Још у Старом завету речено је: „Који добро чини ближњему, Господу позајмљује, и Он ће му платити за доброчинство његово“ (Приче Солом. 19, 17). А у својој причи О страшном суду (Мат. 25, 31-46) Господ Исус рекао је: „Све што учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте... Кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте“. Дела милосрђа људима учињена Бог прима.

Неки човек у Цариграду беше необично милостив. Идући улицама градским он је сиромасима тискао у руке свој дар, и одмах ишао даље, да не чује захвалност и да не буде познат. Када га неки његов пријатељ упита како поста тако милостив, он одговори:

„Једном у цркви чух свештеника где учи, да ко даје сиромаху, тај даје самоме Христу у руке. Не поверовах у то онда, јер мишљах како то може бити, кад је Христос на небесима? Но једном идући дому своме видех сиромаха где стоји и проси, а над главом његовом сјаји се лик Христов. У том неко прође и даде просјаку хлеб; и ја видех како Господ пружи своју руку, прими хлеб и благослови даваоца. Од тада ја увек виђам тај лик над главама просјака, и зато са великим страхом чиним милостињу колико могу“

(Епископ Николај, Охридски пролог, 18. септембар, стр. 738).

Огртач дат сиромаху Христос примио

 Свети Мартин, епископ турски, у Француској, рођен је у незнабожачкој породици. Отац му је био римски официр, па је и сина свога Мартина наменио војничкој служби. Међутим, Мартин је већ био приступио Цркви Христовој, али још није био крштен, него у реду „оглашених“.

Путујући једне зиме са друговима ка граду Амијену, он виде пред капијом града једног просјака како безмало наг дрхти на мразу. Сажали се Мартин, изоста од другова, скиде са себе свој војнички огртач и сабљом пресече на двоје: једну половину даде просјаку, а другом се он огрте и оде.

Те ноћи јави му се Господ Исус у сну, огрнут у ону половину његовог огртача, и рече анђелима својима: „Мартин је тек оглашени, и ево обуче ме својом одећом“. Убрзо после тога Мартин је оставио војну службу и крстио се. Потом се замонашио и проводио живот пун подвига. Био је изванредно смирен и због тога доби од Бога обилати дар чудотворства, тако да је и мртве васкрсавао и зле духове изгонио. Насупрот својој вољи постављен је за епископа у граду Туру. Упокојио се 397. године (Епископ Николај, Охридски пролог 12. октобар, стр. 811-812).

Доламу дату бродоломнику Христос примио

 Неки трговац из Александрије доживи бродолом, из кога је једва спасао наго тело. Он се обрати светом Петру Милостивом за милостињу у одећи. Светитељ скине са себе своју скупоцену доламу и подари бродоломнику. Али после кратког времена он спази своју доламу изложену у једној радњи ради продаје. Он се због тога веома ожалости. Сигурно нисам достојан да Бог прими моју жртву, помислио је он. Али му се у сну јави Господ, огрнут његовом доламом, и рекне му да се не жалости, јер је примио његово доброчинство и похвалио га за то (Исти, тамо, 23. септембар, стр. 753).

Добричинство другоме — то је доброчинство себи

„Милостив човек чини добро души својој ... Блажен је онај који је милостив према убогима“ (Приче Солом. 11, 17; 14, 21). „На путу правде и милостиње налази се живот и слава“ (Приче 21, 21).

Милостиња сазидала двор на небесима

Индијски цар Гундафор зажели да направи себи дворац по угледу на дворове римских царева. Ради тога он пошаље у Палестину свога дворјанина Авана да му нађе доброг мајстора. У Палестини Аван наиђе на апостола Тому и упозна се са њим. Кад је Тома чуо од Авана ради чега је дошао, он се препоручи као добар инжењер и после тога оба оду у Индију. Аван представи Тому цару као мудрог и искусног мајстора. Цар се обрадује, преда му много злата и сребра и покаже место где дворац треба да се подигне. Потом цар отпутује у стране земље.

По одласку цара Тома све добивено злато и сребро разда сиромасима. Прођоше две године и цар посла Томи посланика да га пита хоће ли дворац скоро бити готов. Апостол одговори да ће бити, остало је још само да се покрије. Обрадован овим одговором, цар пошље Томи још више злата и сребра и заповеди да се дворац што пре заврши, јер жели да се што пре усели у њега. Апостол и то благо раздели сиромасима.

