Један познати „савремени старац“ који је стекао огромну базу следбеника међу новокалендарским новотарцима јесте отац Пајсије Атонски (Светогорац). Овај старац је често хваљен због свог „антиекуменског“ става и строгог придржавања православне традиције.

Међутим, значајно питање се јавља када узмемо у обзир да отац Пајсије није подржавао православни став о јавним проповедницима јереси, који захтева прекид литургијског и молитвеног општења са таквим особама. Уместо тога, инсистирао је на одржавању општења са патријархом Вартоломејем, чврстим екуменистом и непокајаним јеретиком. Патријарх Вартоломеј је признат не само од стране старокалендараца као јеретик, већ и од стране многих новокалендараца као тежак прекршилац православне традиције и побожности.

На истакнутом новокалендарском веб-сајту „JohnSanidopoulos.com“, цитирани су речи оца Пајсија о патријарха Вартоломеју: „Он је истински мисионар и професор пустиње“ и „Бог нам је у овим тешким временима дао најбољег патријарха“ [7].

Запањујуће је да би старац, толико хваљен због своје православног начина размишљања и наводне борбе против јереси екуменизма, препознао најјеретичнијег Васељенског патријарха у прошлом веку као Богом даног вођу и „професора пустиње“, имплицирајући да је он био нека врста аскетског оца. Штавише, 1992. године, на Светој Гори, отац Пајсије је отишао толико далеко да је добио благослов од патријарха Вартоломеја, упркос његовом очигледном учешћу у јереси екуменизма и наводним осудама оца Пајсија против јереси екуменизма [8].

Даље, морамо размотрити лажно пророчанство које се приписује оцу Пајсију, дато грчком војном генералу по имену Димитрије Грапсас. Чланак се појављује у новинама „Ελεύθερην Ώραν“, од 6.8.2009. године, под насловом: „Грапсас, Пајсије и пророчанство!“: Овај наводно пророчки разговор иде овако:

Генерал Грапсас: „Старче не могу више да поднесем, пензионишем се из војске.“

Старац се окренуо, погледао га и рекао: „Нећеш поднети оставку; бићеш вођа одбрамбеног штаба наше земље када нас Турци нападну.“

Сви су погледали, пуни запрепашћења, па упитали: „А када ће се то догодити, старче?“

Отац Пајсије: „Када буде време за спанаћ“, рекао им је, и променио тему. Прошло је много година од тада, старац Пајсије је „уснуо“, а официр је остао у војсци и напредовао.

Наравно, време за „спанаћ“ је прошло и генерал господин Грапсас је већ демобилисан. Међутим, нити су Турци напали нашу земљу, нити је господин Грапсас више командант војске. Тако се пророчанство светог старца Пајсија, које су изнели новокалендарци, показало лажним. [9].

У писму које је написао отац Пајсије у вези са јереси екуменизма, сусрећемо се са још једним узнемирујућим примером његовог отвореног одбацивања патристичке методологије утемељене у Светом Писму, Апостолима, Светим Оцима и канонима. Уместо тога, он је дао приоритет остајању у заједници са јеретичком патријаршијом по сваку цену. У својој погрешној еклисиологији, отац Пајсије је изгледа придавао већи значај одржавању заједнице са јеретиком унутар „званичне цркве“ него придржавању апостолских и патристичких заповести да се бежи од непокајаних проповедника јереси. Учећи управо супротно од заповести из Светог Писма и примера које су поставили Свети Максим Исповедник, Свети Амвросије Медиолански, Свети Јован Златоусти, руски катакомбни светитељи и многи други.

Отац Пајсије пише: „Са таквом светском љубављу, патријарх нас води у Рим. Иако је требало да покаже љубав прво нама, својој деци и нашој Мајци Цркви, он је нажалост послао своју љубав веома далеко. Резултат је, истина, обрадовао светску децу која воле свет – која имају ову светску љубав – али је потпуно скандализовао нас, децу Православља, младе и старе, који имамо страх Божији... Са тугом морам да напишем да међу свим „унионистима“ које сам срео, никада нисам видео да имају ни кап ни трунчицу духовности. Па ипак, они знају како да говоре о љубави и уједињењу, док сами нису сједињени са Богом, јер га нису волели. Желео бих нежно да замолим сву нашу унијатску браћу: пошто је питање уједињења Цркава нешто духовно, а нама је потребна духовна љубав, оставимо то онима који много воле Бога и који су истински теолози, попут Отаца Цркве – не легалиста – који су се жртвовали и настављају да се жртвују у служби Цркви (уместо да само купују велике свеће), и који су били и јесу осветљени ватром љубави према Богу, а не упаљачем црквеног црквењака... Требало би да схватимо да постоје не само природни већ и духовни закони. Стога се будући гнев Божији не спречава сабрањем грешника, јер ћемо тада примити двоструки гнев, већ покајањем и придржавањем заповести Господњих.

