Времена су опасна, по речи аpостолској, па била подељена или не; стога прави хришћани не воде много рачуна о подели времена, а поготово не испраћају стару и не дочекују Нову годину са сујеверним и раскалашним обичајима, као што то бива по нашим градовима. Раскалашност иде увек под руку са сујеверјем, једно друго оправдава и омугућује; а чиста вера иде са чистим срцем, једно друго подржава, једно другом води, било, да се чистом вером очисти и срце или обратно: чисто срце очисти веру, тај вид духовни, као што је речено у Светом Писму Божјем: само чисти срцем видеће Бога.

- Кад прави хришћанин и прими поделу времена на године, месеце, и тако даље, онда јој он даје другостепену важност (јер првостепену има само оно што помаже спасењу душе) а затим осењује је часним крстом, освећује благословом свете цркве, осветљава топлом молитвом Богу. Благослов Божји и милост Божја морају бити изливени на сваку нашу делатност, а да би то било морамо припасти Господу у молитви и у покајању. Покајање је сазнање двеју основних ствари: човекове немоћи и Божје свемоћи; човекових греховних рана и милости небеског Лекара. Ова је година и Покајна Година. Нашем народу је поручено да буде Покајни Народ. Да видимо шта је било у прошлој години, а шта би могло и требало бити у овој.

Цела прошла година, као скоро и све последње, била је у знаку "кризе." Криза је, по одличном и богонадахнутом тумачењу владике Николаја, суд Божји над грешним светом. Док на једној страни влада лудачка грамзивост, дотле на другој стоје милиони беспослених и гладних - а брашно и млеко и зејтин се баца, просипа и спаљује да би се "цене одржале на висини." У Русији, Немачкој, Америци покушавају људи, којима се не може одрећи памет, да, сваки на свој начин, реше тешка питања данашњице: питања хлеба и мира. Француска је узнемирена, а огромна британска империја љуља се у темељима. На далеком истоку нешто се чудно дешава, и не би било ни чудно ни неочекивано, ако једног дана хришћански народи дочекају да их Бог кажњава и учи преко Јапана или Кине. Такви примери су чести у Старом Завету.

Како ми, православни балкански народи, да гледамо на те ствари, како да их тумачимо и решавамо? Никако друкчије него онако како нам Свето Писмо Божје каже. А оно нам каже ово: судови Божји и казне, пометње међу људима и у народима, долазе због грехова људских, због богоодступништва, због неверја, сујеверја, разврата, грамзивости, немилосрђа, мржње, зависти, гордости и хуле на светињу. Кад би уместо свега тога дошла љубав и вера и нада, милостиња и молитва, смирење и пост, братољубље и уздржање - мир би владао међу људима и међу народима, и милост Божја и благослов Божји слазио би на покајану земљу. Да би се до тога дошло, наша света Црква има опробан и мудар начин: сваки њен члан нека чисти и обделава себе. И милостиња и бритољубље, мада их називају друштвеним, "социјалним," врлинама, нису заправо ништа друго него чишћење и обделавање самога себе. Учинити милостињу, волети свакога човека - то је лични напор. Тако се најмучније и најкрупније питање данашњице решава, наиме питање друштвене правде и "социјалне среће": само појединачним напорима, трудом око спаса своје душе и око задобијања Лика Христовог. Ни једна друга вера, ни једна друга наука, баш кроз спасавање саме личне душе, не проказује толико човекољубља и благотворности и доприноса добру друштва, колико наша света вера хришћанска! Хришћанин и не може друкчије спасти своју душу, ако сва своја и материјална и морална блага није дао на коришћење ближњим, т. ј. друштву.

За православне хришћане Нова Година значи нове напоре. Никад на земљи не може бити краја бризи о спасењу душе. Покајна Година, као једна између осталих подела времена, проћи ће кроз један - два месеца. Али, може ли се свршити Покајна Година? Не, она траје од првог узвика светог Јована Крститеља: Покајте се!", и још од раније, и трајаће до страшног суда Господњег. Покај се, покајни народе! Под вођством својих архипастира и пастира чувај своју веру православну, живи по њој; у невољама прибегни молитви и посту, у болести отиди до манастира или молитвеника; не дај да те заводе проповедници које-каквих нових вера, курјаци у овчијим кожама, назарени, суботари, адвентисти, баптисти, спиритисти, - све то није вера твојих отаца, вера победоносна и избавилачка; сабирај се око свештеника, буди му сарадник и помагач, а ако свештеник показује неразумевање за ту свету ствар, не осуђуј га, не клони, него се моли Богу за њега: молите се Богу за себе, Бог ће учинити што буде најбоље; моли Бога и за нашу свету Цркву, за њене првосвештенике, који увек мисле на тебе, а који су сада заузети великим пословима на унутрашњем и спољашњем сређивању Цркве, -да их Бог води добрим путевима на добро Цркве, на радост Христову и на спасење душа људских.

О мирје всего мира, благостојанији свјатих Божјих Церквеј и о сојединенији всјех - Господу помолимсја! Господи помилуј!

Студент теологије

„Мисионар“, јануар 1934. године, бр. 1.