Епископ охридски г. др. Николај Велимировић одржао је 1.12. 1930. год. пре подне у Београду у Саборној Цркви проповед.

„У Светом писму стоји написано: колико је обећања Божијих, Христос је да и Христос је Амин!

Што веће богатство сабирате, то сте жалоснији, што више знања трпате у себе, то сте мање радосни. Ваши преци певали су у времена ропства, ви тугујете у слободи. Ваши преци ишли су као робови да буду набијени на колац на Калимегдану, али они су часно одлазили у смрт: за крст часни и слободу златну. Тридесет покољења српских нису знали шта је самоубиство. Још сте ви уз то и писмени.

Тридесет колена српских није знало да чита тридесет слова Ћирилових. Да нисте ви заборавили ова слова којима чита и пише душа народна? Али ви знате логике своје слободе. Зашто вам је Провиђење дало ову државу, слободу, богатство и силу? Туга је авет која трује човеку живот. Од куда та ваша туга? Први узрок је дух одрицања, који се осилио у целом свету. Дух одрицања носе неколицина људи у овом граду, али они одричу све и ви сви осећате мраз, хладноћу. Они одузимају од живота, не дају ништа животу. Њихов свршетак је увек страшан и ужасан.

Наш народ, преци наши, стотине колена само хришћанских, они су заснивали своју радост на Ономе, у коме је све да и све амин, Онај о коме је речено у Светом Писму: у Христу је да и амин! На томе Христу, у коме је све добро, засновао је наш народ своју веру и за Њега се прилепио својим срцем и душом. Отуда је потицала сва радост нашег народа. Христос је донео свету радосну вест. Он није донео свету религију или философију, него радосну вест (Евангелије је грчка реч и значи: радосна вест).

Није се Христос на Крст разапео да би овај свет имао једну философију више, него је Он донео свету: Евангелије, радосну вест и зато је наредио својим апостолима: „Идите по свету и јављајте радосну вест свакоме!“ То је потврда свих наших добрих слутњи, то је оправдање свега, оно што је најбоље и што срце људско може желети! Била су времена прашином упрашена, страстима покварена, гресима разорена и смрћу умртвљена људска срца и то бедно људско срце било је као харфа чије су жице зарђале. Тада се јавио Спаситељ, чула се Његова слатка реч. Људи су се почели сећати свију оних Божијих обећања и речи, које су биле посуте прашином. Та божанска чаробна музика, коју је уметник над уметницима пробудио у срцима људским, бруји по целом свету до дана данашњег. Шта казује и шта јавља та музика? Онима који се питају има ли Бога, радосна вест одговара са: да и амин! Грешницима који се питају: да ли је могуће од греха се очистити? О, може ли се човек од греха очистити; радосна вест одговара: да и амин! Болесници се питају: да ли Бог хоће и може да помогне; радосна вест им одговара: да и амин! Робовима у ланцима, који се питају: да ли ће доћи крај нашем робовању, да ли ће нас озарити сунце; радосна вест одговара са: да и амин! Мајкама које тугују за својом прерано умрлом децом и питају се: да ли ће се са својом децом икада срести; радосна вест одговара: да и амин!

Христос је сав потврдан, ни мало одречан. Он је сав позитиван, ни мало негативан, Он је сав светлост, у њему нема таме. Било је много учитеља рода људског, који су говорили: људи, ово је пут, али нико се није усудио да каже: Ја сам пут, ја сам живот, ја сам истина! Све што је потврдио у Њему је, а срце људско само једно иште: потврду онога што је у Њему уписано! Хладни разум често пута отказује срцу, смеје му се, одриче све оно што је у Њему, али срце тражи потврду бића Божијег, потврду љубави Божије, живота вечнога, Царства Небеског. О, срце, дубино тајанствена! Мосте између људи и неба! Ти ниси само орган крви, ти си орган духа. Тело је само шатор душе. Жива душа, царица душа, под шатором тела, легендарна пепељуга је често и душа наша, али њу тражи за невесту царски син.

