Он је био кротак и у слави, кад су Га масе народа одушевљено поздрављале приликом уласка у Јерусалим, јашући на магарету (Захар. 9, 9), и у својим страдањима, јер „не псова кад Га псоваше; не прети кад страда; него се ослањаше на Онога који право суди“ (1. Петр. 2, 23).

„Мучен би и злостављан, али не отвори уста својих; као јагње би вођен на заклање и као овца нема пред оним који је стриже не отвори уста своја“ (Исаија 53, 7). По речима светога Златоуста, „кротко је подносио јеврејско безумље, и није се светио, иако је имао толико силе да одмазди безбожницама, него је своју силу показао у тресењу земље, васкрсењу мртвих, помрачењу сунца и преобраћању дана у ноћ, а кротост и човекољубље у томе што никога од безбожника није казнио... Он је не само кротко претрпео оне који су га распињали и вређали, него је чак молио Оца да против безбожника не употреби небеске стреле“.

Христос позива све људе да се угледају на Његову кротост и незлобивост. Знајући, као Бог, колико је велико зло гњев и његов пород: мржња, злоба и освета, Он позива све људе да се угледају на Њега: „Ходите к мени сви... Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер сам ја кротак и смеран у срцу, и наћи ћете покој душама својим. Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако“ (Мат. 11, 28-30).

Кротост светих апостола. Имајући пред собом живи пример свога Учитеља и Господа, свети апостоли подражавали су Му у свима Његовим врлинама па и у кротости. Кад су их проклињали, они су благосиљали; кад су их гонили, они су трпели; кад су их вређали, они су молили (1. Кор. 4, 12-13). Зато су препоручивали и хришћанима да се, као изабрани Божји, обуку у кротост (Колош. 3, 12); да се према свима владају кротко (Ефес. 4, 2; Титу 3, 2), како би кротост њихова била позната свима (Филиб. 4, 5); да грешнике исправљају духом кротости (Галат. 6, 1); да трпе невоље, да благосиљају оне који их куну, да се не свете ником, да непријатељу добро чине и тако победе зло добрим (Римљ. 12, 12, 14, 19, 20).

Кротост хришћанских светитеља

Сви хришћански светитељи угледали су се на Господа и Његове апостоле и били кротки према свима. Од безброј примера навешћемо само три-четири.

Свети Јован Милостиви, патријарх александријски, због неког греха одлучи од светог причешћа два клирика (црквена служитеља). Један се од њих покаје и поправи, а други постане још гори: поквари се, наљути на патријарха и омрзне га. Патријарх је то сазнао и много био ожалошћен.

Једанпут пред служење свете литургије патријарх се сети речи Христових:

„Ако принесеш дар свој олтару, и тада се сетиш да брат твој има нешто против тебе; остави дар свој пред олтаром, па иди најпре и помири се са братом, па онда дођи и принеси дар свој“ (Мат. 5, 23-24).

Одмах изађе из олтара и позове к себи оног наљућеног клирика. Кад је овај дошао, патријарх падне пред ноге његове и са сузама замоли опроштај.

Такав поступак патријархов клирика веома збуни и уплаши, и он падне пред патријарха, заплаче се и затражи опроштај.

Патријарх га подигне, загрли и опрости.

Клирик се после тога поправи и удостоји рукоположења у чин свештеника. — Ето како кротост и смирење гасе гњев и непријатељство, као ватра воду (Житије светог Јована Милостивог, 12. новембра).

Свети Варсонуфије замонаши се у својој 18. години и добије име Јован.

Због свога побожног живота прочуо се и био изабран за архиепископа у Дамаску. Али на том положају није дуго остао.

Жудећи за усамљеничким духовним подвигом, он тајно напусти Дамаск и оде у пустињу Нитријску. Ту се пријави игуману једног манастира као монах Варсонуфије. Игуман та прими и одреди да буде водоноша манастирски. Он то прими са радошћу и марљиво је вршио своју дужност у смирењу и кротости.

 Али ђаволу се није свидело толико његово смирење и кротост, па против њега подбоде једног монаха.

 Овај толико омрзне архиепископа Јована, односно монаха Варсонуфија, да му није давао мира ни дању ни ноћу: називао га свакојаким погрдним именима, бацао на њега сплачине и у његову ћелију уносио поган.

Све је то Јован трпељиво подносио и никоме се није пожалио.

О томе се сазнало и међу братијом и неко од њих обавести игумана.

Овај се спреми да казни тог монаха, али свети владика Јован падне пред ноге игумана и почне да преклиње именом Господа да га не кажњава.

„Није он крив, већ ја“? рекао је најзад.

Игуман усвоји молбу и опрости кривцу (Житије светог Варсонуфија, 29. фебруара).

Свети Спиридон, епископ тримифунтски, на Кипру, био је велики светитељ, прозорљивац и чудотворац.

Глас о њему допро је до Цариграда, у коме је на царском престолу тада био Констанције, син цара Константина.

Цар се тешко разболи, и пошто му лекари нису могли помоћи, он позове светог Спиридона да га он исцели.

Светитељ поведе са собом ђакона Трифилија и крене на пут у Антиохију, где се цар разболео и лежао. Светитељ је био тако просто одевен, да је пре личио на просјака него на епископа.

 Кад је хтео ући у царев двор, неко од царских слугу, мислећи да је то улични просјак, удари светитељу шамар, а овај му кротко окрене и други образ.

Тек после тога светитељ је казао ко је и био пуштен цару.

Чим је положио руку на главу цареву, болест је ишчезла и цар је оздравио (Житије светог Спиридона, 12. децембра).

Једне ноћи упадну разбојници у ћелију неког пустињака ради пљачке. Он им се не само није противио, него им је чак и помогао у скупљању и паковању оно мало ствари које је имао. Кад су све покупили, они се удаље.

Међутим, светитељ примети у углу неки завежљај.

То је била кеса са новцем која је некоме од разбојника испала.

Он брзо потрчи за њима и почне викати да се врате, јер нису све узели.

Кад су се они вратили, он им укаже на кесу и рекне:

„Ево ово сте заборавили“, и пружи им кесу са новцима.

Разбојници су били задивљени оваквим поступком старца, раскају се, врате му све ствари, приме од њега поуку и оду својим кућама као покајници

(Епископ Николај, Речи и дела светитеља. Мали мисионар, новембар 1934).