Христос се рађа, славите! Христос с небеса: излазите у сусрет! Христос на земљи: вазносите се (подижите се). Појте Господу, сва земљо (Пс. 95, 1)! И казаћу и небу и земљи у целини: да се возвеселе небеса и да се радује земља ради Небескога, а потом Земнога! Христос је у плоти: с трепетом и радошћу возвеселите се; - с трепетом због греха, а с радошћу због наде. Христос је од Дјеве: чувајте девство, жене, да би ви постале матере Христове! Ко се не поклања Суштему од почетка? Ко не прославља Последњега?

Опет се расејава тама, опет се јавља светлост; опет је Египат кажњен тамом, опет је Израиљ озарен стубом светлосним. Људи, који седе у тами незнања, нека виде велику светлост знања (Мт. 5, 16). Старо прође, ево, постаде све ново (2 Кор. 5, 17). Буква уступа (слово слаби), дух надвладава; сенке пролазе, њихово место заузима истина. Пролази Мелхиседек; рођени без матере рађа се без оца, - први пут без матере, други (пут) без оца.

Нарушавају се закони природе; свет горњи ваља да се напуни. Христос заповеда, нећемо се противити. Сви народи запљескајте рукама (Пс. 46, 2); јер Отроча (дете) роди се нама, Син, и даде се нама, Коме је началство на рамену Његовом, јер се вазноси са крстом, и назива се име Његово: великог савета – савета Очевог Ангел (Ис. 9, 6). Нека виче Јован: припремите пут Господњи (Мт. 3, 3)! И ја ћу објавити силу дана. Бесплотни се оваплоћава, Слово постаје тврдо, Невидљиви постаје видљив, Недодирљиви додирује се, Безвремени започиње се у времену. Син Божији постаје сином човечијим; Исус Христос јуче и данас, Тај је Исти и у векове (Јевр. 13, 8).

Нека се Јудеји саблажњавају, нека се Јелини смеју, нека јеретици притупљују језик! Тада ће они поверовати, кад виде Њега како усходи на небо; па ако не ни тада, онда свакако, кад виде Њега како долази са неба и заседа да суди. Али то ће бити после (у будуће), а сада је празник Богојављења или Рождества; јер тако се и иначе назива овај дан, и два назива дају се једном торжеству, зато што се Бог јавио као човек кроз рођење.

Он је Бог, Који увек јесте вечан, изнад узрока и логоса, зато што нема логоса које би било изнад Логоса Божијег; и Он се јавља ради нас, родивши се касније, да би Тај Бог, даровао и благобитије (добро биће), боље рећи, да би ми, који смо ниспали из благобитија кроз грех, поново били враћени у оно благобитије кроз оваплоћење Бога. А од јављања је назив Богојављења, и од рођења назив Рождества.

Такво је наше торжество, које празнујемо сада – долазак Бога к људима, да би се ми преселили, или тачније рећи вратили к Богу, да одложивши старог човека, обучемо се у новога (Еф. 4, 22-23), и као што смо умрли у Адаму, тако ћемо живети у Христу (1 Кор. 15, 22), са Христом рађани, распињани, сапогребавани и саустајући (са Христом). Јер мени је неопходно да претрпим ту спаситељну промену, да би, као што је из пријатног стања произашло жалосно стање, тако и из жалосног поново никло пријатно стање. Јер где се умножи грех, ту преизобилова благодат (Рим. 5, 20). И ако је окушање забрањеног дрвета било узрок осуде, онда зар не би тим више оправдало нас Христово страдање?

И тако ми ћемо празновати не раскошно, него Божанствено, не по светски, него надсветски; није то наш празник, него празник Тога Бога, Који је постао наш, боље рећи празник нашег Владике; није празник боловања, него празник лечења; није празник саздања (рађања), него празник пресаздања (препорађања). А како то испунити? Нећемо китити врата и капије домова, састављати хорове, украшавати улице, пресићавати поглед, оглашавати слух свиралама, нежити чуло мириса, оскврњивати чуло укуса, тешити чуло додира – то су кратки путеви ка пороку, то су врата греха.

