу и уображеношћу суде о свим питањима религије, владања и друштва, ауторитативно предлажу планове и решења, ауторитативно деле свима судове, похвале и осуде, лако решавају све недоумице; писци и јавне личности испуњени су уверености, да је у њиховим погледима и судовима, у њиховим саветима и мишљењима пуноћа истине, непогрешивост и савршенство, док су остали људи глупи и непотребни, достојни прогонства и казне зато што се не слажу са њима; „људи из друштва“ живе у само-љубивом самопоклоњењу и уображавају да нема нико бољи и умнији од њих на свету, да само они састављају (формирају) јавно мњење и да је узалудно било, што се нису са њима посаветовали, кад је било стварање света. Све је то пројава фарисејског духа уображености (самомњења).

Чувајте се квасца фарисејског, упозоравао је Спаситељ. Познато је да квасац, и у малим количинама положени у брашно, продире у цело тесто, сво закваси и сво га подиже. Тако и уображеност, гордост и лицемерје, тај квасац фарисејски, продирући у нашу душу и у малим количинама, делују са силом, шире се далеко и погубљују целу душу, продирући у све њене покрете, и трују мисли, осећања и намере, и отуда се одражавају у дејствима (у поступцима).

Од малих ногу треба се чувати од овог квасца. Од малих ногу треба расти у свести о дужностима, а не о правима, и целог живота, уместо урођеног нама самољубља и гордости, треба развијати у себи смирену свест о грешности и недостојности, толико својствену православном руском оцрквењеном човеку, и молити се устима и духом, чудном и спасоносном молитвом скрушености цариника: „Боже, милостив буди мени грешноме!“

Протојереј Јован Восторгов, „Потпун збирка дела“, том 3.