Плотски људи, привезани свом душом за земни живот, упознати са Законом Божијим површно, по слову (букви), једино по школском знању (изучавању њега), туђи Закону Божијем по духу, по срцу, по животу, по делима својим – кратко рећи, фарисеји, питали су Господа: „Kада ће доћи Царство Божије?“ (Лк. 17, 20)...

Господ је дао одговор, који приличи свима без изузетка плотским људима, везаним за свет, који проводе грешни живот усред непрекидних житејских брига и вештаственог наслађивања материјалног задовољства: „Неће доћи Царство Божије приметно; и неће рећи: ево, оно је овде, или: ево, тамо је. Јер, гле, Царство Божије је (унутра) у вама“ (Лк. 17, 20-21)...

Ко је примио унутар себе Царство Божије, тај може имати јасан појам о другом доласку Богочовека, тај може да препозна и избегне антихриста или да се супротстави њему. А ко није примио унутар себе царство Божије, тај неће препознати антихриста; тај ће свакако, несхватљивим за себе начином, постати његов следбеник; тај неће препознати приближавање кончине света и наступајућег страшног другог доласка Христовог; он (долазак Христов) ће га затећи неспремним. Помрачено својим плотским мудровањем човечанство уопште неће ни веровати у други долазак Господа...

Кад су фарисеји одступили од Господа, тада је Он рекао ученицима Својим, да ће знак кончине света и близине другог доласка Господњег бити необични материјални развој (вештаствени): људи ће заборавити Бога, заборавити Небо, заборавити вечност и, у прелести својој, као да су вечни на земљи, сву пажњу ће уперити на земљу, на достављање себи на њој високог и сигурног благостања. Шта може бити безумније од тог правца?

Свеопшти разврат са великим материјалним развојем, који је и породио њега (тј. материјални развој је породио разврат), биће знак кончине века и приближавања Страшног Суда Христовог. Неће једино сластољубље тада господарити! Разврат, у ширем значењу те речи, постаће достојањем човечанства (наслеђем) у последња времена пребивања човечанства на земљи (постојања). „Јер људи ће бити“, - каже св. апостол Павле, - „самољубиви, среброљубиви, горди, надмени, злоречиви, непокорни родитељима, неблагодарни, нечестиви (безбожни), недружељубиви, непомирљиви, клеветници, неуздржљиво окрутни, не љубитељи добра, издајници, дрски (безобразни), надувени, више сластољубиви него богољубиви, имајући изглед благочестија (побожности), а силе се његове одрекли“ (2 Тим. 3, 2-5).

Грех ће достићи свој пуни развој, и тиме ће он бити страшнији, тиме ће владавина његова бити тврђа, што ће се маска благочестија сачувати (изглед побожности ће се сачувати). Ко ће схватити да је у том, на изглед процветалом благочестију (побожности по спољашности), уништена сва његова суштина, сва сила? Тако су оне (силе благочестија) биле уништене у религији јудеја у време Христово, што никако није могао да схвати народ, што чак нису успели да схвате ни књижевници, ни левити, ни првосвештеници јеврејски, надувени својом ученошћу и знањем. Али та ученост и то знање састојало се само у изучавању Закона Божијег по букви која убија (по слову, по писму), при животу противном заповестима Божјим, а такав живот чини веру мртвом. Човечанство неће видети своје бедно стање у моралном и духовном погледу; напротив, оно ће да труби о свом просперитету, будући ослепљено напретком у материјалном развоју ради времена и земље, одбацивши развој хришћански ради духа, ради вечности, ради Бога. Кад свет буде оглашавао и величао (преузносио) свој напредак, достигнућа високог благостања, ненарушивог мира и утврђења (стабилности), тада ће изненада напасти на њих све-погибија (1 Сол. 5, 3); тада ће изненада наступити кончина света, коју он, у свом помрачењу, у опијености земаљским напретком, никако неће очекивати.

Чему више, по погледима Божијим (по гледању Божијем какав је смисао), да постоји свет, кад свет, тј. човечанство, потпуно одбаци онај циљ, ради кога је Богом остављено њему странствовање на земљи, кад човечанство изабере за то странствовање циљ само-вољни, циљ лишен смисла? Тај циљ се већ бира - већ је изабран! При том циљу кратковремени земаљски живот прима се за вечност, све силе и тела троши човек не ради припреме себе за вечност: него троше се силе на уређење високог плотског благостања и блаженства у гостионици земаљској (у хотелу земаљском), у тамници нашој, као (бајаги) у трајном вечном станишту (жилишту)...

Свет, тј. човечанство, неће препознати антихриста: оно ће признати њега за Христа, оно ће га прогласити за Христа. Према томе: кад се пронесу гласине, кад се буду шириле и појачавале гласине о доласку Христовом: то ће бити сигуран знак, да се појавио антихрист и да је почео да врши предодређено и допуштено њему служење.

Извор: „Руски календар“