Расуђивање презвитера и монаха Лиринског манастира, написано 434. године. Сада би неко могао да пита: зар се не користе и јеретици сведочанствима Светог Писма? Користе се, заиста, и то необично много. Они, да приметимо, претражују по свим књигама Божанског закона – по књигама Мојсијевим, по књигама царстава, по псалмима, по апостолима, по Јеванђељима, по пророцима.

Било пред својима или пред туђима, било приватно или јавно, било у усменим разговорима или у списима (писаним књигама), било у домаћим сабрањима или у јавним скуповима, они готово никад не говоре ништа о својем размишљању, што не би настојали да осенче и речима Светог Писма. Узми списе Павла Самосатског, Прискилијана, Евномија, Јовинијана и других тровача, и ти ћеш видети у њима безбројно мноштво сведочанстава – готово да нећеш наћи ниједну страницу, која није украшена и обојена изрекама из Новог или Старог Завета.

Али тим више и треба се чувати и пазити од њих, чим више се крију они под сенком Божанског закона. Они знају да њихов смрад једва икоме може да се свиди, ако оставе њега таквим какав он јесте, па зато га орошавају мирисом глагола небеских (речи), да онај, који би лако презрео заблуду човечију, не би се лако одвратио од благовести божанских...

Зато је и оглашавао Спаситељ: „Чувајте се лажних пророка, који долазе к вама у овчијој кожи, а унутра су вуци грабљиви“ (Матеј 7:15). Шта је та овчија кожа, ако не свештене изреке, које су пророци и апостоли са овчијом простотом исткали као руно непорочном Агнецу, Који узима грех света? Ко су ти грабљиви вукови, ако не јеретици, који својим љутим зверским изумима стално нападају на овчије дворове Цркве и растржу стадо Христово где год могу, и да би се неприметније прикрали к простодушним овцама, (они) крију свој вучји изглед, не остављајући своју вучју свирепост (љутост)...

Али шта говори Спаситељ? „По плодовима њиховим познаћете њих“ (Матеј 7:16). То јест, кад почну те божанске изреке не само да приказују, већ и да откривају, не само да показују споља, већ и да тумаче, тада ће се осетити горчина, новотарски смрад, тада се испољавају непотребне новотарије, тада ћеш већ видети да се ограда руши, да се преступају отачке границе, да се вера васељенска убија, да се догмат црквени кида на комаде.

Такви су били они, које поражава (осуђује) апостол Павле у својој Другој посланици Коринћанима, описујући њих: „Такви су лажни апостоли, лукави делатници, који примају изглед апостола Христових“ (2. Кор. 11:13). Шта значи „примају изглед апостола Христових“? То значи: апостоли су наводили сведочанства из Божанског Писма, па наводе их и они. Апостоли су наводили доказе из псалама, па наводе и они. Апостоли су наводили изреке из пророка, па тачно тако наводе и они. Али кад су нешто наводили они слично апостолима, они нису стали и да тумаче слично апостолима, и тада се открила разлика између правих апостола и умишљених, неизвештачених и извештачених, праведних и изопачених, и на крају, истинитих и лажних. „И није чудо“, - наставља апостол, - јер и сам сатана прима изглед анђела светлости, па зато није велико, ако и служитељи његови примају изглед служитеља правде“ (2. Кор. 11:14-15).

И тако, сваки пут кад лаже-апостоли или лаже-пророци или лаже-учитељи наводе изреке Светог Писма, да би њиховим изопаченим тумачењем потврдили своје заблуде, они несумњиво по указању апостола Павла, подражавају лукаве вештине руковође свога, којима овај, наравно, никад не би прибегавао, ако не би из искуства знао, да кад треба подвести обману непотребном заблудом, онда нема лакшег пута за обману, него позивањем на ауторитет речи Божије.

Али где се види, рећи ће, да ђаво има обичај да се користи сведочанствима Светог Писма? – Читајте Јеванђеље. Тамо је написано: „Тада узима Њега – то јест Господа Спаситеља, – узима ђаво и поставља Га на крило храма, и говори Му: Ако си Ти Син Божији, баци се доле, јер је написано: Анђелима Својим заповеда о Теби да Те чувају на свим путевима Твојим, и на руке ће Те понети да не запнеш о камен ногом Твојом.“ (Матеј 4:5-6; Псалам 90:11-12).

И шта неће учинити јадним људима тај, који је из Писма напао на Самог Господа? „Ако си“, - говори он, - Ти Син Божији, баци се доле“. Зашто? „Јер је написано“, говори он.

Морамо посебно приметити и запамтити закључно поучење на овом месту, тако да, знајући такав пример јеванђељског ауторитета, кад видимо да неки наводе апостолске или пророчке изреке како би оповргнули васељенску веру, ни најмање не би сумњали у то, да устима њиховим говори ђаво.

Заиста, као што је тада глава говорио Глави, тако сада удови говоре удовима: удови ђавола (говоре) удовима Христовим, вероломни говоре вернима, нечестиви говоре благочестивима, јеретици говоре православнима. А шта наиме говоре? „Ако си ти син Божији, баци се доле“ – то јест, ако хоћеш бити син Божији и наследити царство небеско, онда „баци се доле“, баци се са висина Цркве, која је такође храм Божији, – остави њено учење и предање.

И ако неко пита било ког јеретика, који му говори ово: „Чиме доказујеш, на основу чега учиш, да ја треба да оставим древну свеопшту веру Васељенске Цркве?“, он ће одмах одговорити: „Зато што је написано“, и одмах ће ти представити хиљаду примера, хиљаду доказа из закона, из псалама, из апостола, из пророка, да би, тумачећи их на нов и лош начин, низвргнуо несрећну душу из васељенског ковчега у понор јереси.

А што се тиче оних обећања, на која је указао ђаво затим, онда је чудно како су јеретици навикли да обмањују њима простодушне људе. Они се усуђују да обећавају и уче, да се у њиховој цркви (то јест, у скупини њихове организације) дарује велика, посебна, па и специјална нека благодат Божија, тако да свако, ко припада њој, без икаквог труда, без икаквог усрђа, без икаквог старања, макар и не просио, макар и не тражио, макар и не куцао, (користи) ужива такво благовољење Божије, да, будући ношен на рукама анђелским, чуван покровом анђела, никад не може „спотакнути о камен ногу своју“, никад се не може обманути (преварити).

Свети Викентије Лирински, „О вероисповестима уопште, или о општем карактеру православне догматике“