Старац Тадеј:

„Од Милоша Обреновића ми никад нисмо имали помоћ од Руса православних“

Подом текстова о старцу Тадеју које смо објавили претходних дана, један наш читалац нам је проследио скениран Старчев интервју листу „Светигора“ (гласило митрополије црногорско-приморске) број 85 и 86 из 1999. године.

А онда нас је један брат питао:

„Није ми јасно како то да два српска духовна горостаса, Свети владика Николај и Свети старац Тадеј, супротно говоре о историјском односу Русије према Србији. Док старац Тадеј каже да нам Русија никад није помогла, владика Николај велича Русију у небеса.

Свети старац Тадеј:

„...Иако смо се такорећи много удаљили од Господа, али имамо многе пред Господом који нас заступају који се за нас, иако смо се много удаљили од Господа, моле непрекидно Господу да нас Господ ипак спасе од овако тешке ситуације. Јер је цео свет устао против нас а ми немамо пријатеља од људи. Русија од кад знам за себе, ни царска власт ни комунистичка власт нису били за Србију, никад.

Наравно да у време Обреновића, кад је била ослобођена од Турака, мала Србија, нисмо имали школско образовање, људи који би требало да воде рачуна о администрацији државној и црквеној. Надали смо се да ће Русија да нам помогне као православна земља.

Милош Обреновић је имао државну делегацију и Црква своју. Те делегације су ишле тамо да моле да приме нашу омладину, да се војно и административно усаврше. Тако исто да приме нашу омладину у богословију, да имамо образоване свештенике. Кад су отишли тамо нико их није ни погледао и нико их није ни прихватио, нико није хтео ни да разговара са њима. И црквене власти нису смеле од државних да приме нашу делегацију и наши су се ожалошћени вратили назад.

Од Милоша Обреновића ми никада нисмо имали помоћ од Руса православних.

Ми се онда окренемо Западу. Пошто нам је најближа била Пешта, ми смо своју омладину послали у војну академију у Пешти. Мађари су чувени псовачи у целом свету. И наша омладина научила се да псује, а у нашем језику нису постојале псовке, није се знало за псовке, и прве псовке почеле су у гарнизону...“

("Светигора" бр. 85 и 86, стр. 54, 1999. година)

 

Свети Владика Николај:

"Савест наша нас приморава да плачемо када Руси плачу и да се радујемо када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови, ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави него ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.

Смемо ли ми икада заборавити, да је руски цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас?“

Како то, два Светитеља говоре супротно о истој ствари? Можда старац Тадеј није био добро информисан као владика Николај?

Унапред вам се захваљујемо на одговору и желим вам Богом благословен Бадњи дан и Божић“.

Наш одговор:

Поштовани брате,

Пре свега желимо да кажемо да је претпоставка да старац Тадеј није био добро упознат са односом Русије према Србији у Првом светском рату је искључена. Они који су познавали оца Тадеја знају да је био одлично и свестрано информисан.

Штавише, отац Тадеј је био монах у манастиру Миљково, где су били руски монаси из чувених манастира Валаам и Оптина, на челу са игуманом архимандритом Амвросијем, духовним чедом Светог Амвросија Оптинског, који су избегли пред комунистичким терором.

Отац Тадеј, у поменутом интервјуу Светигори, сведочи да је лично познавао Светог Јована Максимовића (Шангајског и Санфранцисканског), који је такође био монах миљковски. А Свети Јован Шангајски је, поред Светог Јована Кронштатског, један од највећих поштовалаца цара Николаја Другог Романова, тако да је - и са те стране - искључено да старац Тадеј није знао за оно о чему говори Свети Владика Николај.

Иначе, нема ничег чудног да два света човека говоре различито о истој теми. Овде је кључно да та тема није догматика, односно православно вероучење. Чак ни погрешке у питањима која нису догматске и канонске приророде (а погрешке те врсте имали су сви Светитељи), нису сметња да се неко посвети. Подразумева се и услов да се та особа покајала за личне грехе, поготово оне смртне. Пример је цар Давид.

