Створени Адам није подлегао утицајима ни једне створене стихије, и то у таквој мери, да га вода није топила, ни огањ жегао, нити га је земља могла прогутати својим провалијама, нити га је ваздух могао повредити ма каквим својим дејством. Све је било покорно њему као љубимцу Божјем и као цару и владатељу твари. И све се умиљавало око њега, као најсавршеније круне Божјег творења.

Од онога даха животнога, удахнутога у лице Адамово из творачких уста Светворца и Сведржитеља Бога, Адам се толико испунио мудрошћу, да никада од самога почетка није било нити ће вероватно икада бити на земљи човека премудријег и многознанственијег од њега. Када је Господ заповедио њему, да нарече име свакој твари, он је свакој твари дао такво назвање, какво потпуно означава сва качества те твари (особине), сву силу и сва својства, која су јој од Бога дарована при њеном стварању. Па баш кроз тај дар надприродне Божје благодати, који му је дат дахом животним, Адам је могао видети и разумети и Господа ходећег у Рају; могао је схватити речи Његове; могао је појмити беседу светих ангела као и језик свих зверова, птица, пузећих животиња и свега живећег на земљи, што је све било јасно за Адама до његовог пада. Такву исту мудрост, и силу, и свемоћ, и сва остала добра и света својства даровао је Господ Бог и Еви, коју је створио, не од праха земнога, него до ребра Адамова у Едему сладости, у Рају, засађеном Њиме посред земље. А да би они могли лако за увек одржавати у себи та бесмртна благодатна и савршена својства онога даха животнога, Бог је посадио посред Раја Дрво Живота, у чијим се плодовима садржала сва битност и пуноћа дарова тога Божанског даха. Да нису Адам и Ева згрешили, то би и они и све њихово потомство могли једењем од плодова Дрвета Живота вечно подржавати у себи животворну силу Божје благодати, бесмртну мудрост, вечну пуноћу моћи и тела, и душе, и духа, и непрестану нестаривост бесконачно бесмртног и преблаженог свога стања, што је све чак и у ображењу нашем непојамно у садашње време.

Но када су они једењем од дрвета познања добра и зла - превремено и противно заповести Божјој - сазнали разлику међу добром и злом и подвргли себе свима невољама, које су следовале преступљењу заповести Божје, тада су се лишили тога неоцењивог дара благодати Духа Божјег, тако да, до самога доласка у свет Богочовека Исуса Христа, Дух Божји није био у свету док се Христос није прославио.

Ипак то не значи, да у свету сасвим није било Духа Божјега, него да Његово присуство није било тако пуномерно као у Адаму, или у нама православним хришћанима; пројављивало се оно пак и споља, и знаци тога присуства Духа Божјега у свету били су познати роду човечјем. Тако, на пример, Адаму после пада, а заједно с њим и Еви, биле су откривене многе тајне, које су се односиле на будуће спасење рода човечјег. Чак и Каину, без обзира на његову несрећу и његов преступ, био је лако појаман благодатни глас Божји, иако карајући, када је Бог с њим разговарао. Ној је беседио с Богом. Аврам виде Бога, и дан Његов, и зарадова се. Благодат Светога Духа, дејствујућа и споља, показивала је свој траг и у свима старозаветним пророцима и светитељима израиљским. Код Јевреја су доцније биле заведене нарочите пророчке школе, где се учило распознавати знаке Божјих или ангелских јављања, и разликовати дејства Духа Светога од обичних јављања, која се дешавају у природи неблагодатног земаљског живота. Симеону Богопримцу, Богооцима Јоакиму и Ани, и другим безбројним слугама Божјим, бивала су постојана и разноврсна Божанска јављања, гласови, откровења, која су се потврђивала очевидним чудесним догађајима. Иако не с таквом силом као у народу избраном, но ипак пројављење Духа Божјега дејствовало је и међу незнабошцима, који нису познавали Бога истинитога, и то зато што је Бог и међу њима налазио Себи људе изaбране. Такве су, на пример, биле девственице пророчице, Сибиле, које су, истина, своју девственост посвећивале Богу незнаноме, но тек Богу, Творцу васељене, Сведржитељу и Промислитељу, за каковога су Га и незнабошци сматрали. Такође и филозофи незнабожачки, који су, истина, блудели по тами непознавања Бога, но који су тражили Богу угодну истину, могли су бити због тог самог богоугодног тражења истине причасни Духу Божјем.

„Мисионар“, 12. децембар 1936, број 12.