Једанпут возећи се лађом за Палестину, свети Николај предсказа буру и огромно таласање мора, говорећи да је он видео ђавола, који је ушао у лађу. Када је настала бура свети Николај помоли се Богу и бура се утиша.

Враћајући се кући свети Николај опази да лађари не возе лађу у Ликију, него на неку другу страну (јер су се били договорили да преваре светог Николаја), али свети Николај помоли се Богу, диже се велика бура, која силом својом однесе лађу отаџбини светог Николаја.

У Мири Ликијској умре епископ и нису знали кога да изаберу за епископа. Једном епископу на молитви јави се веома светао човек и рече му: „Да он ноћу стане код црквених врата, па ко од сиромашних први дође цркви, тога да посвете за епископа са именом Николај.“ У виђењу епископу је казано да ће тај човек бити покренут Духом Светим. И заиста свети Николај, по особитом нагону први уђе у цркву и беше изабран за епископа. На питање: „Како се зовеш?“ Свети Николај тихо и кротко одговори: „Николај се зовем, владико, слуга светлости твоје.“ По овој кротости епископ познаде у њему вољу Божју.

Ступивши у дужност епископа свети Николај рече себи: „О, Николаје, овај чин и ово место требају других обичаја, да би ти живио не за себе него за друге.“ И он желећи да поучи друге добру, није скривао своја добра дела као пре, јер раније његов живот беше управљен само једином Богу, али као архијереј, живот његов био је јаван, не ради славе пред људима, но ради кротости и умножавања славе Божје међу људима.

На Никејском сабору свети Николај са таквом ревношћу бранио је Православље да је Арија ударио по образу. Мада су други негодовали против тога и лишили га чина његовога, ипак видео је неки светитељ, да му Спаситељ даје Јеванђеље а пречиста Богородица омофор.

Неке морнаре са лађом задеси страшна бура на мору тако да изгубише сваку наду на спасење. Али сетише се светог Николаја, кога нису видели, него су само слушали о њему, и отпочеше да га призивају у молитви. Утом јави се свети Николај и рече им: „Ево звали сте ме; ја сам дошао да вам помогнем. Не бојте се.“ И узевши весло отпоче да управља њиме и запрети ветровима и мору, те наста тишина. Вративши се кући, морнари кад видеше светог Николу где иде у цркву, падоше пред ноге његове благодарећи му. А свети Николај видев код њих потајну прељубу, поучи их о чистоти телесној и душевној и отпусти их.

Његово лице и поглед сијали су божанском благодаћу, јер је од његовог лица излазио неки светли зрак, од кога је при погледу на човека који је имао каку било страст и жалост, особито кроз кротку његову беседу, сваки добијао душевно утешење и излечење и радост.

У младости свети Николај сисао је само десну сису материну, а средом и петком је сисао само један пут и то вечером.

Свети Николај једном човеку, који је од богаташа постао сиромах и који је хтео своје три кћери, ради мираза њима, упуштити на распусан живот, ноћу тајно баци у собу три кесе злата и тиме спасе од неуредног живота три сестре, које су се помоћу угодника Божјег часно удале.

Неки добри људи чуше о чудесима светог Николаја и пођоше лађом у Миру, носећи пшенице. Ђаво, кога је свети Николај изагнао из једног идолског храма, желећи да их скрене са правога пута, претвори се у жену и донесе овим људима суд зејтина говорећи: „Ово бих желела да однесем гробу светога. Али бојим се путовања морем услед болести. Зато вас молим, узмите овај зејтин и сипајте у кандило изнад гроба.“ Они ништа не сумњајући узеше суд са зејтином. Сутрадан диже се страшна бура, која неколико дана бацаше лађу тамо-амо по мору и путници се већ враћаху натраг. Наједанпут јави се пред њима свети Николај у малом чамцу и упита их: „Куда пловите? Зашто сте оставили пут прави, и враћате се натраг? У вашим рукама је средство да се укроти бура и да се лађа опорави на прави пут, јер је ваше пловљење спречило ђаволско дејство. Не жена, већ ђаво дао вам је овај суд. Баците га у море.“ Они га бацише, и отуда наједанпут показа се црн дим и пламен, а смрад велики напуни ваздух, море се раздвоји, а вода ускипе пламеним варницама. Они се избезумише, но свети им рече: „Не бојте се.“ И дунув на оно место, опет се поврати све, те они наставише пут.

Браћо и сестре, нема вере лепше од хришћанске, а у хришћанству нема славља без Православља. Колико се анђела и светитеља о нашем народу брину? Њих је читава плејада. Много их је. Сви се моле Богу за наш народ, нарочито за оне који поједине светитеље славе. Зато нека се сваки усрдно моли Богу и своме крсном имену, а првенствено треба крсно име прослављати како је Богу мило.

„Мисионар“, новембар и децембар 1923. године, бр. 11 и 12.

са руског - Д. Миливојевић