Обожаваоци покојног митрополита црногорско-приморског Амфилохија објавили су на свом Инстаграм профилу „Омладина Светог Евстатија“ једну занимљиву фотографију – јерођакон Атанасије Јевтић и Амфилохије Радовић у Риму 1965. године.

Из биографије Амфилохија Радовића познато је да је након дипломирања на Богословском и Филозофском факултету у Београду наставио постдипломске студије у Берну и Риму.

Током боравка у Риму, био је студент и магистрирао је на папском Источном понтификалном институту  (ital. Pontificio Istituto Orientale) 1965. године.

Понтификални оријентални институт, који се често назива једноставно "Оријентални", је високошколска установа Римокатоличке цркве у Риму, посвећена проучавању Православних Цркава. 

Његова мисија и сврха званично обухватају:

• Истраживање и настава традиција источних цркава, укључујући њихову теологију, литургију, патристику (науку о црквеним оцима), историју, канонско право, књижевност, језике, духовност и археологију.
• Подстицање разумевања и веће укључивање источне католичке теологије у свеопшту (универзалну) Католичку цркву.
• Екуменистички рад и бављење питањима од геополитичког значаја која се тичу односа између источног и западног хришћанства. 

Канцелар Института је префект Дикастерија за источне цркве, а проректор је генерални супериор Дружбе Исусове (Језуити). 

Шта један првославни теолог тражи на језуитском универитету?!

За све оне којима још увек није јасно како је разорена Српска Црква, ово је један од најочитијих примера.

Људи који су деценијама на кључним позицијама у СПЦ, попут Амфилохија, који је, подсетимо се, био и местобљуститељ патријарашког трона (заменик патријарха Павла док је овај био у болници), су школовани у језуитским школама у циљу подривања наше Цркве изнутра.

Зашто би, иначе, један православни теолог, што је Амфилохије био пре одласка у Рим, имао потребу да на језуитском интитуту проучава православну теологију, литургију, патристику (науку о црквеним оцима), историју… итд? Зар све то није већ научио на Православном богословском факултету у Београду?

Одговор се добија ако се погледају задаци које Папски институт за Источне цркве испуњава:

Подстицање разумевања и веће укључивање источне католичке теологије у свеопшту (универзалну) Католичку цркву.

Видимо да се у горњем цитату Православна Црква уопште не помиње, већ се сугерише да је Римокатоличка "црква" свеопшта (универзална).

Други битан задатак Института проистиче из првог - „екуменистички рад“, што ће рећи стављање Православне Цркве под папину власт.

Иначе, Амфилохије је сам причао да је у време оно добио пасош и изашао из земље једино захваљујући својим рођацима у црногорској УДБИ.

Ево само једног детаља о томе ко је био Амфилохије, мада на нашем сајту о њему постоји десетине раскринкавајућих текстова.

Обратите пажњу на овај цитат:

"Тај дух самовоље и јесте, дакле, оно што саблажњава и изазива неповјерење према литургичким реформама нашег времена уопште, као и према литургичким 'импровизацијама'''[...]

Ово као да је рекао неки антиновотарац. Зар не? А, заправо, то су речи јеромонаха Амфилохија изречене против литургијских реформи.

Али, кад се је дошло време да испуни ватикански задатак због кога је тамо и школован, Амфилохије је, као митрополит, дајући подршку тадашњем епископу-новотарцу Хризостому Жичком, у августу 2008. године, показао своје право лице:

У патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог поручио је верницима да је

једино суштина литургије битна за православне хришћане и да форма служења нема предност у православном литургијском животу СПЦ.

То је био први пут после мајског Сабора 2008, да се Амфилохије, који је у Синоду, као што смо већ поменули, замењивао оболелог патријарха Павла, јавно осврнуо на проблем око начина служења Литургије који је већ више година потресао СПЦ.

„Затворене двери и читање молитава тајно, не одвајају ли лаике од суштинског разумевања садржаја свете литургије? Ако се раздире завеса у јеврејском храму у тренутку Христове крсне смрти, ко смо ми да је поново навлачимо, враћајући се обоготворењем затварања двери старозавјетном законичарству”, поручио је владика црногорско-приморски, наводећи пример патријарха Павла који је служио и свету литургију у сали која има столице и бину без олтарске преграде, али са антиминсом.[…]

Амфилохије је, поред епископа бачког Иринеја Буловића, носилац папиног крижа и прстена, које им је лично доделио папа Јован Павле Други, а који се дају искључиво законитим бискупима Римокатоличке цркве.

Био је више пута у званичним делегацијама СПЦ које су посетиле Ватикан, и хвалио се да је имао част да се сусретне са тројицом папа (Јован Павле Други, Бенедикт и Фрања). Фрањи је упутио посебан комплимент, приликом сусрета 2016. године, рекавши да га много подсећа на патријарха Павла.

  Др Миодраг Петровић, недавно упокојени, је сведочио:

"Када су питали старца Пајсија Сетогорца шта мисли о Амфилохију, овај је кратко одговорио: ”колово фиди” - на грчком: ”змија без репа”. Та одредница о змији отровници је била једна врста предсказања".

 Амфилохије и Атанасије су били ноторни екуменисти и новотарци, којима су закулисне силе прикачиле ореол (лажних) "Јустиноваца", "да се Власи не досете".

Размере Атанасијевог разоритељског деловања у СПЦ су немериве.

То је био један распојасани безбожник, безгранично горд, оскудног знања, који је без икаквих скрупула релативизовао, обезвредио и фалсификовао све светосавско чега се дотакао: Свето Писмо, тропаре, богослужбене књиге, свеотачке списе, Свету Литургију...

Својим фанатизованим следбеницима оставио је у аманет да се причешћују на Свакој Литургији, да пост и исповест нису услов за причешће, чиме је у темељу подрио подвижнички дух и карактер који је хиљаду година владао у Српској Цркви.

А све је то учинио тако што се послужио ђаволским лукавством, изјављујући:

„Ја сам превео каноне, и нигде нисам нашао да су пост и исповест услов за причешће“.

Када би његови следбеници имали имало памети, расудили би да их њихов гуру лаже: јер, у канонима заиста нема помена поста и исповести за причешће, зашто? Зато што се Васељенски Сабори, на којима су усвајани канони, нису ни бавили постом и исповешћу, које спадају у правоживље, већ јересима, које спадају у правоверје. То је исто као када би преводилац Светог Писма рекао: ја сам превео цело Свето Писмо, али нигде нисам нашао да су 2+2 услов за 4!

 Уосталом, зар о Амфилохију не говори довољно то што на надгробној плочи нема крст?

И о Атанасију Јевтићу ова слика (обратите пажњу на црвене стрелице):