Такође, требало би добро да знамо да наша Православна Црква нема ни један недостатак. Једина очигледна недовољност је мањак трезвених јерараха и пастира са патристичким темељима. Мало је изабраних. Међутим, ово не би требало да буде узнемирујуће. Црква је Христова Црква, и Он Њоме управља. То није Храм који су побожни саградили од стена, песка и малтера, који затим уништава ватра варвара; Црква је сам Христос. ’И ко падне на овај камен, разбиће се; а на кога он падне, самлеће га.’ (Матеј 21:44-45)

Када буде потребно, Господ ће извести Марка Ефеског и Григорија Паламу, да би окупио сву нашу скандализовану браћу, да исповедају Православну веру, да ојача предање и да донесе велику радост нашој Мајци, Цркви. У прошлим временима видимо да су се многа верна деца наше Цркве, монаси и лаици, нажалост отцепила од ње због унијата. По мом мишљењу, одвајање од Цркве сваки пут када патријарх направи грешку није нимало добро. Изнутра, близу Мајке Цркве, дужност је и обавеза сваког члана да се бори на свој начин. АЛИ ДА ПРЕСТАНЕ ДА ПОМИЊЕ ПАТРИЈАРХА; да се одвоји и створи сопствену Цркву; и да настави да вређа патријарха: мислим да је то бесмислено [10]“

Изјаве оца Пајсија требало би да забрину сваког православног хришћанина када се садржај његовог последњег писма темељно анализира. У писму он признаје да садашњи патријаршијски синод и патријарх, заправо, воде Цркву ка јединству са латинским папистима. Саветује верницима да је ово духовно питање које је најбоље препустити такозваним теолозима, инсинуирајући да би верници требало да се уздрже од мешања у таква питања. Овај савет директно противречи новозаветним списима и учењима Светих апостола. У истом писму, он имплицира да Црква мора да чека неког светог спаситеља који ће избавити „Мајку Цркву“ од ових јеретичких Синода и Патријаршија, уместо да подстиче вернике да беже од јеретичких патријаршијских синода, и траже правоверне православне епископе и дођу под њихов омофор.

У последњем пасусу, он минимизира лажна учења патријаршких синода представљајући их као грешке, а не као намерне чинове или јавне примере проповедања јереси. Саветује лаицима да се „боре на свој начин“ уместо да послушају апостолску заповест да се „удаље од сваког брата који живи неуредно, а не по предању које је примио од нас“ (2. Солуњанима 3:6). На крају, он омаловажава оне који канонски престају да помињу јеретичког патријарха – праксу која је, за његовог живота, обухватила целу Свету Гору након неканонског скидања анатема из 1965. године против латинских паписта (Антигора). Тиме се залаже за став који противречи Светом Писму, 15. канону Првог-Другог сабора и живим примерима истих црквених (Светих) Отаца које цитира, а који су и сами предузели мере против јеретичких патријаршија управо на начин на који он противно саветује, а то је бекство од евхаристијског и молитвеног заједништва са њима.

РЕФЕРЕНЦЕ:

[7].  „Редак видео који приказује загрљај између Светог Пајсија и патријарха Вартоломеја“ / https://www.johnsanidopoulos.com/2

[8].  „Свети Пајсије и патријарх Вартоломеј“, ΕΔΕΣΣΗΣ ΠΕΛΛΗΣ ΚΑΙ ΑΛΜΩΠΙΑΣ YouTube Channel, Јутјуб канал, /https://www.youtube.com/w

[9]. “(Ψευδο) Προφητείας Παϊσίου το ανάγνωσμα..., / https://hotca.org/orthodoxy/orthodox-

[10] „Приватно писмо о екуменизму блаженог старца Пајсија Атонског“, православни хришћански информативни центар,/ https://web.archive.org/web/2