Нећемо се бити слични женама – ни нежним ни гиздавим, које се красе одећом, које се истичу без користи, нити игром камења, нити сијањем злата, нити вештином украшавања, које доводи у подозрење природне лепоте и служи на поругу образа Божијег. Нећемо се предавати повикивању и пијанству, са којима је, као што знамо, повезан блуд и стидна дела (Рим. 13, 13); јер од лоших учитеља су и лекције лоше (часови, предавања), или боље рећи, од лошег семена су и њиве лоше. Нећемо простирати дрвеним гранама висока лежишта, приређивати раскошне трпезе на угађање стомаку; нећемо високо ценити мирис вина, куварских зачина, и скупих масти.

Нека ни земља ни мора не приносе нама на дар скупо блато – тако сам се ја научио да величам предмете раскоши! Нећемо настојати да превазилазимо један другог неуздржањем (а све оно, што је сувишно и преко потребе, по мом мишљењу, јесте неуздржљивост), особито, кад други људи, саздани као и ми из једног истог блата и састава, гладују и трпе жеђ. Напротив, све то ћемо оставити незнабошцима, њиховој раскошности и торжествима.

Они и боговима називају људе који се наслађују машћу (салом), па према томе и служе божанству стомакоугађањем, као лукави проналазачи, жреци и поштоваоци лукавих демона. Али ако и ваља нечим да се наслађујемо ми, који се клањамо Слову Богу, онда ћемо се насладити речју и Божијим законом и казивањима како о другом, тако и о разлозима садашњег торжества, да би наслађивање код нас било своје сопствено, а не туђе Богу, Који нас је саздао.

Или, ако хоћете, ја, који сам сада код вас управитељ пира, вама – добрим саучесницима пира предложићу о томе слово, колико могу, обилно и издашно, да би ви знали, како може дошљак угошћивати старе житеље, насељеник – старе грађане, незналац о раскоши – раскошне зналце, сиромах и бездомник – знамените по обиљу. А почећу од овога: људи који желе да се насладе предложеним словом нека очисте и ум и слух и срце, зато што је код мене слово о Богу и Божије, нека очисте, да би изашли одавде, насладивши се стварно корисним, а не нечим празним. А само слово ће бити и веома пуно, и уједно веома кратко, тако да не би ни оскудицом огорчило ни сувишком досадило.

Бог је свагда био, јесте и биће, или, боље рећи, свагда јесте; јер речи „био је“ и „биће“ означавају периоде нашег времена и својствени су природи пролазној; а Суштиј (Који јесте) је свагда. И тим именом назива Он Самог Себе, беседећи са Мојсијем на гори; зато што усредсређује у Себи Самом свецело биће, које се није ни почело и неће се прекратити.

Као неко море суштине, неограничено и бесконачно, које се простире иза границе сваке представе о времену и природи, јединим умом (и то је веома нејасно и недовољно, не у расуђивању тога, што је у Њему Самом, него у расуђивању тога, што је около Њега), кроз набацивање неких црта, оцртава се Он у један неки облик стварности, који бежи пре него буде уловљен, и исклизава пре него се умом представи, а толико осијава владичанствено у нама, ако је оно очишћено, колико брзина летеће муње осијава поглед.

И то је, чини ми се, ради тога, да би достижним представама привлачио к Себи (јер потпуно недостижно је и безнадежно и недоступно), а недостижним представама да би довео до удивљења, а кроз удивљење да би побудио већу жељу, и кроз жељу да би очистио, и кроз чишћење да би учинио богоподобним (сличним Богу). Па кад постанемо такви, већ ћемо беседити као са присним Богом, Који је ступио у сједињење са боговима и постао познат њима, може бити толико, колико Он зна њих, који су упознали Њега (1 Кор. 13, 12).