Време је пролазило, а дворац није ни почет, а камоли завршен. Најзад, цару јаве да је преварен и да зидање дворца није ни започето.

Цар позове Тому и запита га је ли му саградио дворац.

Тома одговори да је саградио велики и прекрасни двор.

„А где је он?“ запита цар.

— „Овде на земљи не можеш да га видиш, одговори апостол, али кад пређеш из овог живота у будући, тада ћеш га видети и уселити се у њега на вечна времена“.

Сматрајући да је преварен, цар нареди да апостола Тому баце у тамницу. Следеће ноћи умре брат царев. Анђео узме његову душу, однесе је на небо и показа јој мноштво сјајних и светлих дворова, међу њима и један који је био бољи од свих осталих, па га анђео запита у коме би дворцу од ових што је видео желео да буде. Царев брат одговори да би био срећан, кад би му се дозволило да буде макар у најмањем одељењу овог последњег, најбољег дворца. „То није могуће, одговори анђео, јер овај двор припада твоме брату, цару, а купио му га је његовим златом странац Тома“.

Тада царев брат завапи Господу да га врати на земљу, да би овај двор купио од брата, па да се врати. Бог услиши његову молитву и анђео врати његову душу натраг. На ужас свих царев брат оживи, устане и поручи да му брат цар дође.

 Кад је цар стигао, он му се обрати:

„Ја знам да ме волиш и да ми ништа нећеш отказати. Зато те молим удостој ме једног дара, који ми је особито мио и потребан“. Цар са клетвом обећа да ће му жељу испунити. Тада му васкрсли брат затражи двор који има на небу, а за њега му понуди све своје имање.

Изненађен цар запита:

„Какав двор имам на небу?“ Брат му одговори да има двор на небесима коме равног нема под целим небом. А тај двор подигао му је странац Тома, кога је он затворио у тамницу.

Тада цар разумеде речи свога брата и одговори му: „Све што имам на земљи обећао сам да ти дам, али о дворцу кога имам на небесима ништа нисам рекао. Но немаш потребе да се узнемирујеш. Код нас је искусни мајстор Тома, па може и теби подићи такав двор, какав је мени подигао“.

Одмах потом цар заповеди да се апостол ослободи из тамнице, поклони му се и замоли опроштај због греха што му га је и против своје воље учинио. А Тома после тога поучи оба брата вери у Христа Господа и убрзо их крсти и научи хришћанском закону. Милостињом коју је од царевог брата добио он је и њему саградио прекрасни двор на небесима

(Житије светог апостола Томе, 6. октобра).

Милосрђе хришћанских светитеља

Нико од људи није толико човекољубив нити тако богат милосрђем као хришћански светитељи. Уколико су били строги према себи, утолико су били човекољубивији и снисходљивији према слабостима, немоћима и патњама других. Њихова Житија пружају безброј разноврсних примера њиховог човекољубља и милосрђа. Навешћемо само неколико.

Свети Филарет Милостиви († 797. г.)

Црква га прославља 1. децембра. Он је био отац и велики добротвор сиротиње. Кад се он упокојио, један побожан и честит човек, пун страха Божјег, испричао је, под заклетвом, следеће виђење:

Прошле ноћи нека тајанствена сила обухватила ме је и подигла високо у неке непознате пределе. Тамо сам видео једног младића у сјајној белој хаљини. Он ми је показао мало даље страшну огњену реку, која је текла са јаком хуком, да је уливала огроман ужас у свакога. Преко ње су се видели вртови тако лепи и пријатни за гледање, да су уливали неисказану радост и весеље. Из вртова, препуних родног дрвећа, чији су се плодови љуљали на ветру, ширио се диван мирис. Све је било тако красно, да се језиком не може исказати. У вртовима је било много света, обученог у сјајно беле хаљине, који је уживао и наслађивао се плодовима рајских дрвета. Док сам ја прелазио погледом по вртовима, поглед ми се заустави на једном човеку, који је био обучен у пресјајне хаљине и седео на златном престолу.

С једне стране од њега стајала су нека деца и држала у рукама запаљене свеће, а с друге стране многобројни сиромаси и убоги са радосним лицем гурали су се ко ће ближе да стане до овог човека.