У једном нашем тексту, из септембра прошле године, у коме смо објаснили зашто се сајт не бави политиком, између осталог, смо написали:

„Исправна догматика и богослужење су камен међаш. Све док смо у томе исправни и док се у томе слажемо, ми скупа и поуздано корачамо ка Небеској Србији. Све остало су мање-више трице и кучине“ (овде:).

Уколико бисмо сада на сајту отворили тему историјског односа Русије према Србији, убеђени смо да би се полемика водила до краја света и века.

Створила би се три табора:

- једни  би тврдили да нам је Русија помагала;

- други би тврдили да нам никад није помагала;

- трећи би тврдили да нам је помагала, али кад је од тога имала корист.

Да би било јасније како то да старац Тадеј и владика Николај имају неслагање о некој теми, а јесу свети, треба да знамо који су услови за светост у Православној Цркви:

Канонизација (или прослављење) је чин којим Правславна Црква званично признаје и потврђује светост одређене особе, што је већ пројављено благодаћу Божијом

. Не постоји јединствена, формална процедура као код римокатолика, већ се процес ослања на следеће кључне услове и критеријуме: 

• Православна вера и здравo учење: Кандидат за светитеља мора да је живео и исповедао праву православну веру, без јеретичких схватања.

• Свет и врлински живот: Особа је водила живот испуњен Божанском благодаћу, врлинама и подвизима (нпр. мучеништво за Христа, исповедништво, монашки подвиг, праведан живот).

• Углед светости у народу: Постојање континуираног и спонтаног поштовања и молитвеног призивања дотичне особе међу верницима, често потврђено чудима која се дешавају након њене смрти или око њених моштију.

• Духовна корист и изградња заједнице: Живот и дела светитеља треба да служе као пример и надахнуће верницима за духовно узрастање.

• Божански знаци (опционо): Иако нетрулежност моштију није обавезан услов, знаци божанске благодати као што су чуда, мироточење или миомирис моштију, често прате прослављење.

• Одлука Сабора: Коначну одлуку о канонизацији доноси највише црквено тело – Свети архијерејски Сабор (у случају Српске православне цркве) или Синод помесне Цркве, након детаљног испитивања свих околности од стране посебне комисије. 

Процес обично започиње на локалном нивоу, на предлог епархијског епископа, а поштовање може прво бити локално пре него што постане општецрквено.

Подразумева се да сви ови услови и правила за канонизацију неке особе важе само док и сам Сабор, који канонизује, испуњава услов као и особа коју канонизује: ПРАВОСЛАВНА ВЕРА.

Уколико тог услова нема, ни канонизације таквог Сабора нису валидне.

Битно је прецизирати: чин канонизације не значи да је та особа у животу била безгрешна по свим питањима (јер, безгрешан је само Бог), и да се дискусија око питања у којима је грешила сматра светогрђем.

Већ смо више пута писали да Сабор СПЦ, под окупацијимо паписта, већ дуги низ година уназад канонизује своје екуменистичке и новотарске истомишљенике, чиме праве преседане за сопствене канонизације. Сабор БГ патријаршије, заправо, врши канонизације „на пречац“, по угледу на своје господаре из Ватикана.

Уколико би Сабор БГ патријаршије канонизовао старца Тадеја, а има индиција да хоће (објаснили смо раније да то чине како би старца представили као новотарца), за нас тај чин не би значио ништа, пошто старца Тадеја већ сматрамо светим, па нам за то није потребна потврда јеретичког Сабора.

ЗАКЉУЧАК:

Услов да би неко био у Православној Цркви јесте православна вера. Ко не верује православно, већ исповеда неко криво учење или јерес, аутоматски одсеца себе од Богочовечанског Тела Христовог Које је Црква. Ко остане до смрти у правоверју и правоживљу, тај може и да се посвети, упркос грешењу у било којим другим питањима – историјским, политичким, економским и томе слично...

Управо по речима Светог Апостола Павла:

„Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах“ (2. Тим.4,7).