Ово ћутање наше Цркве је већ прешло све границе здравог разума. Фанар отворено проглашава своје уједињење са католицима својим стратешким и приоритетним циљем, док наша Црква већ две недеље званично није рекла ни реч о томе.

+ + +

Ово на слици је сами „пупак земље“. И данас стоји испред олтара Свете Софије у Цариграду. На овом затвореном простору, поплочаном мермером и украшеном обојеним каменом, испод главне куполе катедрале, обављало се помазање римских царева.

 Царски престо је био постављен у центар, а патријарх престонице хришћанског царства полагао је свету круну на главу самодршца.

Током церемоније, цара је окруживало још дванаест високих црквених и државних достојанственика.

Римљани су ово место називали Омфалион и сматрало се центром света, па је стога било поштовано као најсветије место у целом Цариграду.

Сада је ово место прекривено теписима, где се муслимани моле, трудећи се да покажу да је ово њихова „древна“ џамија, а екскурзије се више не нуде.

Више не приказују плачућу колону, у коју је, према предању, ушао свештеник носећи Свете Дарове након што је одслужио последњу литургију у цркви 28. маја 1453. године.

Ипак, епископ овог града, окупираног иноверцима, понаша се као да су римски цареви и даље редовно помазани краљеви и владају „целом земљом“, као да је он лично стајао на овом православном пупку земље поред Васељенског цара.

Али то је илузија, која подсећа на опасну духовну болест познату као „прелест“.

Васељенски патријарх може бити „васељенски“ или „светски“ по суштини, а не само по имену, само у граду где поред њега влада православни цар. Не само полуцар номинално православне државе, већ цар најмоћније међу православним државама  – суверене државе која је примила палицу за ову службу од Римљана или од оних којима су је предали.

 Турска или чак Сједињене Државе, за које се Фанар свим снагама труди да се прилепи након појаве овог новог хегемона западног света, не испуњавају ове критеријуме.

Испоставља се да је фиктивни „примат Фанара“ (чак и међу једнакима, а камоли „без једнаких“) над другим јурисдикцијама заснован искључиво на хеленској етнофилетској љубомори због славне историје римског периода, заједно са жељом Стејт департмента да контролише православне кроз Фанар на штету Руске православне цркве.

Чињеница да је Фанар био, и јесте, потчињен дуги низ година од стране Стејт департмента САД не разликује се од формата Ферарско-фирентинске уније.

 И ова потчињеност није могла а да не доведе до екуменистичког циркуса који су Вартоломеј и Лав извели у Никеји.

У том смислу, наводно скрушени гласови о трагедији поделе Православља, која спречава неке либерале да чак и прославе „Тријумф Православља“ током прве недеље Великог поста, звуче веома чудно. Кажу да да није било руског демарша на Критском („великом и светом“) Сабору, не би било ни ПЦУ ни поделе између јурисдикција.

Извините, али Критски сабор је замишљен управо као јасна демонстрација целом свету принципа „први без једнаких“, како би се сви потом могли заједно, као овце, водити на екуменистичком поводцу до „Папе“ у Никеји.

 И постоји много начина да се увредите.

Праведник увређен нечим или неким неће раздрети црквени хитон.

Али патријарх, који заправо не може „бити“ екуменски (васељенски, глобални), понашао се као непријатељ Православља и, спуштајући маску, објавио целом свету свој потез ка новој унији са Римом.

Већ смо много пута писали о ћутању по овом питању од стране званичних представника Руске Цркве.

Павел Шчелин је недавно изнео ове тачке на квалитативно новом нивоу у дивном разговору са оцем Андрејем Ткачовим.

Ово ћутање је већ прешло све границе здравог разума.

Фанар отворено проглашава своје уједињење са католицима својим стратешким и приоритетним циљем, док наша Црква већ две недеље званично није рекла ни реч о томе.

Једно царство је некада покушало да замени православље за наклоност Запада, а сада се обични Турци моле Алаху на његовом некада моћном „Пупку васељене“.

 Ако наставимо да издајемо православље ћутањем, неће бити руског цара, ни катехона.

Други — иноверци — молиће се у Кремљу, ако ми то на време не схватимо...