Онај младић кога сам прво видео приближи ми се, лице му се сијало, а у руци је имао златан штап. У великом страху и дрхтећи једва се усудих да га запитам ко је онај човек на златном престолу међу оним радосним људима, да није то праведни Аврам? На то ми младић одговори:

„То је Филарет Милостиви, који је због велике љубави према сиротињи и чињења многих милостиња постао сличан праведном Авраму и зато је добио ово место“.

После ових речи и сам Филарет погледа ме љубазно и позва к себи:

„Доћи, чедо, овамо, да се и ти насладиш овим добрима“.

 Ја му одговорих да не могу, јер се бојим страшне огњене реке која је између нас, а мостић преко ње је тако узан, да се лако може пасти у њу, и да су многи пропадали, јер се неки људи виде у њој.

На то ми он одговори да се не плашим и да ће ми он помоћи да пређем.

Ја сам се осмелио и прешао по мостићу преко реке. Кад сам дошао до светог Филарета и дотакао се његове руке, виђење је ишчезло и ја сам се пробудио. Страх од огњене реке обузео ме је и сузе саме лију се из очију мојих

(Житија светих у поукама, 10. децембар).

Свети Григорије Двојеслов, папа римски († 604),

био је толико милостив да је и последње што је имао давао молиоцу. Отац му је био сенатор, па је и он наследио очево звање. Но чим му се отац упокојио, он се преда духовном животу. Од свог великог богатства сазида 6 манастира на Сицилији и седми, светог Андреје, у Риму. Ту се замонаши и настани.

Једног дана, када је по свом обичају седео у својој ћелији и писао корисне књиге, дође му неки сиромашак и замоли за помоћ. Исприча му да је као капетан лађе доживео бродолом и том приликом изгубио не само сву своју имовину него и туђу.

Свети Григорије дозове слугу и нареди му да молиоцу преда 6 дуката. Сиромах прими и оде.

Али мало касније, истог дана, он поново дође и заиште још, јер је много више изгубио од 6 дуката.

Светитељ нареди слузи да му преда још 6 дуката.

Али се сиромах после неколико часова врати и по трећи пут молећи још за помоћ, јер је много изгубио туђе имовине, коју треба да надокнади.

Светитељ опет нареди слузи да му преда још 6 дуката, али слуга изјави да немају више ни једног дуката.

Тада светитељ запита слугу имају ли коју ствар од вредности. Слуга одговори да имају једино сребрни тањир који му је мајка недавно послала. Светитељ нареди да се тај тањир преда молиоцу, да не би отишао ожалошћен. Слуга учини како му је заповеђено, а сиромах прими тањир и оде.

Убрзо после тога умре папа Пелагије и на његово место буде изабран Григорије, иако је он избегавао ово високо звање и скривао се.

Као папа он још више чињаше милостињу.

Једног дана заповеди економу да му позове на ручак 12 сиромаха. Економ учини како му је заповеђено.

Али кад су сиромаси дошли, свети Григорије примети да их има 13, па тихо пребаци економу што се није држао заповеђеног броја него их је позвао 13.

Збуњен економ преброји сиромахе и нађе их 12. Очигледно он није видео тринаестог.

Кад су сели за ручак, папа обрати нарочиту пажњу на тринаестог, који је седео на крају стола. Лице његово непрестано се чудно мењало: час је изгледао стар час млад.

Кад се обед завршио, свети Григорије отпусти оних 12 сиромаха, а овог тринаестог задржи, уведе у своју спаваћу собу и закуне га именом и силом Господа Сведржитеља да му каже ко је он и како му је име.

На то му тобожњи сиромах одговори да је он анђео Господа Сведржитеља. И још му открије да је он био онај сиромах капетан лађе, који је од њега просио милостињу. Господ је хтео да искуша његово срце: да ли он милостињу чини из љубави или славољубља. Па кад је он и последњу ствар коју је имао подарио невољнику, Господ га је још оног дана одредио за епископа римског.

Светитељ се веома уплаши од ових речи, али му анђео рекне да се не плаши и још дода:

„Господ ме је послао да будем уз тебе целог твога живота, да примам твоје молитве и узносим Богу, да би што заиштеш било испуњено“.

После ових речи анђео је постао невидљив, а свети Григорије поклони се до земље

 (Житије светог Григорија, 12. марта).