Речено је у Светом Писму: „Оставиће човек оца свога и матер своју и биће са својом женом једно тело!“ И заиста, због женске љубави човек оставља родитеље, али због љубави према Христу оставља човек све! Христос је из љубави према људима оставио царство небеско, хорове херувима, вечну радост; оставио је и сишао на земљу да прими страдања и глад и жеђ и муку и бич и крв и смрт! Ради чега? Из љубави неисказане. То је пламена љубав која обухвата небо и земљу и сав видљиви и невидљиви свет.

То је љубав која ствара неограничену радост у срцима људским. Такву радост имали су преци ваши, јер су они усадили у срца дубоко радосну вест, њом су се крепили, од ње су добијали мир и покој и снагу и у време ропства и слободе. И зато код њих није било самоубиства, није било много чега што је пусто, што се види код вас београђана! Залуд зидате беле куле, кад вам у срцима камен стоји.

Други узрок ваше туге је тражење нове вере. Ви сте срели људе, који кажу: треба нам нова вера! Један велики цар владао је пре сто и неколико година у Европи. Кад је већ створио велико царство, одао се на уређење унутарње у својој држави. Створио је нове установе и т. д. Тада ће му доћи неки посетилац од познатих учених људи и рећи: „Царе и господару! Све што си учинио, добро је. Само још једно недостаје! Овом царству потребна је нова вера, у коју ће сви твоји поданици веровати“. Цар се замисли дубоко, па упита: „Па добро, ко би могао саставити ту веру?“ А онај учени одговори: „Ја ћу се примити тога посла“. А цар упита: „А ко ће ми доказати да је то истина? Врло тешко је то. Него чуј, кад си већ дошао к мени за ту ствар, под једним условом пристајем да ти саставиш нову веру. Кад будеш саставио нову веру, ја ћу те на крст разапети и то ће бити потврда да је истина што проповедаш!“ И онај оде, да се никада више не врати!

Стварати нову веру није лака ствар. Она се не ствара мастилом по хартији. Долазе страни људи, прозелити, који буне овај народ. Они говоре о некој „новој вери“. Сад су дошли да кажу Србима и последњу реч, да им ни вера не ваља! Та све је то глупост! Зар је оно што је овај народ створио за хиљаду година своје балканске историје, све некултурно? Неки од ових наших простачина у фраку у Београду хватају се на овај лепак. Шаљу своје жене нероткиње да код тих људи науче како ће рађати. Шаљу своју децу у школе тих људи, дајући им многе паре. И то све чине зато да се не покажу простацима. Ви знате да се простак највише плаши простаклука. Њима се чини православна вера простачком.

Да ли је вера православна простачка? Да ли је вера српских царева и краљева простачка? Да ли је простачка вера она, која је држала у несаломљивом отпору тридесет колена српских? Зар је простачка вера она, питам вас, која је разбила све робовске вериге? Зар је простачка вера она, која људе назива децом Божјом и бори се за слободу (њихову)? Зар је простачка вера она, која проповеда љубав свију народа и пријатељство да се сви народи вежу у једно братство.

Зар је вера прозелита фина, отмена? Јесу ли то фине и отмене вере, које стварају раздор међу западним народима, где су до сада роварили? У Београду се угњездио један црни рој. То је чудна војска, која осваја вештим речима и лукавством, лажима. Срби су унели тројанског коња у своју престоницу. Кад би овај свети храм могао да говори, само би две речи могао рећи: о, залуђени! Не тражите простаке на њивама и у планинским гудурама: они су овде, међу вама. Не гледајте њихов фрак и цилиндар! То су највећи простаци у овој земљи, јер су се већ ухватили за удицу прозелита. Они говоре: оставите ту нашу простачку православну веру! да видите какву фину веру нам проповедају нови људи! Ето, отуда долази туга ваша! Куле зидате, а туга нас убија. Ето, како знање трпате у себе, а смућени се осећате. Радости немате! Пробудите се! Обазрите се, дружите се, да не будете опет заробљени. Србин се од увек бори за слободу. Знајте да су те прозелитске војске исто то покушавале по Русији православној! Васкрснуће Русија, браћо моја, и то скоро. Та Божија Русија, која је толико нас љубила и волела!

Ако желите радости, бежите од одрицања!

„Време“, 17.12.1930. године