Српски православни храм Светог Саве, Кливленд, Охајо

Где се историја понавља - Али са заокретом 

ХЛАДНОЋА

Децембар је 2025. године, а термометар показује 14°F (-10°C). Већина људи је унутра, умотана у ћебад, пије врућу кафу. Али испред Српског православног храма Светог Саве у Кливленду, Охајо, десетине људи стоје на леденој хладноћи. Баке. Мајке. Деца. Деде који се сећају другачијих времена.

Нису ту јер желе да буду. Ту су јер морају.

Стоје својим телима блокирајући улаз у сопствену цркву. Не да би спречили људе да уђу, већ да би спречили да нешто друго уђе без отпора: одлуке епископа Иринеја Добријевића. Одлуке за које верују да крше све оно што су њихови дедови и баке изградили. Све оно што Српска Православна Црква треба да представља.

Децембар 2025, -10°C. Верни парохијани стоје испред Храма Св. Саве у Кливленду, бранећи своју цркву својим телима - као што су њихове бабе и деде чиниле 1963. Али овај пут, они бране Цркву од сопственог епископа.

Верници бране своју цркву усред Америке у 21. веку, баш као што су њихови дедови и баке чинили 1963. године.

Али овог пута, битка није о расколу са Београдом.

Овог пута, они бране цркву од сопственог епископа. Епископа кога је поставио сам Београд коме су њихови дедови и баке остали верни. Епископа који, кажу они, ради као бунтовници против којих су се њихови дедови и баке борили. Иронија би била поетска да није тако болна. 

ЗАШТО ЈЕ КЛИВЛЕНД ВАЖАН

Да бисте разумели шта се дешава испред храма Светог Саве данас, морате разумети шта се десило тамо пре шездесет година. Јер Кливленд има ожиљке. Дубоке. Оне врсте које се не зацељују потпуно, чак и кад сви претварају да јесу.

Уђите у било који српски дом у Кливленду довољно стар да се сећа 1963. године, и помените "раскол". Посматрајте како им се лица мењају. Неки ће почети да причају. Други ће заћутати. Неколико ће изаћи из собе.

Јер 1963. није била само несугласица. То је био грађански рат вођен црквеним правилима и правним поднесцима уместо пушкама.  Кад се Црква поделила на двоје

Године 1963, административни спор између Патријарха у Београду и владике Дионисија Миливојевића, популарног америчког владике, раздвојио је српске заједнице широм Америке. Патријарх, под притиском који су многи веровали да долази од комунистичке владе Југославије, реорганизовао је Америчко-канадску епархију и уклонио владику Дионисија са положаја.

Неки парохијани су стали на страну Патријарха у Београду. Веровали су у канонски ауторитет Матичне цркве, без обзира на политичку ситуацију у Југославији. Други су стали на страну владике Дионисија. Видели су Патријарха као марионету комуниста и одбили су да се покоре ономе што су сматрали политичким мешањем у црквене послове.

У Кливленду, новоизграђени храм Светог Саве постао је епицентар. Обе фракције су га захтевале. Обе су одржавале службе. Обе су инсистирале да су оне легитимна Српска православна црква.

Дванаест година, од 1963. до 1975, парнице су летеле. Породице су престале да разговарају. Венчања су планирана око тога коју цркву ће пар користити. Неки Срби су осећали да морају да бирају између вере и пријатеља.

Крв је проливена на тим црквеним вратима. Не метафорички. Дословно.

После дванаест година правне борбе, судско поравнање 1975. године дало је фракцији лојалној Београду храм Светог Саве у Парми. Друга фракција је добила земљиште у Бродвју Хајтсу, где су изградили сопствени храм Светог Саве.

Два храма. Исто име. Исти град. Различите будућности. 

Црква Која Је Одабрала Београд

Храм Светог Саве у Парми никад није поклекнуо. Кроз сав хаос, сав притисак, све оптужбе за симпатије према комунистима, они су остали верни Српскoj Православнoj Цркви и Патријарху.

Њихови потомци и даље су верни. 30. априла 2025. године, послали су писмо подршке Патријарху. Стајали су уз Београд 1963. године. Стоје уз Београд 2025. године. Али сада питају Београд: Зашто сте нам послали епископа који се понаша као расколници против којих смо се борили?

 ЕПИСКОПОВА ПРОШЛОСТ

Ево шта старија генерација у Кливленду зна, чак и ако о томе не прича много: Млади Мирко Добријевић, који ће постати епископ Иринеј, није одрастао у цркви лојалној Београду.

Одрастао је у отцепљеној цркви. У расколничкој цркви. Његови родитељи су прешли у фракцију која се противила Београду. Његов отац је купио кућу тачно поред цркве на Волингс Роуду. Породица је ту живела. Ту су се молили. Били су део те заједнице.

Касније, Мирко је променио стране.

Старија генерација може да наслути зашто. Да би постао епископ у канонској Српској Православној Цркви, не можеш имати расколничку прошлост која ти виси над главом. Па је променио стране. Али да ли је икада заиста оставио иза себе тај менталитет? То је питање које нико у Кливленду није хтео да постави. До сада.

