Не само ова изјава о екуменизму Преподобног Серафима Роуза која следи, већ сав његов светоотачки јасан и чврст став о овој јереси 20. и 21. века, разлог је зашто оца Серафима ни једна помесна Црква до сада није канонизовала (осим једне епархије Грузијске Цркве). Србопаписти инфлацијски пуне календар својим екуменистичким "свецима", док људе истински светог живота игноришу.

Читајући наше текстове о томе, будући у дилеми, један брат нам је упутио следеће питање:

"Христос се роди,

хтео бих да вас питам нешто, да видим да ли сам погрешио.

Пролог од св.Владике Николаја читам одавно сваки дан. Пре неколико година, пало ми је на памет да упоредим светитеље (у сваком дану) из званичног црквеног календара са Прологом и онда све оне светитеље који су у календару а нема у Прологу сам "пронашао" житија на интернету и одштампао папире а у Пролог сам унео то као неку фусноту. И после сваког дана читам Пролог и ако је тог дана неки светитељ уписан у црквени календар ја прочитам и о њему:

Е сад се питам: с обзиром ко су задњих година владике и патријарх да ли је  и та канонизација како треба или можда, опрости ми Боже, читам "житије" неко које и не треба?"

Брату смо одговорили:

Поштовани брате...,

Пошто нас већ питаш, наш ти је савет да читаш само житија која су у Прологу Светог Владике Николаја или у Житијима оца Јустина. Тако ћеш избећи да исповедиш као светитеља неког кога су данашњи србопаписти канонизовали."

 + + +

ОТАЦ СЕРАФИМ РОУЗ О ЕКУМЕНИЗМУ

„Човек са неверицом чита о најновијим акцијама и изјавама екуменистичког покрета. На највишем академском нивоу, православни теолози који представљају Амерички стални савет православних епископа и друге званичне православне организације воде научне дијалоге са римокатолицима и протестантима и издају „заједничке изјаве“ о питањима као што су евхаристија (причешће), духовност и слично, чак и не указујући онима других вера да је Православна Црква Црква Христова, којој сви морају бити позвани, да само њене тајне доносе благодат, да се православна духовност може постићи личним искуством само у крилу Православне Цркве и да су сви ови „дијалози“ и „заједничке изјаве“ само академска пародија истинског хришћанске дијалога – дијало чији је циљ спасење душа.

У ствари, многи православни учесници у овим „дијалозима“ знају или сумњају да тамо нема места за православног хришћанина, да... сама атмосфера екуменистичког „либерализма“ одбацује сваку истиниту реч изговорену тамо; али они ћуте, јер је ових дана „дух времена“ често јачи од гласа савести православног хришћанина (Види: "Диакония" № 1, 1970, стр. 72; "Богословский альманах св. Владимира" № 4, 1969, стр. 225).

На оптедоступнијем нивоу, организују се екуменистичке „конференције“ и „дискусије“, често са „православним говорником“ или чак са служењем „православне литургије“.

Изјаве на таквим конференцијама су често толико незналачке, а општа атмосфера толико лишена озбиљности, да не само да не доприносе „јединству“ којем њихови организатори жуде, већ чак служе као доказ да се између истинског Православља и „екуменистичког“ погледа на свет налази непремостива провалија (Види: "Соборность" – Зима, стр. 494-498 итд).

У својим поступцима, Активни екуменисти користе чињеницу да су интелигенција и теолози нестабилни у својим уверењима и одвојени од православне традиције, користећи сопствене изјаве о фундаменталном слагању по бројним тачкама које се тичу светих тајни и догмата да би оправдали провокативне екуменистичке демонстрације, не искључујући ни дељење Светог Причешћа јеретицима.

Заузврат, ово стање конфузије појмова даје екуменистичким идеолозима изговор за празне изјаве, усмерене на најширу могућу публику, које своде фундаменталне теолошке теме на ниво јефтине фарсе, какву себи дозвољава да изрази патријарх. Атинагора:

„Да ли те жена икада пита колико соли да ставиш у супу? Наравно да не. Она је непогрешива.“ Па нека и припише себи то својство ако жели.“ ("Эллинская хроника", апрель, 9,1970).

Просветљени и савесни православни хришћанин може се с правом запитати: где ће се све ово завршити? Да ли заиста нема граница издаји, изопачењу и самоуништењу Православља?

До сада, нико није довољно испитао куда све ово води, али логички је пут савршено јасан.

Идеологија на којој почива екуменизам, која инспирише горе наведене поступке и изјаве, сама по себи је извесна јерес:

Црква Христова не постоји, нико не поседује Истину, Црква се тек ствара.

Али без даљег одлагања, јасно је да је самоуништење Православља, ЦРКВЕ ХРИСТОВЕ, истовремено и самоуништење хришћанства као таквог: јер ако ниједна црква није Црква Христова, онда ни комбинација свих секти неће бити Црква Христова.

Црква, барем у смислу који је назначио Њен оснивач, Христос.

А ако су све „хришћанске“ групе повезане једна са другом, онда су све оне, узете заједно, сродне другим „религијским“ групама, а хришћански екуменизам може довести само до синкретичке светске религије.