Супружништво и звање родитеља нису такви предмети, које би могли без казне предавати на жртву страстима и на играње лакомислено, и родитељи, који желе да имају достојну децу, благоразумно ће поступити, ако претходно саме себе учине достојним родитељима.

Ко жели да постане или је већ постао родитељ, и тај не би желео да има децу добру, благословену? Али пошто сва деца не одговарају жељама родитеља, онда, природно, рађа се питање: како добити децу добру, благословену?

То, што добра деца бивају не само код добрих, него понекад и код лоших родитеља, и обратно, код добрих родитеља бивају не само добра, него понекад и лоша деца, то се не може објаснити простом изреком: „Тако се случајно догађа“.

Кад пшеница роди у пољу, где је она посејана, ми не говоримо, да се тако случајно догађа. Него кад видимо пшенични клас, израстао у лугу, где пшеница није сејана, тада говоримо, да се то случајно догодило, чиме хоћемо да кажемо, без сумње, не да се клас родио без семеног зрна, или да је семено зрно само по себи постало од земље, или нешто слично, него да је нама непознато, како је семено зрно посејано тамо – или је ветром или је испуштено тамо од пролазника.

Према томе, мисао, да се добра или лоша деца дају родитељима случајно, по срећи, - та мисао, која би могла да доводи у униније особито добре родитеље, и чак може да изражава неку неправедност судбине против њих, (та мисао) је неоснована и сасвим ништавна; то су речи, које не изражавају друго него одсуство мисли, способне да објасни догађај.

А како се добијају добра деца? Нећемо дуго тражити о томе закон, ако видимо добру децу код родитеља такође добрих, благоразумних и брижних о васпитању деце.

Зар не признају лекари за несумњиво, да неке болести (наследно) прелазе од родитеља на децу? Још мање је спорно, да здравље родитеља наслеђују деца, уколико особити разлози не узму од њих то природно наслеђе. Такође, гледајући на лица деце, зар ми не тражимо уобичајену сличност са лицем родитеља? И тако, ако ми налазимо, да су родитељи сами узрочници за нека телесна савршенства или недостатке своје деце: шта смета то исто у неком степену закључити и о вишим својствима душевним, о урођеним склоностима и расположењима (претходним)?

Зар није лакше схватљиво откривање нечег наследног у души, која, као несложено биће (просто биће), све своје способности и силе открива из себе саме, из унутарњег духовног корена бића, добијеног са рођењем, него (откривање наследних особина) у телу, чије устројење (изградња) тако много зависи од спољне, стихијне природе?...

Да би схватили зашто се од добрих родитеља рађају деца, која су њих недостојна, или добра деце – од родитеља недостојних, или од родитеља обичних – деца необична, ради тога ваља споменути, да Бог јесте колико свемогућ и неизменљив у судбама Својим Законодавац света, толико и премудар и свеслободан Управитељ тога света, и свеправедни Судија не само видљивих дела, него и скривених расположења човечијих.

Објаснићемо примерима. Један исти Адам како различиту рађа децу – Кајина, Авеља, Сита! Али и ту ваља приметити један општи закон рађања. Адам, напојен свежим, тако рећи, отровом недавно учињеног греха, који је недавним обећањем избављења поставио себе у неку још незрело промишљену дрскост наде (смелост наде), рађа Кајина – дрског грешника. Адам, који је у несрећном рађању Кајина доживео тежину проклетства, привученог грехом, и Адам, обманут надом, поништен сујетом, рађа Авеља – кротког, али нетрајног (пошто је кратко живео на земљи).

Кајин је био син наде, а Авељ – син скрушења: та различита осећања могла су имати утицај на рађање, васпитање и образовање деце. На крају, Адам, пошто се продужењем недаћа укоренио у смирењу, и трпљењем се утврдио у нади и надом (се утврдио) у трпљењу, рађа Сита – поуздану основу свога потомства.

Ако расудимо какво је данас расположење родитеља и погледамо на данашњу децу, можемо закључити: добро је данас да су деца и нормална у каквом се расположењу рађају.