У једном од својих писама својој духовној деци, старац Амвросије Оптински помиње чудо, тешко објашњиво атеистима, које је видео велики руски писац Николај Васиљевич Гогољ.

Гогољ је, као и многи други руски писци и филозофи (Достојевски, браћа Кирејевски, Константин Леонтјев, Сергеј Нилус, Лав Толстој итд.), често посећивао Оптински манастир.

Док је посећивао Оптински манастир, Николај Васиљевич је испричао старцу и свој монашкој браћи о чудесном феномену који се догодио пред његовим очима током путовања у иностранство.

Догодио се током његовог ходочашћа ка светим моштима свеца Божјег, Светог Спиридона Тримитунтског.

Мошти Светог Спиридона Тримитунтског поседују јединствена својства: не само да вековима остају нетљене, већ задржавају и мекоћу карактеристичну за нормално, живо људско тело.

На дан када је Гогољ стигао да се поклони Светитељу, верници су, као што је уобичајено сваке године 12. децембра (25. децембра по новом календару), свечано носили свете мошти по граду. Сви присутни су им побожно и са страхопоштовањем прилазили.

 Међутим, овог пута, међу њима је био и енглески путник, природно одгајан на скептицизму и рационализму протестантске културе.

Дозволио је себи да прокоментарише да су, очигледно, на Светитељевим леђима направљени резови и тело пажљиво балсамовано.

Мало касније, пришао је моштима ближе.

Замислите његово запрепашћење, које се граничило са ужасом, када су се, пред свима, Светитељеве мошти полако подигле из свог кивота и окренуле леђа овом управо Енглезу:

„Ево, пријатељу мој, дођите и потражите своје резове!“

Даља судбина овог часног Британца, нажалост, није позната.

Гогоља је, међутим, ово чудо потресло до саме дубине душе.