Преподобни Марко Подвижник пише у слову о онима, који помисле да се оправдају делима: „Ко занемарује заповест о молитви, тога постижу најтежа кршења против заповести (тј. најтежи греси), предајући га једно другоме као сужња.“

„Молитва треба да буде главни подвиг монаха.“

Али, наравно, правилна молитва. На исправност молитве треба обратити посебну пажњу. Неправилна молитва нема добре плодове, чак напротив.

Завист ђавола и свих демона подстиче њих да траже погибељ људи и борбу са њима, посебно у време молитве рабов Божијих (слугу), јер правилном молитвом човек може да добије и добија свако добро. Редослед напада вражијих:

1. Благовидне помисли (на изглед добре помисли) – кад обраћа пажњу на њих ум се лишава слободе.

2. Очигледно грешне помисли – кад ум изгуби слободу у првим помислима, бива побеђен и другима. Отуда је опште правило: у време молитве одбацај сваку помисао. Закон сродства грехова међу собом – непрестани напади врага (непријатеља), појачани напади у време наше молитве.

Које и којим редом се приносе помисли? Као прво, понижења и увреде, да би пољуљао темеље молитве, помисли о земаљској слави и земаљском успеху под видом врлине и чак и нечег духовног; њихова основа је гордост.

Да споменемо повест о двојици монаха, који су нашли злато у пустињи. Један, видевши злато, прескочио је њега и побегао као од отровне змије. Други је узео њега и, пошто је оставио по нужди пустињски безмолвни живот (тихи), почео је да гради цркве, конаке и слично. Наравно, изгубио је у бригама своју монашку душевну тишину и сабраност, јер оно дело (градње) је дело световно (мирско), а не монашко, иако је добро дело он учинио. И речено је, да сва та дела и грађевине нису достојне оног скока, који је учинио први монах, бежећи од злата, које је лежало на земљи. Блажен је тај, који себе ничим није свезао, ни спутао (запетљао), - говори преподобни Марко Подвижник: „Не признаје се уздржаним (посником) тај, кога забављају разновидне помисли, иако би оне и биле корисне: нису оне корисније од молитве“ (Глава 40, о онима, који мисле да се оправдају делима).

Слагање са помислима греха јесте општење са врагом, и отуда је одступање од нас Божије силе и помоћи. Најтежи напади помисли јесу: 1. Блуд. 2. Униније. Треба се смиравати. Смирење привлачи Божију помоћ. Кварно дејство блудних помисли од услађивања њима јесте – што на дуго време одступа Божија благодат, коју привући опет могуће је само искреним покајањем и уздржавањем од тих помисли. Пошто молитва треба да буде прво дело монаха, онда он мора да зна, шта ће га сусрести током молитве, да би успешно обавио ово прво дело.

Приказ напада вражијих и сви савети епископа Игњатија Брјанчанинова, „О посебном противдејству палих духова у молитви“ (том 5, стр. 354), јесу плод његовог личног блаженог искуства. Зато су они тако истинити и поучни. Корисно је читати и поново читати овај чланак. И полагати почетак молитве тако, како је тамо указано. Без тога наш молитвени труд биће узалудан, бескористан, а само голо знање по слову (букви) без испуњавања на делу биће нам само на осуду. „(Буква) Слово убија“ (2. Кор. 3:6).

За детаљно и темељно учење о молитви уопште и молитви Исусовој, која је саставни део монашких завета, види 1 и 2 том дела епископа Игњатија.

Један старац је рекао једном свом духовном сину мирјанину, који нагиње ка монашком животу: „Ево, ви сте живели у обитељи, видели сте спољашње уређење монашког живота, упознали сте то уређење; сада треба да га упознаш са његове унутрашње стране, да дознаш његов унутрашњи садржај“, и дао му је да прочита из 1. тома „Разговор старца са учеником о Исусовој молитви“. Монах без молитве није монах. Тако је тај старац гледао на монашки живот.

Неопходно је чувати плод молитве. Често се губи, врло често губи се и од празнословља одмах после молитве и од маштања, које је исто празнословље, али са самим собом. Ћутање после молитве је веома корисно; она одржава молитву у уму, срцу, па чак и на уснама наглас себи.

Сада, кад нема манастира, келијно правило није изгубило своју неопходност. Оно је неопходно за одржавање молитвеног и уопште монашког уређења. Без молитве нема монаштва. А за монахе монаштво је њихов завет. Од завета се не можеш отказати. Не само монах, већ и мирјанин, који нагиње ка монаштву и који је постао близак, као сродан по духу према монаштву, видеће из искуства колико је драгоцено обављати домаће молитвено правило.

Не може сваки често да стаје на молитву током дана. Али присиљавати себе на молитву, макар мислену, ако је са људима, свакоме је могуће. Могуће је започети и завршити свако дело и занимање узношењем ума к Богу. Није користан хладан однос према молитви. „Измолио се човек, прочитао што је требало, и слободан је. Испунио је дужност своју.“ Таква молитва не даје добре плодове. Али таква молитва и бива код оних, који ограничавају своје обраћање к Богу само свршавањем правила или одласком у цркву, не тежећи да молитва испуни и осветли цео њихов живот и сва њихова дела.

Жељено молитвено расположење не постиже се одмах; потребне су читаве године да се оно стекне, али неопходно је приморавати себе, неопходно је постојано сматрати себе дужником Богу, како у свим врлинама, тако и у молитви. Треба стицати срдачну свест о неопходности молитве, а да не би гонио од себе молитвено расположење, треба се чувати од сваке непобожне речи и поступка, од свега што ремети душевни мир, што није по савести, што није по закону Божијем.

Никон Оптински (Бељајев), „Завештање духовној деци - белешке на маргинама књиге епископа Игњатија Брјанчанинова.“