1992: Патријарх Павле долази у Америку да излечи ране раскола из 1963. Иако слаб и стар, путовао је широм Сједињених Држава и Канаде, посећујући распарене заједнице. У Кливленду је служио у обе цркве Св. Саве и плакао док је молио за српско јединство. До 1995. године, анимозитет је практично нестао. Мир који је дао Кливленду трајао је тридесет година - док га епископ Иринеј није почео да руши.

Поклон Патријарха Павла

У фебруару 1992. године, митрополит Иринеј, који је наследио покојног владику Дионисија, окончао је раскол у религиозној церемонији у Београду. Матична црква и отцепљена црква су се ујединиле под ауторитетом Патријарха.

Касније те године, сам Патријарх Павле дошао је у Америку и Канаду. Био је стар тада, крхак, али је ипак путовао. Посетио је раздвојене заједнице. Одржавао службе у оба храма. У Кливленду, стајао је у храму Светог Саве у Парми и у храму Светог Саве у Бродвју Хајтсу.

Он је лечио. Уједињавао. Донео мир.

Људи који су били тамо сећају се како је плакао док се молио да српски народ опрости једни другима. Сећају се како је одбијао да бира стране, како је свакога третирао истом благом љубављу. Како је јасно ставио до знања да је раскол завршен, да су сви добро дошли кући, да је јединство могуће.

До 1995. године, непријатељство је готово нестало. Породице су се ујединиле. Пријатељи су се помирили. Кошмар је био готов. Патријарх Павле је вратио Кливленду мир.

Али сада, тридесет година касније, неко поставља мине у темеље тог мира.

Епископ Иринеј Добријевић, који је одрастао у бунтовничкој цркви током раскола, сада влада као да раскол никад није завршен. Као да је блокирање комуникације са Београдом нормално. Као да је борба са верницима који подржавају Патријарха прихватљива. Као да је стварање поделе дозвољено.

Уместо да лечи, он се бори. Бори се са парохијанима. Са свештеницима. Са црквеним одборима. Са сваким ко пита за њега.

Ово је питање за психологе и психијатре: Може ли неко ко је одрастао у расколy икада заиста научити послушност? Може ли неко ко је научио да се противи Београду икада заиста служити у послушности Београду? Или бунтовнички менталитет остаје, само у другачијим одорама?

 ОБРАЗАЦ КРОЗ ЕПАРХИЈЕ

Они који су пратили каријеру епископа Иринеја кажу да је исто свуда где оде. 

Њујорк

У храму Светог Саве у Њујорку образац се појавио рано. Сукобио се са парохијским одбором. Донео финансијске одлуке које су подигле обрве.

Храм Св. Саве, Њујорк. Саграђен 1855. године, једна је од најстаријих православних цркава у Америци. Када је епископ Иринеј овде служио, ваздушна права вредна 90 милиона долара морала су бити уклоњена из његове контроле и стављена под директну власт Патријарха у Београду. Чак и у Њујорку, образац је био јасан: финансијско лоше управљање, сукоби са одборима, одбијање одговорности.

Понаша се са новцем као да му је то дедовина. Права на ваздушни простор вредна 90 милиона долара морала су бити уклоњена из његове контроле и стављена директно под Патријарха да би се спречила њихова злоупотреба или продаја. Чак и у Њујорку, људи су приметили: он не признаје одборе који га доводе у питање. Бори се са сваким ко тражи транспарентност. 

Тренутна Катастрофа

Сада, у Источноамеричкој епархији, образац је достигао свој пун израз.

Наследио је епархију 2016. године са скоро 5 милиона долара у резервама, која је радила у плусу. Владика Митрофан Кодић провео је 25 година пажљиво градећи финансијску стабилност, оснивајући нове парохије, преводећи теолошка дела, предавајући на Богословском факултету.

Девет година касније, под епископом Иринејом, епархија има 913.263 долара преосталих. То је после продаје шуме у Шејдланду за 1,2 милиона долара и шуме у Марчи за 200.000 долара. Требало би да има 6,4 милиона долара. Уместо тога, има мање од милиона и ради у дефициту. Преко 5,4 милиона долара изгубљено у девет година.

Манастир Марча, једини српски православни женски манастир у Северној Америци са пуним монашким животом, сада има 254.887 долара неплаћеног пореског дуга. Шејдланд је радио са губитком од 156.482,90 долара у 2024. години. Сама епархија је имала оперативни дефицит од 64.054,21 долара.

Али финансијски колапс је само део приче.

Уклонио је оца Драгослава Косића из Кливленда са 48 сати обавештења. Уклонио је оца Живојина Јаковљевића у Њујорку. Уклонио је оца Његоша у Аликвипи, Пенсилванија, док му је жена била трудна, остављајући породицу без здравственог осигурања. Уклонио је оца Рајка Косића. Уклонио је оца Стефана Зарембу.

Свештеници који га доводе у питање бивају послани у оно што парохијани зову "џонстаунски Гулаг" - удаљене парохије намењене кажњавању, не служењу.

Сто двадесет породица је поднело канонске жалбе Светом Cиноду у Београду. Шест полицијских аутомобила се појавило код храма Светог Саве да уруче обавештења о неовлашћеном уласку мајкама чија деца похађају српску школу и недељну школу тамо.

Он нема поштовање међу Србима у Америци. Нажалост, према онима који знају, има мало поштовања чак и међу већином владика. А ипак наставља, наизглед недодирљив...

Наставиће се...